Вигла
Један од познатијих пантеиста, који је у своме Пантеону засигурно обожавао и непознатог Бога, одлучио је био да напусти свет, барем на неко време, и повуче се у живот у шуми. Реч је о америчком есејисти и песнику Хенрију Дејвиду Тороу (Henry David Thoreau). У шуми, покрај језера Валден, провео је две године, два месеца и два дана, што је касније сматрао најлепшим периодом свог живота.
Као што су пустињски старци напуштали свет, тако се и Торо повукао у осаму, из које је созерцавао природу и размишљао о важним животним питањима. А његова мисао стално се кретала према једноставности. У књизи Валден, описао је своја размишљања о томе како човек може да живи једноставним животом, да се не оптерећује превише и да не живи као роб својих конформистичких навика. Његов својеврсни пантеизам кретао се према уважавању мудрости и поштовању свих религијских традиција, а у једном периоду живота нарочито и према пустињаштву, као последици одбацивања света који нема суштински значај.
Питам се како би данас изгледао замишљени наставак Валдена, након што у друштвима економске неједнакости, средња класа којој се највећма Торо обраћао, наставља да тоне, а нови видови усложњавања живота попримају гротескне размере.
Реплика Тороове колибе
Могућу везу између Тороа и пустињских отаца видим у доживљају да је свака непотребна ствар у човековом животу врста малог затвора, и да је кушња већ потенцијална путања ка греху. Због тога, ако човек не жели да робује материјалном или жели да то ропство сведе на минимум, покушаће да одбаци све што је непотребно и повући ће се у спокој неког мирног предела.
Тороов крајњи став према овоземаљским стварима и предметима очитује се у једном цитату, у којем је потреба за заштитом сведена на најогољенији покривач живота, на нашу кожу: „Облачимо одећу једну на другу као егзогене биљке које расту споља. Наша спољна и често танка и чудна одећа је наша покожица или лажна кожа, која није део нашег живота и може се овде и онде ољуштити без кобне повреде. Наша дебља одећа, коју стално носимо, јесте наш ћелијски покривач или кора; а наше кошуље су наша кожа или истинска кора, која се не може огулити а да се не уништи човек.“[1] Он је, дакле, ишао према суштини, у духу аскетизма.
У Тороовој визији тај кутак није првенствено, као код хришћанских стараца, било место искушења, или место борбе с демонима, али је сигурно на том месту самоће, интернализована борба против страсти и жеља походила и њега једнако као што је нападала и хришћанске подвижнике.
У једном другом пределу сетио сам се Валдена, и како сам замишљао његову водену површину. Наиме, посетио сам келију (ако се тако може назвати пећиница у стрмој стени) у којој је неко време живео Свети Атанасије Атонски. Као што је вода језера Валден, у далеком Масачусетсу, у доба колонијалне Индије, давала свој лед за нарочите клубове у којима су Британци уживали, тако је и плава површина Медитерана, у доба Атанасија Атонског, бивала центар широко разгранате трговине у средоземљу.[2] Трговина као претеча и узрок богаћењу и луксузу увек је заокупљала пажњу оних који на такав живот нису гледали благонаклоно. И, док је један трансценденталиста посматрао бесмислену, али уносну трговину ледом, много векова пре њега други, пустињак, из своје пећине у литици сигурно је посматрао трговачке или борбене бродове, који стреловито једре утврђеним рутама према Цариграду. Свет унутрашњег, ометен у својој осами, сведочио је о оном спољашњем.
Велики Атанасије, оснивач Лавре Светогорске, првог манастира и царске задужбине, један период живота провео је у пећини, високо над морем. На рубу Свете Горе, на крајњем југу, терен изгледа као да се обрушио у воду. Можда је планина била толико масивна да је део себе стресла право у море, можда су земљотреси окрњили овај део полуострва. Шта год да се дешавало, данас је тај предео један од најлепших светогорских пејзажа. Осама и тишина лебде над литицама.
Након манастира Велика Лавра, даље у правцу југа, стиже се до румунског скита Светог Јована Претече. Од скита према мору ступа се у честар, чије љупко медитеранско растиње и бреговит терен, омогућавају да се скрије понека монашка келија.
Овај терен завршава се на литицама. На једном боку, у крају који се зове Вигла, угњездила се лепа келија посвећена Светом Мини, египатском војнику. Локалне легенде тешко је разлучити од стварних догађаја. У монашким биографијама информације из живота који претходи ступању у осаму, шире се усменим путем, и често без учешћа особе о којој је реч. Монах ове келије, отац Јосиф, некада је био војни свештеник у грчкој авијацији, а можда и пилот. Тако нам је речено. На зиду једне гостинске собе окачено јестаро пилотско одело, једно сећање на прошлост, које се изметнуло у локални фолклор. Због Јосифа, грчка авијација понекад, у формацији, прелети ниско над морем, и тада пилот-монах истрчи на камену терасу келије, с које маше дугачком светогорском заставом. Ту се увек мота понека мачка. Плавичасто сива камена шиндра с крова келије уклапа се у боју хоризонта, према коме плаво море сеже у сивило, колико и наш поглед. Око нас израсли су бели мирисни љиљани.
