Атанасије Стојковић (1773-1832)
На питање пријатеља, постављено јуна 2020, шта мислите о роману Кандоръ или откровенïе егѵпетскихъ таинъ (1800) Атанасија Стојковића одговорили сте неколико месеци касније чланком „Псеудоапокалиптички роман Атанасија Стојковића”, објављеним у Вашој књизи У врту мисли. Огледи о српским философима и писцима (Отачник, Бернар, Београд 2020, стр. 229‒258). Према Вашем разумевању, Кандор је писан у маниру апокалиптичке књижевности с почетка наше ере, али с очитом потком из XVIII века, због чега сте овај особени спој псеудоапокалиптичког текста и романа описали као псеудоапокалиптички роман. Чланак сте завршили напоменом да тим опширнијим текстом нипошто нисте исцрпели тему, јер су остале неке недоумице које захтевају даља трагања. На шта сте тачно мислили?
Недоумица у вези књиге Кандоръ или откровенïе егѵпетскихъ таинъ има више. Полазна је свакако у њеном ситуирању, у одређивању којем подручју културе припада. Да ли спада у књижевност (уметност) или у философију (науку) или у теологију (религију)? Забуну је изазвао сам аутор који је већ на насловној страни романа ставио да је он доктор природних наука и философије као и редовни члан Јенског природњачког друштва.[1] На корицама свог романа Аристид и Наталија (1801) он те податке, разуме се, није ставио јер су ирелевантни за један роман, али је зато сличне податке ставио на корице своје Фисике I‒III (1801‒1803). Ова околност сугерише да је сам аутор спис Кандор разумевао као научни и философски текст. У том правцу сведочи и правник Александар Соловјов који је у листу Политика од 1. маја 1937. рекао да је сâм Стојковић у свом службеном листу (на Харковском универзитету, где је био професор) ову књигу уврстио у своје научне радове.[2] На томе је инсистирао 1950. Светислав Марић када је образлагао да ово није књижевни него философски текст. Надаље, већ у наслову књиге се говори о египатским мистеријама и откривењу, што су све религијски појмови, а у прослову аутор се обраћа Творцу. Дакле, из насловне стране и почетка списа види се да је религија овде незаобилазна. Напокон, књига је писана у прози протканој поезијом. Прозни делови садрже дијалоге главних личности, њихове доживљаје у сну и на јави, описе природе, што одликује књижевна дела у ужем смислу. Све ово упућује да је реч о синкретичком спису у којем су помешане различите дисциплине и жанрови.
Сад се поставља питање којој структурној парадигми припада ова синкретичка књига. Из претходно реченог види се да је њен садржај изложен у облику дужег прозног текста повремено прожетог стиховима. Стога бисмо ипак рекли да је реч о роману. Тако га је најпре окарактерисао и утемељивач славистике Јозеф Добровски у часопису Слованка (1814), а онда је то прихватио и наш Лазар Бојић у књизи Памјатник мужем (1815). Од тог времена истраживачи се углавном слажу да је реч о роману, са неким изузецима. Најпре је историчар Јован Радонић у чланку „Прилошци историји словенског препорођаја крајем прошлога и почетком овога века” написао да је Кандор „спис поучан, испуњен диалогом између филозофа старца и младога Кандора” те га је погрешно „убрајати међу романе” (Летопис Матице српске, књ. 201, 1/1900, стр. 55). У томе га је следио Светислав Марић (1950) који је у чланку „Да ли је Стојковићев Кандор роман” (Научни зборник Матице српске. Серија друштвених наука, 1/1950, стр. 159‒165) писао да то није роман него да је напросто реч о спису философске садржине. Јован Деретић у расправи „На почецима српског романа ‒ Атанасије Стојковић” (Књижевна историја, 8/1970, стр. 713‒736) држи да је то популарна расправа из науке и философије чији су почетак и завршетак романескни, али да је овде реч о неразвијеном роману, односно да је ово дело прелаз од есеја ка имагинативној прози. Сава Дамјанов у студији Корени модерне српске фантастике (1988) каже нешто слично, али прецизирајући у истом духу да књига осцилује између популарно-научно-философског есеја и фантастичког романа. Александар Јерков у поговору „Предроман, поглед из савремености” за књигу Атанасија Стојковића Кандор или откровење египатских тајни. Аристид и Наталија (Службени гласник, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд 2019, стр. 193‒228) такође следи Деретићево упозорење да је реч о неразвијеном роману па га неће видети ни као прави роман ни као философски текст него ће га означити као предроман. Уопште, ову књигу је тешко жанровски одредити, али се намеће да је то нешто између романа и есеја или је пак нека њихова мешавина.
Дакле, и у вези са структурном парадигмом разни истраживачи се разилазе…
Да. Наредна недоумица везана је за тип романа, што је опет у вези са темом и начином излагања у овој књизи. У њеном предговору аутор каже да је 1800. године путовао са Савом Вуковићем у Сегедин, Темишвар и Пешту и да је том приликом са њим разговарао о разним стварима па и о онима „које садржи ова књижица, а које ја по његовој жељи њему обећах да ћу написати”. Али Стојковић ни речи не каже које су то ствари. Своје ћутање образлаже на следећи начин: „Укратко их казати све овде било би отети оно задовољство које пружа читање књига.” Међутим, када читалац прочита читаву књигу, и даље у овом погледу остају недоумице. Писана је у сликама, метафорама, алегоријама, што оставља могућности најразличитијег разумевања прочитаног. Истраживачима је остало да нагађају и они су доиста веома различито тумачили њено усмерење и садржину, зависно од тога из ког су је угла читали, од којих су личних интересовања и сазнања полазили.
