Nedavno je objavljen novi prevod Knjige Postanja sa grčkog, koji je urađen po najvišim naučnim i stručnim standardima. Taj prevodilački i izdavački poduhvat realizovan je u Centru za biblijsku filologiju i hermeneutiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Knjiga sadrži uvodni članak priređivača, grčki tekst, srpski prevod, komentare, kao i mape i bibliografiju. Priređivač je naš, zasigurno, najbolji biblijski filolog, upravnik pomenutog centra i redovni profesor na Odeljenju za klasične nauke beogradskog Filozofskog fakulteta – Vojin Nedeljković.
Prof. Nedeljković je latinist sa težištem istraživanja na vulgarnom, poznom i hrišćanskom latinitetu. Nastavnik je latinskog na svim nivoima studija klasičnih nauka. Takođe, nastavnik je i biblijskog jevrejskog jezika, kao i predmeta Filološki uvod u Bibliju, u sklopu master i doktorskih studija klasičnih nauka.
O njegovom izdanju Postanja po Sedamdesetorici, ali i o sličnom prevodilačkom poduhvatu vl. Atanasija (Jevtića), kao i o prevodu Staroga zaveta prof. Dragana Milina koji se od pojavljivanja sistematski ignoriše od strane naših crkvenih institucija i teoloških fakulteta, prof. Vojin Nedeljković je govorio za naš i-magazin.
Prof. Vojin Nedeljković (lična arhiva)
Kod nas nije uobičajena pojava da se klasičari bave biblijskom filologijom. Šta vas je motivisalo da zađete i u tu oblast, čak i da s kolegama, pri Odeljenju za klasične nauke beogradskog Filozofskog fakulteta, osnujete Centar za biblijsku filologiju i hermeneutiku?
– Ako smem da počnem iz visoke note, stvar je u tome što su u poslednje vreme – poslednje duže vreme – beogradski klasičari mnogo napredovali. (Govorim, dabome, o nauci i nastavi, ne o podršci našim poslovima niti o blagostanju poslenika.) Osnivanje Centra za biblijsku filologiju i hermeneutiku jedan je od znakova tog napretka. S biblijskom filologijom mi se vraćamo korenima svoje struke. Klasična filologija ima svoje precedente u samoj klasičnoj starini, ali njen moderni oblik duguje se ranom novom veku. Tad se ona utemeljuje kao nauka o drevnim tekstovima čije je poreklo, na jednoj strani, grčko-rimsko, gde caruju veliki pisci dveju klasičnih književnosti, počev od Homera, a na drugoj – judeohrišćansko, gde naravno caruje Biblija. Sve to skupa čini duhovni imetak, očevinu hrišćanskog sveta. Klasične nauke s biblijskom filologijom kao svojim organskim delom odražavaju, poput kakvog mikrokozmosa, veliki poredak stvari, tj. činjenicu da je i sama naša civilizacija zasnovana dvogubo.
Kako je došlo do toga da počnete da prevodite Knjigu Postanja sa grčkog i da li imate u planu da prevedete i ostale starozavetne spise?
– Ideja da se čitava Septuaginta prevede na srpski – pa i više od ideje, inicijativa – potekla je od našeg kolege teologa prof. dr Rodoljuba Kubata. On je svojevremeno stupio u dodir s nemalim brojem klasičara, u nameri da se razvide mogućnosti za rad i izvrši raspodela posla. Ta njegova inicijativa, kao što verujem da znate, nije zadobila institucionalnu podršku tamo gde bi se podrška najpre očekivala, ali ideja je opstala. Početak njenog ostvarenja je Postanje po Sedamdesetorici u izdanju naše matične ustanove, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na Knjizi Postanja je sa mnom kao priređivačem sarađivalo četvoro mlađih kolega: troje filologa – mr Miroslava Majher, msr Dimitrija Rašljić, msr Teodora Isailović – i jedan teolog, dr Ljiljana Jovanović. Drugi slično konfigurisan tim radi sada i na Knjizi Izlaska: to bi trebalo da bude nastavak posla. Zasad imamo u vidu toliko, ali ja verujem i slutim da ćemo se uskoro razgranati, razraditi, pa jednog dana i kompletirati Septuagintu na srpskom.
Prevod je, smatraju neki, svojevrsna izdaja teksta. Ako je tako, da li je prevod s prevoda dvostruka izdaja? Ili ste saglasni s Aristejem, ko god to bio, Filonom i drugima da Septuaginta nema status koji obično imaju prevodi?
