Smrt ne samo da je blaga, ne samo da nas odvaja od zemaljske sudbine i skida sa nas prekomernost svetskoga bremena; ne samo da nam daruje životnu formu i zahteva od nas umetnički dovršetak; ona je još i neka tajanstvena, od Boga nam data, „mera svih stvari“, ili svih ljudskih radnji.
Ivan A. Iljin (1883–1954)
Dragi moj, hteo si da znaš šta mislim o smrti i besmrtnosti, i ja sam spreman da ti izložim svoje gledište. Nisam ga izmislio, već sam ga proživeo i nosio u sebi dugi niz godina. I sada, kad je, opet, došlo vreme da smrt zalebdi nad svima nama i svaki od nas treba da se spremi za odlazak iz zemnoga života, ponovo sam pretresao svoje iskustvo i svoje viđenje stvari, i ispričaću ti do čega sam došao.
U ovakvim vremenima svi osećaju i predosećaju približavanje kraja, i zato se nevoljno, uobraziljom i mišlju, vraćaju problemu smrti. Pritom, čovek se oseća zbunjenim i stešnjenim zato što, u stvari, i ne zna šta je smrt, zato što niko od nas ne može da se pomiri sa svojom smrću i uključi je u svoj život. Takva vremena obično se nazivaju „teškim“ i „strašnim“, a zapravo, to su vremena duhovnoga kušanja i obnove – surova, ali blagotvorna vremena Božije posete.
Vidiš, ja sam oduvek osećao da je smrt nešto blagotvorno, praštajuće i isceljujuće. Evo zašto.
Tek što pomislim na to da bi moja zemaljska ličnost – u svakom smislu nesavršena, nasledno opterećena, večno bolesna i, u suštini, nedostojna i roditelja i prirode – mogla da postane besmrtna – već me zahvata istinski užas… Kakva tužna slika: samodovoljna ograničenost koja se sprema da ne umre, i da sobom ispuni sva vremena. Nesavršenstvo koje ne podleže ni ispravkama, ni gašenju… Beskonačna „mana“, večna nedotupavost…
Nešto slično falš-akordu koji će se oriti svagda… Ili – neoperiva smesa zemlje i neba… Vidim tu telesnu i duševnu grešku prirode osuđenu na neumiranje – u vidu moje ličnosti, i mislim da će, možda, zakoni prirode delati sa pređašnjom neumoljivošću, i ja ću postati sve stariji i, sigurno, sve slabiji, sve bespomoćniji, strašniji i tuplji – i tako bez kraja. Kakva ambicija i kakva nesreća!
Posle tih snoviđenja, budim se kao iz teškoga sna – u blagoslovenu stvarnost, u smrt koja me realno očekuje… Kako je dobro što će doći i postaviti svoju među! Kako je divno što će prekratiti moju zemaljsku disharmoniju! Dakle, ta svetska greška koja je nosila moje zemaljsko ime, može biti zagašena ili ispravljena… A smrt će doći kao izbaviteljica i isceliteljka. Milostivo će me pokriti svojim pokrovom. Daće mi oproštaj i otpust. Otvoriće mi nove, bolje mogućnosti. A ja ću od nje primiti slobodu i, njome obodren, počeću uzlaženje u višu harmoniju.
I eto, to očekivanje i ta ubeđenost daruju čitavom mom životu – meru i oblik. Hvala Bogu, sve moje zemaljsko strasno kiptanje, ta beskonačna borba sa samim sobom, sa mojim protivnicima i sa slepom ravnodušnošću ljudske gomile, ta borba u kojoj s vremena na vreme iznemognem, dolazeći do muke i očajanja – sve to neće trajati večno, neće ispuniti sva Božija vremena…
Neću morati večno da žalim za tim ranama koje će se otvoriti iz susreta moje nemoći sa nepomerljivim zadatostima života i sveta. Doći će čas i „oslobodiće vola od pluga na poslednjoj brazdi“ (Puškin). Bezmerno rastrzanje će se prekinuti, i moj život će dobiti meru roka, meru duga, meru napora, meru ropstva i meru mučenja. Kako je to dobro…
Moj život će steći formu – oblik zaokruženoga kraja. Znam, čvrsto znam da će doći izbavljenje, da će se ukazati oslobađajući ishod i da treba za njega da se pripremam. I ono glavno: moram se postarati da moj zemaljski kraj ne postane raskid, već dovršetak čitavog mog života; svi moji ciljevi, svi moji napori i stvaralačke tegobe moraju voditi ka tom završetku.