Тако је Стојан Новаковић у Историји српске књижевности (1871) скупно оценио да су у оба Стојковићева романа (Аристид и Наталија и Кандор) „помешана идилика, романтика, сувремена тадашња ‘нравоучителност’ и којекаква философска умовања” (стр. 212). Ово „којекаква философска умовања” односи се у првом реду на роман Кандор, али писац првог домаћег целовитог прегледа српске књижевности ништа о томе поближе није писао. Јован Скерлић у својој Историји новије српске књижевности (1914) концизно каже да је Кандор „поучни и симболички роман” „са испољеним пантеистичким идејама”. Да је поучан значи да се у њему износи неко знање, а да је симболичан значи да није најјасније о чему је то знање, јер се о знању говори у симболима. С друге стране, пантеистичке идеје сведоче о одступању од хришћанске вере. У својој расправи „На почецима српског романа ‒ Атанасије Стојковић” (Књижевна историја, 8/1970) Јован Деретић држи да је Кандор „неразвијен, примитивно конципиран и обрађен философски роман”. Милорад Павић пак у синтези Рађање нове српске књижевности (1983) напросто каже да је то „филозофски роман” (стр. 493), не улазећи у дубљу анализу.
Истраживање Кандора интензивира се осамдесетих година прошлог века. Најпре је Сава Дамјанов у студији Корени модерне српске фантастике (1988) писао и о Кандору, ближе га означујући као „бајку о анђелу-пустињаку” и тврдећи да се у њему „као доминанта целокупне романескне структуре” појављује оно „фантастичко”. Оно што је Деретић означио као имагинативну прозу у Кандору Дамјанов ће сматрати да је фантастички слој романа, ближе га одређујући као особену синтезу различитих типова фантастичког (фолклорног, религијско-хришћанског, фантастике новије европске књижевности). А деретићевску есејистичку компоненту Дамјанов је означио као нефантастички, односно просветитељско-есејистички слој романа у којем се на популаран начин износе основна научна и философска знања о свету. При томе се знање не износи уобичајеним рационалним поступком, него је реч о мистичком увођењу у тајну знања, што је својеврсна сакрална иницијација која води просветљењу.
Од опаске Саве Дамјанова о иницијацији кренуо је Немања Радуловић у тумачење Кандора у склопу свог истраживања езотеричног и окултног у српској књижевности (Подземни ток, Службени гласник, Београд 2009) и одређује га као иницијацијски роман, у којем се главни јунак упућује у тајни систем учења. Из самог романа се не може сасвим прецизно видети о каквом учењу је реч, али Радуловић сматра да присутни иницијацијски симболи и идеје упућују на езотеријске струје из XVIII века, посебно на слободно зидарство (масонерију). Он је у литератури изнашао две занимљиве појединости. Једна је да су у XVIII веку неке масонске ложе (као оне у оквиру система Строге опсерванције) носиле назив „Кандор”, а друга је да бечки масон Игнац фон Борн у свом часопису Журнал за масоне (1784) објављује програмски текст „О мистеријама Египћана”, у којем се ове мистерије разумевају као претече просветитељства (Подземни ток, стр. 24, 32).
Ослањајући се на методски поступак културног трансфера, који је применила на изучавање Доситеја, Драгана Грбић је у чланку „У ‘хладном норду’ прослављени Стојковић” (2015) приступила и читању Кандора и проценила је да је реч о развојном психолошком роману. Бавећи се српском дидактичком поезијом од барока до романтизма, Александра Павловић је у дисертацији Пелен и мед (2017) оценила да је реч о дидактичком тексту. У чланку „О погледу на свет Атанасија Стојковића у делу ‘Кандор или откривеније египатских таин’” (2019) Дејан Ајдачић овај спис доводи у везу са историјом идеја, што је само узгредно набацио.
Као у оној источњачкој причи, у којој група слепих људи наиђе на слона. Један опипа слону реп, други леђа, трећи уши, четврти кљове и тако даље па им се описи слона веома разликују, али им заправо измиче слон као целина. И у случају Стојковићевог Кандора истраживачи уочавају поједине аспекте, који су доиста присутни, али им измиче дело као целина. Особеност је овде што у случају Кандора „слона” можда и нема, пошто је ствар недовољно развијена да би се жанровски тако захватила.
А који је Ваш став по овом питању?
Познато је да се одређени догађаји и чињенице, сакупљени на једном месту ‒ као, на пример, у једној књизи попут ове о којој говоримо ‒ као целина могу легитимно сагледати на веома различите начине. При томе, сами догађаји и чињенице као такви не могу нам рећи који је начин сагледавања прави. Али се такође показује да сваки од назначених углова захвата понешто од испитиване ствари, осветљава њене различите стране, мада не доприноси у једнакој мери њеном расветљавању. Слично се дешава и са Кандором Атанасија Стојковића и његовим досадашњим тумачима. Једни су у први план стављали њену романескну форму, означавајући ову Стојковићеву као први српски роман, други су истицали њен научни и философски садржај па су говорили да је реч о есеју или пак научном и философском спису, а трећи су наглашавали њене религијске компоненте итд.
