Прича о два града и жртва

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. (Јн 12:24)

Била су то најбоља и најгора времена. (Прича о два града)

Насловница Приче о два града из часописа All the Year Round, 1859.

Једна од најобјављиванијих књига енглеске књижевности и по многима најбољи енглески историјски роман је Прича о два града Чарлса Дикенса. Први пут је издата 1859. године, а до данас је штампана у више од милион примерака.[1] У питању је љубавна прича смештена у два по много чему супарничка града, Паризу и Лондону.

Након осамнаест година невиног бастиљског тамновања, лекар Александар Манет пуштен је на слободу. Крхког и слуђеног човека сада пази и воли његова кћер Луси. До тога тренутка она свога оца готово није познавала нити је уопште знала да је жив. Отац и кћер одлазе за Лондон у потрази за бољим животом. Њихов блиски пријатељ, банкар, господин Лори, био је задужен да брине о Луси док је била без оца и он им је један од ретких пријатеља.

У њихову се животну причу уплиће Дарни, потомак француске аристократије и, као стари викторијански романескни мотив, наследник главних криваца за упропаштени живот породице Манет. Дарни се био одрекао својих корена и у Енглеској живи од свога рада, увиђајући неправде у француском друштву и предосећајући крваве године Француске револуције. Када Дарнија, у метежу шпијунаже и поремећених односа Француске и Британије, енглеске власти осумњиче за издају, он на сопственом суђењу упознаје Луси и њеног оца. Бива ослобођен уз помоћ лукавог адвоката Страјвера и његовог асистента Сиднија Картона.

Дарнијева бескрупулозна породица Евремонд уплетена је у низ активности које су доводиле до уништавања породица и смрти невиних људи. Када Дарни посети Париз, у жељи да помогне ухапшеном запосленику њихове породице, бива и сам ухапшен и одведен у затвор. Иако невин и човек који је подржавао Републику, ношен плимом необуздане освете Времена терора, Дарни бива осуђен на смрт. Након низа заплета успева да изађе на слободу и с целом породицом, која га је била пратила на том путу, бежи назад у Енглеску.

Поред низа тема које овај роман обрађује, као што су Француска револуција, Васкрсење, светло и тама, друштвена правда, замена судбина и другог, Дикенс се снажно дотиче области онтологије, епистемологије, социологије, психологије и нарочито теодикеје. Писац се ставља на страну жртава, љубави и добра као начела која својом снагом надилазе зла овога света.

Оно што оставља најјачи утисак у роману представља Дикенсово истицање, у суштинским тренуцима романа, Христове поруке из Јеванђеља по Јовану (11:25-26): „Ја сам васкрсење и живот: који вјерује у мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек.“ Ове снажне али и дубоко утешне речи које је Христос упутио Марти изговорене су у Јеванђељу у иначе врло ретким јеванђељским приликама – онда када ретки од Христових ученика препознају да је Он Син Божији.

Пред крај романа када, по свој прилици, Дарни бива предодређен за смрт и када више нема наде за његово спасење, појављује се адвокатски помоћник Сидни Картон. Споредни лик у роману тада преузима главну улогу. Сидни је некада био заљубљен у Луси и у метежу свога живота у њој је видео сву лепоту и чистоту. Нарочито је био дирнут поштовањем које је Луси показала према његовој патњи и њеном вером у његову човечност. У Дарнију, који му и физички сличи, Сидни види човека какав је сам могао да буде да није проћердао своје младе дане у беспризорним кафанским забавама и лутању кроз лондонски ноћни живот. Тада Сидни одлучује да, способан да нађе решење у мучном заплету, замени себе у затвору с Дарнијем, те у томе успева и уместо Дарнија завршава на гиљотини, тој злокобној Le Rasoir National.

Сидни је у роману један од оних ликова које је Дикенс умео тако добро да прикаже. То су особе из полуподземља, људи с маргине чији је живот прожет пороком. Само што је овај порок на крају романа поништен жртвом искупљења. Из ништавности и греха јављају се правда и љубав. Сидни с мирним духом завршава на гиљотини, мрачној судбоносици, „млину тишине“. Да ли грешни човек, онај који врлуда и блуди (стсл. реч блǫдъ означава лутање), да ли такав понекад задобија већу могућност за покајање, излазак из свог бесмисленог стања? Свети оци нас уче да се Господу можемо окренути за само један трен, Он је стално око нас и у нама, према томе, увек је доступан.

Када се човек „окрене“ Господу, време и простор се преплићу и губе на значају. Када наиђе прави тренутак није битно што је грешник заблудео предалеко, што је његова личност сасвим отишла од Господа. Што је можда већина живота протекла.

У једној од дирљивих сцена, Сидни Картон који је већ донео одлуку што га лишава живота разговара с остарелим банкаром Лоријем, доброчинитељем породице Манет. Они се у разговору дотичу детињства. Видимо старца и младог човека. Њихови су путеви потпуно другачији, али париска мука их је повезала. У мрачним тренуцима који наговештавају гиљотину и освету, смрти невиних, на ову двојицу силази сен милости, појављује се као чиста љубав. Детињство, резервоар среће чак и кад је оно било мучно и тегобно (сетимо се романа Портрет уметника у младости и свих мука одрастања које преживљава Стивен Дедалус или, на пример, Дејвид Коперфилд), враћа се у живот човека као доба невиности, када је љубав била неупрљана греховима света. Детињство тада долази као утеха јер се у том времену љубав слободно дотицала детињег срца дарујући му снагу и смисао. Тај дијалог овако гласи:

„Желео бих да вас упитам нешто: Изгледа ли вам ваше детињство далеко? Изгледају ли вам они дани кад сте седели на мајчином крилу врло удаљени?“
На те речи изговорене блажим гласом, г. Лори рече:
„Пре двадесет година изгледало је тако; али сад више не. Јер што се више приближавам крају, све више путујем по кругу, све ближе почетку. Изгледа као да је то нека тиха припрема која утапкава пут. Моје срце дирају сада многа сећања која су већ била пала у заборав; сећање на моју лепу младу мајку (а ја сам већ стар), на пуно догађаја у дане када ми овај свет још није изгледао тако страшан, а моје мане још нису биле укорењене у мени.“
„Разумем то осећање!“ узвикну Картон, заруменевши се. „После њега, ви се осећате бољим.“[2]

Након овог разговора испуњеног смислом Сидни лута улицама Париза суочавајући се с блиским крајем. У његовој самоћи друштво му је Христос, оваплоћен у Својим светим речима које Сидни много пута понавља: „Ја сам Васкрсење и Живот, рече Господ; онај који верује у мене, и да је мртав, оживеће; а ко живи и верује у мене, никада неће умрети.“ Живот му и пре самог краја измиче док лута по суморним улицама, док резигнирано посматра призоре који су последица тешких времена. Доба терора помешано је увек са слободом избора.

Једно детенце га је пољубило кад га је пренео преко блатне улице. Та утеха, пред смрт, топлија је од свих грљења којих није био лишен током распусног живота. У његовом срцу време се згуснуло и провело га кроз цео проживљени живот, највећма га задржавајући на детињству и младости одакле су управо стизале те болно утешујуће речи: „Ја сам Васкрсење и живот…“

Вилијам Шекспир у драми Мера за меру приписује добром Ескалу, мудром и искусном човеку, ове сјајне стихове:

Well, heaven forgive him! and forgive us all!
Some rise by sin, and some by virtue fall!
(Measure for Measure, Сцена 2, чин 1)[3]

Дакле грех, чији се један од израза у јудејском закону означава као hata и има буквално значење: залутати, чин је одласка неким само својим путем који у себи не садржи спомен на добро и на Господа. Али тај пут, на свој мистичан начин, може човека и да опомене, да му помогне да узрасте, ако га не упропасти потпуно. А како га не би упропастио суштинска је појава милости у срцу човековом. Милост као љубав. И љубав као Бог.

Према Дикенсовим романескним описима револуционарног Париза, поред освете и огорчења народа према старом режиму, видимо и нарастајућу тиранију која једе све пред собом. То је тиранија увређене правде која се премеће у своју супротност. У причи о та два града конзервативни Лонодон у поређењу с Паризом наликује на место мира и утехе. Али праведничком гневу и немилосрдном гоњењу и исправних и кривих Дикенс претпоставља чин милосрђа у коме Сидни даје себе у замену за другога. Када изневерено законодавство не признаје habeas corpus, нити друге утврђене одредбе које регулишу основна људска права, када се Република у вртлозима свог развитка претвара у млин људи, Дикенс као антипод овом злу поставља лични чин својевољне жртве. Такав чин можда не чини много за друштво као целину али он постаје семе које ће тек да проклија и из кога ће да израстају дивне биљке љубави.

Док у Шекспировој драми Мера за меру, у којој праведни управитељ Анђело, у име града Беча, пресуђује оптуженима општом мером опроштења као чином милости, код Дикенса, у хаосу историјских околности, када читава држава закаже заједно са светином, само лични чин представља највиши узор у одупирању злу.

Једна од дефиниција жртвовања казује да је оно чин давања нечега како би се задобила друга, већа вредност. Оно је једно од суштинских религиозних категорија.[4] У роману Прича о два града жртвовање као замена и ритуална мистификација, та реалистична животна метонимија, није као у старим ритуалним делатностима узимала нешто мање вредно да га жртвује зарад више вредног.

У начину како је Сидни Картон проводио свој живот могу се видети неупоредиво нижи морални критеријуми у односу на Дарнијеве животне изборе. Али грађански морал који грех види као једино мерило за суд у овом случају остао је далеко испод Сиднијеве жртве. За Сиднија постоји само мера за меру: живот за живот. Тиме се он искупљује за сав бесмисао који га је био испуњавао.

На крају романа Дикенс исписује неизговорене мисли Сиднија Картона, наслућиване непосредно пред смрт:

„Видим животе оних за које сам положио свој живот; видим животе тихе, корисне, и срећне, тамо у Енглеској коју никад нећу угледати. (…) Видим да успомена на мене остаје света у њиховим срцима, и у срцима њихових потомака, за читава поколења. (…) Видим како дете, које је лежало на њеним грудима, и које носи моје име, крчи себи пут кроз живот, и стиче признање на путу који је некад био мој. Видим како је толико ваљало да моје име постаје светло кроз његово. Видим како бледе мрље које сам некада бацио на своје име. (…) Ово је дело боље но иједно што сам учинио; овај мир бољи је но иједан за који сам икад знао.“[5]

 

[1] Griffiths, Devin. “The Comparative History of ‘A Tale of Two Cities.’” ELH, vol. 80, no. 3, 2013, pp. 811–838.

[2] Превео Александар Видаковић, Нови Сад: Братство-јединство, 1956.

[3] Опростио му Бог! И свима нама!
Тог диже грех, врлина овог слама;
(Превео Велимир Живојиновић, Београд: Култура, 1963)

[4] Smith, Brian K., and Wendy Doniger. “Sacrifice and Substitution: Ritual Mystification and Mythical Demystification.” Numen, vol. 36, no. 2, 1989, pp. 189–224.

[5] Превео Александар Видаковић, Нови Сад: Братство-јединство, 1956.