– Judeohelenistički i potom ranohrišćanski učeni ljudi imali su svoje motive da Septuagintu smatraju jedinstveno značajnom formom jevrejske Biblije, odnosno Starog zaveta; o tome je nešto rečeno u uvodnoj studiji Postanja po Sedamdesetorici. Moderni rezon (govoreći, razume se, o naučnom rezonu, ne o dogmatskim pozicijama) nešto je drukčiji, ali sa sličnim ishodom: Septuaginta je i u modernom viđenju sasvim izuzetna. Ne što bi ona bila ekvivalent jevrejskom izvorniku (koji bi onda mogao i da ode u drugi plan), nego zbog toga što ona još od starine pruža jedno svedočanstvo koje se daje u punoj meri razumeti tek otkad su, u prošlom veku, otkriveni antički biblijski rukopisi u judejskoj pustinji. Sad se pozitivno zna da je tekstualnoj jednoobraznosti jevrejske Biblije, tzv. masoretskom tekstu, prethodila tekstualna raznolikost, pri čemu je Septuaginta bila i ostala glavno (iako posredno) svedočanstvo te raznolikosti: ona je prevod jednog nemasoretskog teksta koji je u svoje vreme bio na izvesnoj ceni.
No, šire od pitanja biblijske tekstologije, Septuaginta je temeljac čitave judeohelenističke kulture. Ova je docnije zatomljena sa raznih razloga na raznim stranama, ali se u nauci o klasičnoj starini njen značaj odavno uviđa, a u naše vreme smatra sve većim i većim.
Najzad, Septuaginta ima i kardinalnu važnost u mladoj Crkvi: ona je Stari zavet antičkih hrišćana (to se poimanje u istočnom hrišćanstvu dobrim delom održalo i do danas). Ona je, dakle, Stari zavet koji čitaju i tumače oci i učitelji Crkve. Pa i u domenu jezika i stila, Septuaginta leži u osnovi celokupnog biblijskog (dakle, i novozavetnog) i zatim liturgijskog idioma grčkog.
Prevod koji smo izradili moji saradnici i ja hoće naročito tačno da pokaže kako stoji grčka Knjiga Postanja prema jevrejskoj. To jest, kakvim je prevodnim postupkom ona sačinjena, i šta ona svedoči o svom nemasoretskom predlošku. To su, razume se, komplikovane stvari: štivo koje iznosimo pred čitaoca nije, stoga, lako ni glatko. A pošto se i ne može sve saopštiti kroz prevođenje, naš je prevod praćen aparatom koji dodatno obaveštava o svemu što smo, s obzirom na postavljeni cilj, smatrali potrebnim da se kaže.
Recite nam nešto više i o tehničkim stvarima… koje ste izdanje Septuaginte izabrali, kakva je struktura i sadržaj kritičkog aparata itd?
– Mi smo grčko Postanje čitali po Viversu, iz prvog toma getingenske Septuaginte. Taj smo tekst i reprodukovali, uz izvesne čisto tehničke izmene, srpskom čitaocu na korist. A pošto uprkos merodavnosti Viversovog izdanja još uvek opstaje u širokoj upotrebi i jedan stariji tekst, po Ralfsu, mi smo pobeležili razlike između Viversa i Ralfsa, čitaocu na uvid, da predupredimo svaku zabunu.
Pod kritičkim se, među filolozima, razumeva aparat koji obavešava o pojedinostima transmisije teksta. Tu se, dakle, navode varijantna čitanja, kritičke konjekture i sl. Naš aparat nije takav. On sistematski beleži razlike (čak i sitne) između grčkog i masoretskog Postanja, i još ponešto što se tiče njihovog međuodnosa, s naglaskom na prevodnoj tehnici. U ishodu, naša je knjiga puna ne samo srpskog i grčkog, već i jevrejskog, gde cenimo da ga vredi citirati. Ipak, sve je uređeno tako da i bez poznavanja biblijskih jezika čitalac može dosta tačno da se obavesti o svemu što mu kazujemo.
Vaš prevod nije prvi prevod Postanja sa grčkog. Prvi je, ako se ne varam, onaj koji je priredio vl. Atanasije (Jevtić). Njega ste, sudeći po spisku korišćene literature, imali u vidu. Kako ocenjujete jedan takav prevodilački eksperiment? Da li je doneo željene rezultate?