У свом огледу „Псеудоапокалиптички роман Атанасија Стојковића” (2020) имао сам у виду све те аспекте и у том погледу назвао сам га синкретичким списом, али сам при томе у први план ипак ставио религијску компоненту, следећи у томе аутора који је већ у наслову истакао изразе „откривење” и „египатске мистерије/тајне” који упућују на религијску страну ствари. Анализом књиге показао сам да се њена радња догађа негде у првим вековима наше ере, управо када је цветала апокалиптичка литература са којом Кандор има низ сличности, због чега сам га сврстао у апокалиптички текст. С друге стране, мада у наслову стоји да је ту реч о египатским мистеријама, садржински су предмет откривења знања науке и философије, посебно оне из XVIII века, што значи да је ово ипак псеудоапокалиптички текст. Пошто је садржина изложена у облику романа, књигу сам коначно одредио као псеудоапокалиптички роман. Одредба „псеудоапокалиптички роман” тиче се у првом реду форме књиге, док је она садржински нешто сасвим друго, популарни приказ науке и философије, поглавито Кантове.
Чему онда „египатске мистерије/тајне” из наслова романа?
Радећи на тексту „Псеудоапокалиптички роман Атанасија Стојковића” (2020), у којем је реч о првом српском роману Кандоръ или откровенïе егѵпетскихъ таинъ (1800), неодољиво ми се наметало питање порекла интересовања нашег писца за Египат и његове мистерије или, како је он више волео да каже, тајне. Роман је написан током 1800, дакле непосредно након Наполеоновог похода на Египат 1798, а коинцидира са археолошким истраживањима научника који су пратили француског освајача, што је свакако допринело египтоманији у то време. Ови догађаји су несумњиво могли допринети Стојковићевом занимању за Египат, али не објашњавају и његово бављење баш египатским мистеријама (тајнама). Ово стога што су открића и дешифровање неких кључних египатских текстова у вези њих резултат рада научника у XIX веку, дакле након појаве романа Кандор.[3] Отуда је природно следило питање порекла занимања нашег писца баш за египатске мистерије као и даље питање ‒ која је то била лектира из које се о њима могао обавестити.
Као могуће изворе обавештења о египатској религији и науци, који су били познати одраније, навео сам радове античких историчара Херодота и Диодора са Сицилије, географа Страбона, као и неких средњовековних арапских научника и модерних европских путника. Али сам посебно апострофирао и текстове античких философа. Диоген Лаертије је писао да су неки пресократовци ишли у Египат да уче математику, а Платон да слуша пророке. Сам Платон је у својим дијалозима Тимај, Федар, Закони, Филеб и Хармид такође писао о Египћанима и њиховим знањима и умећима. Аристотел у својој Метафизици исто тако извештава да су египатски свештеници изумели математику. Овоме бисмо могли додати и поједине радове Плутарха из Херонеје или Порфирија из Тира, који су живели у првим вековима наше ере, али чије списе нисмо у поменутом раду навели, као ни радове Прокла и Дамаскија из V односно VI века н. е. Једино нисмо могли заобићи рад Порфиријевог ученика Јамблиха из друге половине III и почетка IV века н. е.[4]
Наиме, свакоме ко је иоле упућен у философију позне антике одмах пада у очи да се синтагма „египатске тајне” из другог дела наслова Стојковићевог романа Кандоръ или откровенïе егѵпетскихъ таинъ (1800) појављује и у наслову најпознатије сачуване књиге сиријског новоплатоничара Јамблиха ‒ Περὶ τῶν αἰγυπτίων μυστηρίων (О египатским мистеријама/тајнама),[5] написане између 280. и 305. н. е., што сам и евидентирао у самом тексту. Од свих наведених, Јамблихова расправа је најподробније говорила о теми из наслова Стојковићевог романа. У истом раду моје анализе су сугерисале, између осталог, како се догађања у њему одвијају у првим вековима наше ере, а, како је речено, Јамблих је живео у другој половини III и почетком IV века н. е.
Ове подударности у насловима и временима када су живели главни јунак романа и позноантички сиријски философ подстакле су ме да се подробније позабавим управо Јамблиховим расправом као најважнијим могућим извором знања нашег писца о египатској теологији.[6] Међутим, поређење Јамблиховог списа О египатским мистеријама са Кандором Атанасија Стојковића показује да је српски писац могао од сиријског философа позајмити једино наслов и евентуално се угледати на његово коришћење алегорија (алегоријског тумачења) из VII књиге расправе. У том погледу су, штавише, и сви остали стари аутори који су говорили о Египту такође сувишни, јер се у самом роману заправо не говори о египатским мистеријама.
Стојковић на почетку књиге каже да је дужност сваког човека да чини добро свом ближњем колико је то у његовој моћи. Творац света је човеку дао различите начине и средства да ову дужност испуни. Међутим, како проценити да ли је неко дело добро или зло? За човека то јесте тајна, док за самог Творца света нипошто није. Творац би ту тајну човеку могао открити посредством свог гласника (анђела). Највиша тајна наука јесте управо истинско добро које оне доносе људима. Истинско добро мора бити вечно добро, а овакво добро јесте врлина. Излази да је врлина разрешење „египатских тајни”. Говорећи језиком философије, то значи да је практичко знање највише. Другим речима, Стојковић, попут Канта, првенство даје практичком уму над теоријским (У врту мисли, стр. 240‒241).
Како разумете појаву откривења у књизи?