Istina, ne znam kada i kako će nastupiti taj kraj. Ali i to je dobro, jer me prinuđuje da uvek budem spreman na sve, da se ne iznenadim kad budem pozvan na odlazak. Jedno je jasno: mereći ljudskom merom, treba priznati da rok nije isuviše dalek i da ne treba da gubim vreme. Besmisleno je odlagati ono što se mora uraditi.
Ali zato postoji mnogo onoga što treba sasvim promeniti, ukloniti sa puta. Moje vreme je ograničeno, i niko ne zna kolikim rokom. A kada se obazreš, onda vidiš da je čudesno bogatstvo sveta – prirode, ljudskog društva i kulture – da su sve te mogućnosti sozercavanja i radosti, svi ti razlozi duhovnoga opažanje i duhovnog darivanje, svi ti stvaralački izazovi i zadaci – da je sve to neiscrpno, odgovorno, preteško i obavezujuće…
Na taj način smrt za mene postaje oblikujući i osmišljavajući početak života, ako ne i poziv, ako ne i savet. Kao kada bi stariji prijatelj, koji me voli i brine o meni, rekao: „Čuj, život je kratak, i predivnim mogućnostima – kroz ljubav, kroz služenje, kroz promišljanje i izgradnju – nema broja; nije li bolje ostaviti van pažnje sve rđavo, tužno i ništavno, i izgraditi za sebe bolje, istinski bolje – u stvari lepše, i ne izgubiti božanstvenu lepotu sveta i života?…“
Ideja smrti kao da mi otvara oči i izaziva u meni nekakvu neutoljivu glad, pohlepu istinske svojstvenosti, volju za božanskim sadržajima, rešenost da se izabere i bude odabran, i to istinski, ne grešeći i bez samoobmane. Postepeno se učim razlikovati – šta je odista lepo i predivno pred Licem Božjim, a šta mi se pričinilo lepim a zapravo samo sablažnjava, vara i razočarava.
Prolazeći kroz takvo životno iskustvo, sve više i više se uveravam da u životu postoji mnoštvo sadržaja koji ne treba da žive, ili ne vrede života i, naprotiv, da postoje takvi koji raskriljuju i ostvaruju istinski smisao života. A smrt mi za sve te razlike i saznanja – daje istinsku razmeru, istinski kriterijum.
Meni se čini da svi mi doživljavamo, još uvek, i ne jedanput, nešto slično: kada se bliži smrt, ili kada nas, u krajnjoj meri, senka smrti oseni, onda su svi sadržaji i vrednosti života, nekako odjednom, kao sami po sebi, prevrednovani. Sve što nam se u zagasitoj svakodnevici, u vreme bezopasnog bitisanja činilo potrtim, banalnim, skoro bezvrednim – odjednom otvara svoje nijanse, pokazuje istinska svojstva i nalazi sebi istinsko mesto i istinski rang.
Oko smrti gleda jednostavno i strogo, i ne može sve što živi izdržati njegov prodoran pogled. Sve što je rđavo istog časa otkriva svoju ništavnost, kao što listovi hartije, zahvaćeni vatrom, odjednom buknu jarkim plamenom i istog časa pocrne, raspadaju se i pretvaraju u pepeo. Kasnije se, čak, ne veruje da je taj isti pepeo uopšte mogao predstavljati nešto važno i značajno.
Ali zato se sve istinski dragoceno, značajno i osveštano pred licem smrti potvrđuje, pobedonosno izlazi iz ognjenog kušanja i projavljuje u svom istinskom sjaju i veličini.
Prvo se izobličava i razobličava; drugo se opravdava i istinski osveštava. I to bez naše namere: to ognjeno kušanje dolazi iz smrti i ostvaruje se njenim bliskim disanjem.
Ima u čovekovom životu takvih dana i časova kada čovek iznenadno vidi smrt pred sobom. Užasni časovi. Blagosloveni dani. Tada smrt, kao neki Božiji izaslanik, prosuđuje naš život. I čitav naš život promiče pred našim duhovnim pogledom, kao na munjonosnoj paradi. I sve što je u njemu bilo istinito i blago, sve zbog čega, u stvari, vredi živeti – sve se utvrđuje, kao istinska realnost, sve se uznosi u svetlost, a sve što je bilo sitno, lažno i rđavo – urušava se i donosi sram.