– Pokojni vladika Atanasije preveo je Postanje i s jevrejskog i s grčkog, i ta dva prevoda stoje uporedo. Tako čitalac može, naizgled, da se obavesti o podudarnim i nepodudarnim mestima. Kad bi, odista, razlike između jevrejskog i grčkog Postanja bile onolike i onakve kakve su u nekim drugim starozavetnim knjigama, takva prezentacija bi bila od najveće koristi. Ali, u slučaju Postanja jevrejski i grčki se razlikuju u jednom manjem broju bitnih pojedinosti i zatim u bezbrojnim sitnicama, ne svagda nevažnim, a opet teško saopštivim kroz prevođenje. Ako je, dakle, to bio cilj, da se tačno isporedi grčki s jevrejskim, onda željeni rezulat nije dovoljno postignut. Mi zato i jesmo uredili svoju knjigu sasvim drukčije od vladike Atanasija.
Ali pravo je reći da uporedno Postanje vladike Atanasija svakako nije imalo samo taj jedan cilj. Sve što se, pored samih prevoda, nalazi u njegovoj knjizi (a toga ima mnogo, što u formi napomena, što u formi propratnog teksta) pokazuje da je vladika Atanasije hteo da pruži širok uvid ne samo u tekst već i u egzegezu Postanja. Tu je knjizi težište, i tu ima izvrsnih stvari: vladika je, zna se, bio izvrstan teolog i, uopšte, čovek prvorazredne pameti.
Čega u knjizi manje ima, to je discipline, reda, sistema. I pored svoje filološke žice (jer ne samo ovaj već i drugi poslovi pokojnog vladike Atanasija odaju njegov nesumnjiv dar i lepa znanja na tom polju), on za filologiju, »matematiku humanističkih nauka«, ipak nije imao dovoljno spreme, ili bar nije imao dovoljno uvaženja i stprljenja. Međutim, drevni tekstovi – svi, a nekmoli biblijski, gde je svako slovo važno – traže svoje. Filološka računica mora da se slaže; bez toga, sve ostalo je proizvoljno, provizorno, padu sklono.
Iskoristio bih priliku da vas zamolim da prokomentarišete i nedavno objavljen prevod prof. Dragana Milina… Upada u oči izuzetna zainteresovanost čitalaca (ovo znam iz prve ruke), i skoro potpuno ignorisanje stručne, posebno teološke, kao i crkvene javnosti tog prevodilačkog poduhvata prvoga reda. Kakav je vaš sud o Milinovom prevodu i kako komentarišete ignorantski stav stručnjaka i klira?
– Mi, nažalost, nismo od onih nacija koje umeju da cene samopregoran rad na opšte dobro. Da jesmo, Dragan Milin bi danas bio poznata i priznata nacionalna veličina. To je čovek koji je cela veka skupljao dragocena znanja – ona do kojih najbolje glave dolaze teškom mukom, a sve ostale nikad i nikako – da bi potkraj svoje akademske karijere prionuo na jedan prevelik posao kroz koji je (da parafraziram reč Skerlićevu) svu svoju tekovinu razdelio svom narodu. U našem veku nema mnogo ni onih koji su Stari zavet pročitali, a tek sesti pa ga prevesti od A do Š, to je, po pravilu, posao za čitave timove stručnjaka. Ja sam ubeđen da će veličina Milinove zasluge biti shvaćena u budućnosti i da će se dugo pamtiti, bez ikakve veze s našim trenutnim stanjem, nesretnim na više načina.
U novom Svetom Pismu našeg biblijskog društva, Stari zavet u prevodu Dragana Milina združen je s Novim zavetom u prevodu Emilijana Čarnića. Na tragu Vašeg pitanja, kako ste ga formulisali, neko bi pomislio da je sve udešeno kako bi se mogli skupa ignorisati i Čarnić i Milin. Ali ja mislim da se oni neće moći ignorisati skupa kao ni ponaosob. Zašto neće? Zato što su to ponaosob dva jako dobra prevoda, koja među sobom imaju i nečeg srodnog, kongenijalnog, pa još bolje funkcionišu u sadejstvu. Vreme je na njihovoj strani. Valja, samo, smoći mudrosti i preduzimljivosti kako bi se na novoj Bibliji »Milin-Čarnić« dalje radilo. Trebalo bi njen tekst stručnom rukom popravljati iz izdanja u izdanje, jer i od jako dobroga ima bolje: tačnije, doslednije, spretnije, lepše…