Већ у наслову Стојковићевог списа стоји да је ту реч о откривењу (ἀποκάλυψις), због чега смо и претпоставили да је реч о апокалиптичком спису. Апокалипса је откривање тајних ствари које открива сам Бог посредством свог анђела као гласника. И доиста, Кандор садржи елементе апокалиптичке литературе (писац се изражава у виђењима, сликама, бројевима, симболима, при чему симболе тумачи анђео или Божији гласник). Откривење о којем је овде реч тиче се откривања апсолутне истине којој се науке и философија само приближавају па је овде реч заправо о псеудоапокалиптичком тексту. С друге стране, Кандор је синкретички спис, комбинација псеудоапокалиптичког текста, научно-философског есеја и романа, због чега смо га и назвали псеудоапокалиптички роман. По свом идеолошком залеђу, међутим, Стојковићев текст је у основи хришћански и као такав је усмерен супротно од Јамблиховог пагански оријентисаног списа.
Ако бисмо Стојковићев текст поредили са неким од хришћанских и њима сродних текстова из првих векова наше ере, онда би му ближи били текстови из тзв. апокалиптичке књижевности. Као што смо у нашем раду „Псеудоапокалиптички роман Атанасија Стојковића” напоменули, апокалиптичка књижевност цветала је у периоду од II века пре н. е. до II века н. е., посебно код Јевреја, али и код пагана. Од јеврејских апокалиптичких текстова, у литератури се помињу апокрифи Старог завета као што су Књига Енохова, Четврта књига Јездрина, Вазнесење Исаијино, Вазнесење Мојсијево, Апокалипса Аврамова, Апокалипса Илијина, Софонијина, Варухова. Од новозаветних апокалипси, сем Откривења Јовановог, поменимо и старохришћански Ермин „Пастир”, затим апокрифне апокалипсе као што су: Петрова, Павлова, Томина, Маријина итд.[7]
Неке од ових апокалипси су гностичке. Међу текстовима нађеним 1945. у египатској пустињи, у месту Наг Хамади, који су највећим делом гностички, налазе се и Откривење Павлово, Откривење по Јакову, по Адаму, по Петру.[8] Неки од текстова апокалиптичке књижевности постојали су и у старим српским преписима. Од старозаветних апокрифа ове врсте поменимо Варухово откривење, Књига о Еноху, Исаијино виђење итд.[9] Од новозаветних апокрифа ове врсте наведимо Откривење светих апостола и Откривење апостола Павла.[10]
Постојала су, међутим, и паганска откривења. Новоплатоновски философ Порфирије у свом спису О Плотиновом животу и поретку његових списа каже да су неки аутори написали откривења „Заратустре, Зостријана, Никотеја, Алогена, Меса и осталих таквих”, при чему вели за њих како „заваравали су многе, а и сами су били преварени”.[11] Од ових текстова које помиње Порфирије, међу списима нађених у Наг Хамадију налазе се Зостријан и Алоген.
Стојковићево откривење објављено је на самом крају XVIII века и не спада, разуме се, у апокрифну литературу ни Старог ни Новог завета. Мада у његовом наслову стоји да је то откривење египатских тајни, што ће рећи паганских, оно, како је речено, не спада ни у паганско откривење, јер је у основи хришћанско.
Као списи који се баве откривањем знања, у старини се посебно истичу они из тзв. гностичког корпуса. Међутим, у XVIII веку, у којем је и иначе скован термин гностицизам, гностички текстови су били познати само као предмет хришћанске критике, какву срећемо код Иринеја Лионског из II века н. е. У времену борбе у оквиру хетерогених струјања раног хришћанства победници су се побринули да текстове поражених гностика уклоне са сцене. Пуким случајем, први гностички текстови откривени су тек крајем XIX века, а у већем броју су нађени тек 1945. у Египту тако да их Стојковић није ни могао читати, мада је за њих могао знати посредством текстова раних хришћана који су их критиковали.
Иначе, занимање за гностичку литературу у XVIII веку подстакла је просветитељска критика религије, у првом реду критика хришћанске црквене институције. У том смислу су се могли актуализовати неки стари аргументи из гностичког арсенала.
Гностички текстови су полазили од концепта знања и тврдили да је спасење у знању, а не у вери. То је оно што је било заједничко гностицима и XVIII веку. Разлика је, међутим, у врсти знања. Док су гностици с почетка наше ере говорили о знању о Богу и оностраној стварности, знање које се излаже у роману Kандор није гностичко. Ту се само узима форма откривења, али се заправо износе неки резултати модерне науке и философије из XVIII века. Кандор је напросто плод уметничке имагинације и односи се на откривење вечне истине, подстакнуто у првом реду напретком наука у модерно доба и поверењем у моћ разума које је оно донело. Стога смо Стојковићеву књигу и описали не као аутентичну апокалипсу него као псеудоапокалиптички текст.
Можемо закључити, дакле, да Атанасије Стојковић, као модерни просветитељ, има у виду знање модерне науке и философије, какво је било доступно у XVIII веку. То је, како је већ речено, поглавито знање природних наука (физике, астрономије и биологије), с једне стране, и философије у лику Кантове философије, с друге стране.
Шта кажу компаративна истраживања?