Пилотска униформа старца Јосифа
Били смо у прилици да чујемо једну медитацију подвижника Јосифа. Пожелео нам је добродошлицу, даривао нас ружиним ратлуком (током лета, у овим пустим пределима, то је изузетно пријатан слаткиш) и причао нам. Био је заокупљен мистеријом Васкрсења. Васкрсење, и уопште духовни живот, упоредио је са ступњевима раста лептира. Описивао нам је фазе лептировог развоја: „У почетку, лептир је махуна, након тога постаје гусеница, не може се рећи леп створ, да би на крају одлетео као предиван лептир.“ Амбијентална пауза учинила је проповед мистичном. На крају, умешно као ретор, отац Јосиф је закључио: „Када ми ви објасните чудо претварања гусенице у предивног лептира и ја ћу вама објаснити мистерију Васкрсења!“. Апофатичност примењена у свакодневној комуникацији.
Даље путељком, стиже се и до поменуте келије Светог Атанасија. Велики људи увек имају биографију која се грана у много различитих животних периода. Историја тврди да је Атанасије био дворјанин, послат од стране цара Романа II, те напослетку и грчког цара-војсковође Нићифора II Фоке, да оснује манастирско здање. Цело острво, на којем су стотинама година постојале монашке насеобине, деловањем Светог Атанасија, у десетом веку уведено је у царско достојанство, и живот монаха је од пустињаштва организован као општежитељство.
Степенице које воде до келије-пећине као да воде у амбис. С врха литице силази двеста двадесет несигурних корака. С једне стране прети слободан пад, све до малог залива подно стена. Видели смо, у даљини, уз обалу, неку јахтицу чији су се власници купали у сенци планине. Пристали су без дозволе, окористили се самоћом.
Поглед из келије Св. Атанасија
Можемо само замишљати шта је све у своме животу видео Свети Атанасије. Рођен у богатој Антиохији, живео је на цариградском двору, ломио се по безводним светогорским врлетима и оснивао братства, патио се и туговао. У неком периоду живота посматрао је свет из своје пећинице у брду. Тај сужени видик омогућио му је простор за тиху молитву, терао га да се, као и египатски пустињаци њиховог времена, бори с демонима садашњости и прошлости.
Грци су током времена око пећине озидали параклис и додатне просторије, под којима лежи један цветни плато. На цвећу и око њега има инсеката. По свом овом крају нарасли су шумарци ниског медитеранског храста оштрике. Иако заштићена врста, његов неометан раст реметиле су безбројне гусенице. На готово свакој гранчици оне су милеле и тањиле листиће. Читаве површине апстрактне зелене чипке, покривене белом свиленом мрежом, преотеле су забаву другим инсектима. У овом крају медитерана, из ових храстових жбунића рађа се лептир Клеопатра, парњак нашем Лимуновцу, јаке и светло жуте боје. И, као у свакој доброј причи, претходна приповест о мистерији Васкрсења и лепоти лимунових лептира, упечатљиво је илустрована на пејзажу. Посматрање природе пружа многе одговоре. Било је јасно шта је покренуло оца Јосифа да промишља о Васкрсењу. Свуда око нас летели су лептири, а на храстовим стаблима господариле су гусенице.
Наизменично с фотографисањем, низали смо утиске на огрлицу сећања, уз муку се успентрали стрмим степеницама и вратили у Велику Лавру. Брзим корацима, околокружно уз Атос, журили смо ка манастиру јер тамо нас је чекала укусна вечера, друштво монаха и вечерња служба.
Некада није било струје, а вода се доносила с далеких извора. У време Светог Атанасија вребали су пирати, као што је, у близини Велике Лавре, и Свети Сава био отет, те је лукаво избегао пиратима. Сунце и суве маслине најчешћи су оброк, понеки хлеб из манастира, жега и запара, пећина без заштите саграђених зидова, све је то било окружења Светог Атанасија. А она људска кожа, с почетка ове приче била је сведена на саму себе, и на трпњу. Да је пре готово двеста година Хенри Торо могао да живи у овој самоћи, верујем да би под утицајем места и његове културе, тражио баш оног непознатог Бога и уздигао га у богатом свету свог Пантеона.
[1] Хенри Дејвид Торо, Валден (Градац, 2016).
[2] Занимљив је податак да је Торо сведочио „жетвама“ леда, и да је записао како види ознојене становнике Мадраса и Бомбаја да пију из његовог језера. Наравно, то нису били Индијци, који неће хладити замишљене коктеле на прашњавим окућницама својих села, већ искључиво богати колонијални владари, чија ће администрација да ужива у оваквом луксузу.