Tada čovek proklinje svu tu laž i gadost, osuđujući sebe kao raspikuću i budalu. Zato što se obradovao svemu istinitom i dubokom, i sam ne shvata kako je do sada uopšte mogao živeti drukčije. Oseća kako u dubini njegove duše sve propušteno jeca i moli za vaskrsenje, i počinje žudeti za tim da se njegov dotadašnji život smatra „crnim“, i da mu se pruži mogućnost proživeti novi život, ovaj put „beo“. Rađaju se planovi o novom, pravom životu i nemo se daju zakletve vernosti, dok se Bogu uznose molitve za darovanje novih rokova i novih mogućnosti…
A kada opasnost smrti prođe, i ponovo nastupe tišina i spokojstvo, tada čovek vidi da je čitav njegov život bio nekako obran i razvejan, i čini jedan od najznačajnijih zaključaka svoga života: nije sve od čega živimo vredno da bismo mu predali sopstven život. Dragoceni su samo oni životni sadržaji i akti koji se ne boje smrti i njenog približavanja, koji mogu da se opravdaju i utvrde pred njenim licem.
Sve što košta našeg izbora i odabira, naše ljubavi i služenja, čak i u predsmrtni čas – sve je predivno i dostojno. Ono za šta treba i može se dati život, to i valja voleti, tome i treba služiti. Živeti vredi jedino sa onim za šta se vredi boriti na smrt i umreti; sve ostalo je ništavno ili sitno. Sve što ne vredi smrti, ne vredi ni života. Jer smrt je probni kamen, veliko merilo i strašni sudija.
Evo kako ja sagledavam smrt, dragi moj prijatelju. Smrt ne samo da je blaga, ne samo da nas odvaja od zemaljske sudbine i skida sa nas prekomernost svetskoga bremena; ne samo da nam daruje životnu formu i zahteva od nas umetnički dovršetak; ona je još i neka tajanstvena, od Boga nam data, „mera svih stvari“, ili svih ljudskih radnji. Ona nam je potrebna ne samo kao modelarka, ili kao velike dveri za poslednji odlazak, ona nam je potrebna pre svega u samom životu i za sam život. Njena oblačna senka daje nam se ne radi toga da bi nas lišila sjaja i radosti, ili da zagasi u našoj duši volju za život i ljubav prema životu.
Naprotiv, smrt vaspitava u nama tu ljubav, usredsređujući i oblagorođujući je, ona nas uči da ne gubimo vreme: hoće bolje, izabira od svega jedno – predivno, živi božanstvenim na zemlji, dok još traje naš nedugi život. Senka smrti uči nas da živimo sjajem. Disanje smrti kao da nam šapće: „Opomenite se, zamislite se i živite u smrtnosti kao besmrtnici“. Njeno približavanje čini naše slabe i kratkovide oči – prozračnima i dalekovidima. A njen konačni dolazak oslobađa nas od bremena prirode i telesne individuacije. Da li nam je dozvoljeno da je proklinjemo zbog svega toga i smatramo je početkom zla i mraka?
Ja razumem da njena dovršenost i nepovratnost, njena tajanstvenost i zagonetnost – mogu ljudima da uliju strah. Ali bujica života, u kojoj mi i prebivamo, nosi nam svakodnevno tu istu nepovratnost, tu istu tajanstvenost i nedostiživu složenost. Pa svaki tren našeg zemaljskog puta je nepovrativ i, izgorevši, odnosi u nekakvu propast; i taj bezdan prošlosti i bezdan budućnosti nadvijeni nad nama, nisu manje strašni od trenutka predstojeće nam smrti.
Život nije manje tajanstven od smrti; samo, mi zatvaramo oči i privikavamo se da ne gledamo. A smrt, ako je tačno sagledamo i pojmimo, jeste nešto drukčije, nekakav poseban i veličanstven čin ličnoga života. I onome ko je verno sagleda i shvati, ona će se otvoriti kao novi prijatelj, brižljiv, veran i mudar.
Izvor: Ivan A. Iljin, Pojuće srce, Stari Banovci: Bernar, 2010, str. 139–144.
Prevod: Vladimir Jagličić