Још је Јован Скерлић посумњао у аутентичност Стојковићевог романа. Додуше, наш велики историчар књижевности није експлицитно навео све разлоге који су мотивисали његову сумњу, али би се с великом вероватноћом могло рећи да је имао на уму следеће.[12] Роман је написан у време када су наши аутори поглавито посрбљивали стране књиге, а ретко су објављивали оригиналне радове. Надаље, јунак романа нема српско име, што сугерише да би прави аутор ове књиге могао бити неки страни писац. Такође, у књизи се не јавља ниједан српски топоним, што ће рећи да се радња романа не дешава на тлу Србији, бар не оне какву познајемо од досељавања Словена на ово подручје. И напокон, приметио је да роман садржи неколико песама које упућују на руску књижевност, али није навео које је руске песнике имао у виду. Скерлићева опаска сугерисала је неопходност компаративних истраживања.
Скерлић није навео ниједног руског или неког другог страног писца чији би рад могао послужити као предложак нашем аутору. Други истраживачи су пак претпостављали да су постојале књиге које су могле послужити као неке врсте предлошци и именовали су их. Тако је половином XX века Светислав Марић уочио извесну сличност Кандора са Волтеровим философским романом Кандид, али само по наслову. Наиме, француска реч candide значи простодушан, искрен, као што и латинска реч candor значи искреност, поштење.[13] Оваквих узгредних сличности Кандор има, и то неколико, и са још једним Волтеровим философским романом ‒ Задиг.[14]У Задигу се у једном поглављу говори о египатском граду Мемфису, у који је намеравао да путује и јунак Стојковићевог Кандора. Надаље, Задигов пријатељ носи име Кадор, што је бар по звучању слично имену Стојковићевог јунака. И напокон, као кључно, и у Задигу се појављује анђео Језрад као и у Кандору. На анђела, који се појављује у оба романа, скренуо је пажњу Јован Деретић.[15]
На књигу Kosti’s Reisen von Morgen gegen Mittag. Eine Reisebeschreibung aus den Zeiten der Mysterien (1795), чији је аутор Карл Екартсхаузен (1752‒1803), као могући извор за Стојковићев спис указао је Немања Радуловић (Подземни ток, Службени гласник, Београд 2009, стр. 22‒23). Мени се учинило да би сличну улогу могла имати и књига Das Heimweh (1795), коју је написао Јохан Хајнрих Јунг познат по надимку Штилинг (1740‒1817), али још нисам успео да дођем до ње и упоредим је са Кандором (У врту мисли, стр. 234).
Није искључено да је Стојковић или анонимни аутор на кога се наш писац евентуално угледао имао у виду неке од поменутих књига. Али су ово све спољашње сличности које могу да указују на изворе извесних позајмица, али не и на јединствени изворни предложак на који се овде мисли.
За разлику од наведених аутора, Драгана Грбић сматра да су у основу Кандора ушли „силабуси студијских предмета из натуралне философије и натуралне теологије Универзитета у Гетингену”.[16] Другим речима, она претпоставља да овде није реч о неком конкретном страном тексту који је Стојковић наводно посрбио, него о такозваном културном трансферу, односно о преношењу предавања, које је наш романописац слушао на универзитету, у једном популарнијем облику ‒ у роману. Даља испитивања ове хипотезе подразумевају архивска истраживања курсева на универзитету у Гетингену која је Стојковић могао слушати током студија, не само из природних наука и философије, него посебно оних из теологије, у оквиру којих је могао да слуша и о апокалиптичкој литератури и гностичким списима из првих векова наше ере, затим о Јаблиховим Египатским мистеријама и другим религијским и философским текстовима релевантним за роман Кандор. Оваква (незамењива) емпиријска истраживања је најавила Драгана Грбић и она би могла одговорити на нека питања у вези наше теме. Отежавајућа околност је што Стојковић није био уписан као редовни студент и не знамо поуздано која је предавања слушао.
У сваком случају, мада су компаративна истраживања указала на сличности са неким делима из века просвећености, и даље остаје недоумица да ли је Кандор аутентичан спис или је посрбица неког страног предлошка. Овде би се ваљало присетити аргумента Јована Деретића да овај роман нема развијену форму, што иде у прилог тези да је реч о самосталном производу, а не о преводу неког страног предлошка који би по претпоставци требало да има развијену форму романа (Деретић, Ј., Видаковић и рани српски роман, Матица српска, Нови Сад 1980, стр. 106).
Откуда повезаност Стојковића са Кантовом философијом?
Још се 1950. Светислав Марић у чланку „Да ли је Стојковићев Кандор роман” јадао: „Ми још увек не знамо многе ствари о овом нашем најобразованијем човеку из прве трећине XIX века и једном од највећих наших људи тога доба. Не знамо шта је студирао на универзитету, које предмете, из чега је полагао докторат, наслов његове докторске дисертације.”[17]
Пре Марићевог текста, Александар Соловјов у чланку „Срби професори универзитета у Русији” (Политика, 1-4. мај 1937, стр. 14) каже за Атанасија Стојковића: „У Тибингену положио је докторат из физике.” Није ми познато да је неко од истраживача ово проверавао, али је лако могуће да је ово штампарска грешка и да би уместо Тибинген требало да стоји Гетинген.
Убрзо након Марићевог текста појавили су се радови историчара о нашем писцу који су обелоданили неке раније непознате чињенице из његовог живота. Две године након Марићевог рада Ристо Ковијанић је у чланку „Атанасије Стојковић на студијама” (Настава математике и физике у средњој школи, 4/1952, стр. 47‒56) писао о његовом универзитетском школовању,[18] док је Јован Радонић у опширној студији „Атанасије Стојковић (1773‒1832)” (Глас САН CCXII, 1953, н. с., књ. 2, стр. 97‒154) приказао целину његовог животног пута. Остале су, међутим, нерешене неке непознанице везане за Стојковићев докторат, чиме се до сада највише позабавио математичар и историчар науке Александар М. Николић, професор на Факултету техничких наука у Новом Саду, чије резултате је обелоданио у своја два чланка.[19] Овде ћемо укратко изнети важније налазе радова наведене тројице аутора везаних за Стојковићево школовање.
