Ватопед

Енглески путописац Роберт Бајрон 1928. године пише да је стизање у Ватопед као да се пристиже „у Рим из брдских цитадела, у Лондон из провинцијалних места, у Европу… с других континената.” Ватопед и његови становници зидинама су сачувани од духа Mедитерана, али само мало уз манастир мирно је сиње море.

Високе зграде – конаци и многе куполе њихових параклиса утапају се у пејзаж. Пролазимо кроз три узастопне заштитне капије манастира. На појединим деловима високих бедема староставног манастира могао сам да очекујем како неки грчки Салваторе прети дошљацима звонко узвикујући „Penitenziagite!”. Толико тај град на гори одише средњовековним духом. Али нико нас није тако дочекао. Мир је овде пратећи чинилац упоркос ужурбаности у свакодневним пословима више од стотину становника Ватопеда.

Одмах након јутарњег оброка на широком каменом дворишту, испред трпезарије, монах је увидео врлудање наших умова и доделио нам посао. Сваки сто за сваки оброк треба да има спремне бокале пуне воде. Старе камене столове, међу ретким сачуваним у светогорским манастирима, надгледају витке фигуре са зидних фресака у пространој трпезарији. Ликови на нашим фрескама, како примећује Мирјана Д. Стефановић, „управљају поглед изван јасних димензија и граница слике”, те њихов фокус долази изван нашег времена, али својим присуством они учествују у заједници.

Ту су монаси и пустињаци, понеки епископ, Сиријци дугих коса, саборски старци и столпници, сви меркају својим аскетским ставом како се ходочасници и братија госте током два дневна оброка. Неко је рекао ти си оно што једеш. И у том смислу, иако је на репертоару сведен монашки мени врло укусне хране, на свакоме је да изабере између бројних стилова обедовања које укључују и скромност и облапорност и цоктај и срк. И у тој трпези чији су кровови високо надсвођени, неколицина монаха и помоћника радила је весело и марљиво без примисли да су ове механичке службе као мали, сваког дана понављани сизифовски послови.

Велика дугачка црква која попречује двориште испред главног, западног улаза садржи дугачак ходник са стубовима које сунце у појединим деловима дана издашно огрева. Како би се чувале фреске на спољним зидовима, сви на њима Теодори, Никита, Прокопије, и други свети, Страшни (и егзотични) суд, речју, цео ходник црвене цркве заштићен је широким белим драперијама. Када се испод њих провучемо закорачујемо у припрату где нас дочекују на фрескама Свети Сава и Симеон, а одатле ступамо у цркву да бисмо учествовали на служби.

Божанска представа у којој се људи поклањају Господу кроз читав низ замршених али врло систематизованих ритуала траје сатима. Када пред крај службе више од сто монаха Ватопеда упражњавају целивања светих утвари, спуштајући и враћајући на главу црне панакамилавке, учесник-посматрач сведок је једне дуге и срдачне процесије у којој се монаси немо и усрдно Господу предају на љубав и исказују свој свакодневни залог оданости.

У цркви и пратећим капелама налази се Богородица умножена на чудотворним иконама. Ове иконе повезују мрачни ходници кроз које се креће у мимоходу. Свака има своје име и легенду која открива однос у варијанти оданости Христу или нам прича неки давни догађај из историје храма и монаха. Ту је Парамитија која нежно склања Христову руку јер Он не жели да јој допусти да открије тајну грешницима. Ту је Есфагмени, која је претрпела напад ножем гладног монаха незадовољника. Лице јој је било убледело а крв потекла. У спремишту маслиновог уља скривена је ситна Елеовритиса. Ту је и Виматариса, која је била узидана седамдесет година у стрме зидине бунара. Овој Госпи, чије је име и Осниватељка, сваког вечерњег понедељка поје се молитвена песма. Ту су и Богородица Антифонитрија, Елеуса, Пироволитиса, исцелитељка Пантанаса и др.

Испред католикона, поред дугих црвених драперија које неодољиво подсећају на предсобље античке позорнице, високо на спољном зиду узидана је и нека античка пластика. Ту је рељефни бик с венцем од ловора као и античка маска меланхоличног погледа, затим допојасна женска фигура и др. Један пријатељ-зналац тврди да је антички свет у средњовековном хришћанству прихваћен и инкорпориран у архектонику али само споља – унутрашњост је од другог света и тамо су друга правила и друга естетика. Око цркве која је делом повезна са зградама-зидинама наилазимо на гроб насмејаног старца Јосифа.

Према предању, овај манастир настао је још за време Константина Великог али га је уништио Јулијан Отпадник за време краткотрајног успостављања паганизма. Поновно оснивање од стране цара Теодосија представљало је захвалност Богородици јер је његов син Аркадије у близини обале преживео бродолом. Чудесно је пренет до обале где су га морнари нашли како спава поред грма купине. Вато (Βατο) на грчком означава грм, а педи (παιδι) дете.

У цео случај савременици су уплели и филолошки спор па тако Ватопеђани своје име љубоморно исписују баш тако: Vatopaidi. Име је знак, а он нас шаље у далеку прошлост ако желимо да потврдимо старину храма па тиме и његов издашни ауторитет. Световни људи у својој заблуди име манастира исписују само Ватопеди и изводе другачију етимологију. Тиме, верују монаси, свет сама себе одсеца од признања славне прошлости Ватопеда у блаженом незнању свога мирског уверења.