Стојковић се родио 20. септембра 1773. године у Руми, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Није примљен у гимназију у Сегедину, јер му нису признали претходно школовање, па је пети и шести разред гимназије завршио као двадесетогодишњак 1793‒1794. у Пожуну (= Братислави). Седми и осми разред гимназије, што се у то време звало Лицеј или философија, уписао је у Сегедину. Ту је 1794/95. завршио прву годину протестантског Лицеја, где је поред осталих имао и предмете логику и метафизику. Другу годину Лицеја (философије) учио је 1795/96. у Пожуну, у Братиславској академији, где му је професор философије и метафизике био Јурај Алојз Бернаи. По завршетку философског одсека Академије у Пожуну, ујесен 1796. уписао се на правни одсек, где је провео само један семестар. На пролеће 1797. запутио се ‒ преко Беча, где се можда срео са Доситејем Обрадовићем ‒ у Гетинген на студије, где је стигао најесен и провео тамо две године.
У писму свом учитељу из Руме Василију Кр(е)стићу, које је адресат примио новембра 1797, Стојковић из Гетингена јавља: „Јаћу овде слушати ову Годину философическе а на Годину теологическе науке, које су тако устројене да чловек за годину све совршити може, но разумем, в кратце.”[20] Не можемо знати које је курсеве слушао јер није био уписан у матрикуле факултета у Гетингену, него је изгледа предавања слушао као ванредни студент. Можемо се једино ослонити на његова писма у којима даје нека обавештења о универзитету. Тако у раније наведеном писму Стефану Стратимировићу од 15. маја 1799. он каже да Универзитету у Гетингену прети пад јер млади професори уживају у својој младости док су „славни професори, Хајне, Шлецер, Рихтер, Питер, Вризберг, Кестнер зело остарели”.
Универзитет у Гетингену је био познат по студијама природних наука па можемо претпоставити да је Стојковић своје студије философије посвећивао поглавито физици и математици, али је посећивао и курсеве других наведених професора. Професор философије природе (= физике) и математике био је Абрахам Готхелф Кестнер (1719‒1800), чији је ученик и потом колега био Кристоф Георг Лихтенберг (1742‒1799). Уз то је Кестнер био песник епиграмист, а Лихтенберг књижевник сатиричар. Кестнер је био у добрим односима са Имануелом Кантом и постоји њихова преписка, тако да је Стојковић могао да се о великом немачком мислиоцу обавести од свог професора.[21] То је могућа веза Стојковића са Кантом!
Према сведочењу неких професора Гетингенског универзитета, Стојковић је слушао предавања као приватни студент, али је приљежно користио Универзитетску библиотеку и образовао се. Ристо Ковијанић претпоставља да је током две године у Гетингену Стојковић написао своју тротомну Фисику и да је крајем 1799. отишао у Будим са готовим рукописом за штампу. А што се тиче доктората из философије, Александар Николић овако сумира своја истраживања:
„Никакви архивски документовани детаљи о Стојковићевим студијама у Гетингену, о полагању и теми доктората, о ментору и комисији за одбрану тезе нису познати, па можемо да кажемо да он никада званично није био уписан на студије нити је одбранио докторску дисертацију на Универзитету у Гетингену. Све се заснива на његовој личној причи …”[22]
Излази тако да на цитирана питања, посебно на питања о докторату, која је у свом раду из 1950. поставио Светислав Марић још увек немамо одговора. Занимљиво је при томе да Стојковић на насловним странама Кандора и Фисике истиче да је он доктор философије, а за ту тврдњу ми још увек немамо потврде.[23] Међутим, чињеница да аутор на насловној страни Кандора истиче да је он доктор философије сугерише да је он ову своју прозу разумевао као научни спис неке врсте, мада ју је потоња традиција радије видела као роман.
Али, да се не удаљавамо превише од постављеног питања, закључимо овде како су истраживачи сагласни да је Стојковић, посредством својих професора, могао доћи у додир са Кантовом философијом на универзитету у Гетингену.
Зашто се у Кандору не појављује Кантово име, ако се излаже његова философија?
Речено је већ да у вези разматраног романа остају још неке недоумице. Прво, Стојковић насловљава свој роман Откривење египатских мистерија, а у њему уопште не говори о египатским мистеријама. Друго, приказује основно учење Кантове Критике чистог ума, а да не помиње ни Канта ни његов спис него то чини алегоријски. Зашто тако чини?
Сетимо се да је XVIII век био век критике. Активност критике, међутим, није безопасна па су писци ради властите сигурности прибегавали езоповском говору или метафорама. Није случајно што је, на пример, француски просветитељски философ Шарл Монтескје критику француског друштва изнео у књизи насловљеној Персијска писма (1721). Пишући наводно о Персији, он је заправо говорио о њему савременој Француској.
У доба просветитељства актуелизована је рационалистичка критика религије. Очито је и Атанасије Стојковић под насловом египатске мистерије говорио о религији свог времена, а то је хришћанство. (Већ смо поменули да Стојковићевој могућој критици религије у овој књизи истраживачи нису поклонили неку пажњу.)
Алегорија је такође често коришћена у просветитељству које је развило алегоријско тумачење митова. Стојковић је искористио алегорију како би изнео Кантову философију. Разлог је био разумљив. Пет година пре објављивања романа Кандор, 1795. римокатоличка црква у Аустрији је Кантова дела ставила на списак забрањених књига (Index librorum prohibitorum) са образложењем „да воде неоснованој сумњи у врло важне истине” па чак воде и у сам скептицизам. Да је стављање Кантових дела на Index librorum prohibitorum разлог што се у Кандору не појављује Кантово име, мада се говори о његовој философији, први је упозорио Светислав Марић (Одабрани списи, стр. 109). Сматрало се да Кантова философија настоји да побије философију Томе Аквинског, званичног философа римокатоличке цркве, као и сваки покушај рационалног доказивања хришћанске вере. Стога је било забрањено да се у римокатоличким земљама Кант предаје у школама и на универзитетима као и да се штампају његова дела. И у аустријској царевини, чији је поданик Стојковић био, владајућа је била римокатоличка црква па је наш аутор био принуђен да о Канту говори алегоријски.
Да би сасвим скренуо пажњу власти са инкриминишуће чињенице да књига говори о Кантовој философији, наш писац смешта радњу романа у прве векове наше ере, а знање о којем се ту говори тобоже су египатске мистерије. Тиме се обезбедио од могуће оптужбе да говори о забрањеним књигама и забрањеном писцу. У том смислу је говор о египатским мистеријама на апокалиптички начин само згодан трик писца да сакрије праву тему (Кантову философију) и њен извор (забрањеног аутора Канта).
На који начин Стојковић приказује Кантову философију?
Ваља имати у виду да, према досадашњим истраживањима, први помени Имануела Канта код Срба почињу још за његовог живота, деведесетих година XVIII века.[24] Најпре га је од Срба поменуо Глигорије Трлајић на два места у поговору уз превод идиле Забавленије јединаго летнаго утра или удивленије јестественним красотам (1793) немачког теолога и писца Саломона Геснера.[25] Већ смо напоменули да су од 1795. у римокатоличкој Хабзбуршкој монархији Кантови радови доспели на индекс забрањених књига јер се процењивало да подривају веру у неке важне истине.[26] Стога се Кантово име неће сретати у књигама, као што је то био случај у поговору Глигорија Трлајића из 1793, него још једино у приватној преписци. Не чуди онда што наредни помен Кантовог имена срећемо тек у писму Атанасија Стојковића од 2. августа 1799. упућено из Гетингена у Немачкој, где се налазио на студијама, у Сремске Карловце митрополиту Стефану Стратимировићу, који му је повремено слао финансијску помоћ зарад даљег школовања. Стојковић у наведеном писму, поред осталог, помиње узгред и Канта као критичког философа.[27] Међутим, Стојковић је далеко опширније говорио о Кантовој философији у свом роману Кандор из 1800, на шта је, како је речено, најпре указао Светислав Марић, а потом су о томе писали Слободан Жуњић у поменутој књизи Историја српске филозофије II (2020) и ја у огледу „Псеудоапокалиптички роман Атанасија Стојковића”, објављеном у мојој књизи У врту мисли (2020).[28]
Светислав Марић је не само први уочио да је у Кандору реч о Кантовој философији него је укратко приказао и начин на који то Стојковић чини. Марић каже да је у роману предочена како Кантова практичка философија (постулати практичког ума, категорички императив, философија морала) тако и његова теоријска философија (трансцендентална естетика [простор и време] и трансцендентална логика [разум и судови]). При томе наш писац не само да не помиње Кантово име него избегава његову терминологију (на пример, реч дужност из философије морала употребио је на свега једном месту). Уопште, Стојковић пише једноставно, јасно, сликовито и лако разумљиво, за разлику од „апстрактног и тешко разумљивог Канта” који пише суво и компликовано. Наш писац расправља о истим стварима и у истом духу као и Кант, али не на исти начин и не истим редом тако да је отежано налажење кореспондирајућих делова. Ипак, он успева да нађе и понеку готово исту реченицу у Кандору и неком од Кантових списа. Због ових околности Марић само назначава који делови Кантових списа су релевантни. За философију морала то су: Заснивање метафизике морала (трећи одсек, прва три одељка) и Критика практичког ума (друга књига, друго поглавље, одељци I‒III), а за теоријску философију Критика чистог ума (трансцендентална логика и трансцендентална естетика, параграфи 2‒7 и 9).