И збиља, када би лепоту овог манастира осликавали у техници акварела његове би се безбројне зидине, високе куле и врхови цркава и капела стапали и претапали једни у друге. Све пастелне боје и преливи окер жутог, граорастог и смеђег представљали би нам Ватопед не онако грубо, с утврђеним архитектонским плановима и прецизним габаритима, већ као један сањани град око кога је стварност илузија а слатки сан изравна реалност.

Тако се у Ватопеду слави Бог дан и ноћ, а његова деца свитања, његови монаси свакодневно су подељени у десетак параклиса у којима служе византијске службе. И на тим службама ћемо, готово увек понети мистиком љубави која проговара из сваког чина богослужења, бити подигнути изнад тла и без тврдог упоришта пренети у свет који је увек с нама, а готово увек за нас невидиљив и недостижан. А ето ту постаје видљив! Један светогорски путник тврди да су симонопетритски појци божанствени, али ватопедски, „кад их човек чује, далеко су бољи… али нису се рекламирали”.

Овај град са својим зградицама, сокацима, сводовима и платоима, кулама и параклисима посетиоца апсорбује и, колико сам гост допусти, прича му једну древну, мистичну, високоестетизовану приповест о себи, обитељи, царевима и достојанственицима, о ходочасницима који хиљадама година уграђују себе у ватопедску стварност. Одмах на уласку уз стрмо степениште, поред конака за ходочаснике, уздиже се златаста црква посвећена појасу Пресвете Богородице као и параклис Св. Козме и Дамјана. Један стари сунчани сат на зиду вештом зналцу темпоралних мера, али не и мени, открива колико је сати по византијском времену према коме се овде одређују службе.

Научници и даље полемишу где је тачно Свети Сава замонашен, да ли у Горњем Русику или Ватопеду, али овде нам се пружа прилика да се, поред величанственог Хиландара, највише дружимо с оцем и сином, уживљавајући се у старе легенде и слатке приче. Наш српски посетилац неће увек имати прилику да од монаха-водича чује о силним активностима Светог Саве и Светог Симеона. Чак се може десити да посетилац, ако је упућен, монаху открије део историје његовог манастира.

Али најлепши је доживљај када такав зналац својим земљацима набраја разнолике активности Светог Саве и све у манастиру што је саграђено његовом снажном вољом. Тада он претвара Ватопед у српске приповедне просторе па почне да говори: „Тамо над црквом кулу с капелом изградио је Сава, и ту цркву, наравно (предање говори о шест Савиних параклиса). А онај стари оловни кров на католикону такође је од Саве (многи су оловни кровови платили данак ратовању и ливењу муниције, али овај је остао читав), а она ктиторска фреска поред арханђела Гаврила, у главној цркви, су Симеон и Сава итд.”

Цео шаролики свет монаха из разних земаља населио је Ватопед. Данас у манастиру живи много Кипрана, али се може срести и по неки Аусталијанац, као што је отац Теона. Ту је почетком 16. века живео чувени Максим Грк, велики руски светитељ. Свети Максим је био завршио хуманистичке школе у Италији, живео у Фиренци пре монаштва у Ватопеду, имао везе с чувеним ренесансним штампаром Мануцијем, преводио књиге. После је отишао у Русију и први Русима рекао за откриће Америке. Како то бива у нашим источњачким причама и судбинама покренутим заосталошћу, као резултат свога деловања Свети Максим Грк добио је прогон. Гоњен и затваран, оптуживан за враџбине, јер је много говорио против богаћења у цркви, тек након свога земног живота прихваћен је и проглашен светим.

Увече, након свега проживљеног, један весели монах ће ме ангажовати да на примитивним машиницама намотавам мале реплике чувеног богородичиног појаса. Баш те године наше посете појас је био припреман за дуго руско путешествије па су дисциплиновано и предусретљиво намотавани безбројни појашчићи за руски народ. Неколико руских ходочасника, опчињених својим подвигом успона на врх Атоса, препричавају авантуру и збијају невине шале док раде. Жамор на бројним ватопедским двориштима све је тиши, пало је вече. Модерно здање конака опремљено је и аутоматима за чај и кафу, лифтом и апаратом за случај срчаног удара.

Кад већ све утихне још само старији Грци гласно чаврљају и госте се чајем из аутомата, а по монашким собама већ је мир. У собама у поткровљу, до касно у ноћ чује се весели жагор кипарске младежи чије ће чупаве главе у цркви у свитању да падају оборене сном током читања часова. Они су посетили свој славни манастир, стигли су на своју дуплу груду, ем грчку уопште, ем њихову, кипарску. А у собама, кад се спусти густи мрак и у касну вечер док већина становника манастира снева (јер устаје се врло рано), уморног путника наизменично прекрива сан и буди a cappella хркања његових цимера. А око средине ноћи у Ватопеду већ почиње нови дан, јер човек је колико хомо фабер толико и хомо адоранс.

 

На одласку, пришао нам је један бескрајно симпатичан стари монах и поздравио се с познаником који је био у нашем друштву. Име старца је Константин. Покрупнији декица је Француз. Већ је био у годинама кад је хтео у Православној цркви да се замонаши али нико није желео да га прими због његовог поодмаклог узраста. То је учинио Ватопед. Монасима често прођу године док не задобију простосрдачни израз лица и бестрасну радост. Отац Константин изгледа као да је целог живота Светогорац. Када смо се поздрављали блистао је од среће и ја сам му пољубио руку, а он је брзим покретом окренуо и узвратио пољубац. Ватопед прима без задршке и пуног срца, и странце и ходочаснике, и краљевску децу исто као и случајне намернике.