Посебно је занимљив приказ Кантове трансценденталне логике и естетике. То је наш писац извео на алегоријски начин: „У средини храма горео је изузетно велики пламен ‒ сличан сунцу. Около пламена било је начињено дванаест подељака и у сваки је била стављена сјајна свећа. Премда су ове свеће гореле, нису ништа мање своју светлост добијале од светлости која се налазила у средини. Ових дванаест подељака окруживао је неки поток који је личио на зид. Његова особина је била вечно течење. Он је своје окретање чинио у круг, али оно што је једном већ прошло, више пред очи не излазаше. Све свеће су се у њему преламале и тиме увећавале сјај унутрашњости храма. Највећи непокретни простор био је около оног зида који се вечно кретао, код кога су стајали и изван ког ништа ништа нису могли видети.” (Атанасије Стојковић, Кандор или откровење египатских тајни, превео Владислав Тодоровић, Градска библиотека, Рума; Каирос, Сремски Карловци, 2008, стр. 191)
Старац-анђео, који Кандора уводи у храм и открива му знање, овако је протумачио ову алегорију: „Као што онај пламен у средини гори, тако гори у човеку његов разум. Дванаест свећа су дванаест начина на који ми треба да мислимо о природи која нас окружује. Ових дванаест начина имају своју светлост и своју снагу у разуму. Она река што тече чулно нам представља време које вечно тече и никада не истиче. Све што разум мисли, дужан је да мисли у времену, и без појма у времену ништа не може да мисли. Разум наш, међутим, има око себе још један зид који смртнику није дозвољено да пређе, а ако би ко и хтео да га пређе, не би имао постојаног места откуда би могао да види предмете у природном облику. Овај зид је простор или ово пространство у коме ми примећујемо све видљиве ствари и изван кога ниједан предмет не можемо приметити. Ми смо ограничени чулима, чуло наше може приметити само оне ствари које су му приступачне, то јест, које се у том пространству налазе. Нити наша чула досегнути могу оно што би се налазило изван овог пространства. Можда би се наш разум и даље простирати могао, да није опкољен чулима, као што би и она средишња светлост могла и даље светлети да нема она два зида око себе.” (Ibid., стр. 192‒193).
Из наведеног тумачења Марић је одмах препознао структуру сазнајног апарата какав је Кант приказао у Критици чистог ума. (Неки истраживачи ће другачије тумачити ову алегорију. Тако ће Немања Радуловић, у духу неких масонских представа, централно светло у храму видети као иницијацијску симболичку слику поноћног сунца које се угледа приликом обреда, док би дванаест мањих светала „можда одговарало знаковима зодијака” [Немања Рауловић, Подземни ток, Службени гласник, Београд 2009, стр. 25]). Марићево тумачење сматрамо исправним. Слободан Жуњић је, разуме се, прихватио Марићеву интерпретацију и истакао да је то прво помињање учења из Кантове Критике чистог ума у српској философији. То му се чинило толико важним да је сасвим оставио по страни да је главнина Кандора заправо приказ Кантове моралне философије (Слободан Жуњић, Историја српске филозофије II, Досије студио, Београд 2020, стр. 358). О присуству Кантове философије морала у Кандору Жуњић ће рећи више у разговору са новинаром Ђорђем Малавразићем (Малавразић, Ђ.,Занемарена и осветљена филозофска баштина. Разговор са Слободаном Жуњићем, приредио Илија Марић, Досије студио, Београд 2022, стр. 161‒162). У чланку „Псеудоапокалиптички роман Атанасија Стојковића” ја сам указао да Стојковић не само да говори и о практичкој и о теоријској Кантовој философији него и да истиче Катов примат практичког ума (Илија Марић, У врту мисли, Отачник, Бернар, Београд 2020, стр. 246‒248). Уз то сам изнео и додатни, унутрашњи разлог што се Кантово име не појављује у роману (поред најважнијег, спољашњег разлога ‒ да су његова дела стављена на списак забрањених књига), а тај је да се радња романа дешава почетком наше ере, далеко пре Кантовог рођења па се о њему још не може ни говорити. У сваком случају, тек предстоји да се подробније истраже места у роману Кандор и одговарајућа места у Кантовим делима и да се на тај начин прецизније испита Стојковићево разумевање Кантове философије.
После Ваших анализа у објављеном чланку из 2020. и даљих истраживања након тога, ваљало би одговорити на питање зашто нам је Стојковићев роман Кандор важан?
Има више разлога за то. Кандор није само први објављени Стојковићев рад уопште, него је, као књижевно дело, уједно и први српски роман. Имајући ту чињеницу у виду, као и околност да се у њему трага за одговорима на вечна питања живота, укључујући и питање његовог смисла, Драгана Грбић је у већ поменутом чланку написала све „да Атанасије Стојковић ништа више сем тог дела није написао, његово име би морало бити упамћено” (стр. 12‒13). Имајмо на уму да су се у модерно доба пре ове књиге појавили преводи свега два романа на српском језику: Жан-Франсоа Мармонтел, Велїзарїи, превео с француског Павле Јулинац, 1776; Данијел Дефо, Робінзон Круссе, превео (с немачког) Никола Лазаревић, 1799. Овај трећи модерни роман на нашем језику написао је један Србин, а сва три су се, као што видимо, појавила у последњој четвртини XVIII века. Не чуди онда што је роман Кандор највише истраживан управо са књижевне стране. О њему су писали и историчари и теоретичари књижевности и лингвисти, како домаћи тако и страни.
Наметнути религијски аспект, који је аутор већ насловом као и формом апокалипсе истакао у први план, имао је за циљ да како тематски тако и временски сакрије једног забрањеног аутора из XVIII века, Имануела Канта. Религијском и с њом повезаном езотеријском страном ствари више се позабавио Немања Радуловић, са претпоставком да коришћена симболика и идејни фонд највише указује на езотерију из XVIII века, посебно на масонство. Уочене корелације указују не само да тај приступ није без основа, него и да је Стојковић био верзиран у поменута езотеријска струјања, без обзира што немамо потврде да је био масон. Нико се до сада, међутим, није позабавио разлозима његовог упућивања у езотеријска учења, што би било занимљиво у контексту просветитељске критике религије, у првом реду хришћанске цркве као институције, у чему су с наше стране учествовали Доситеј Обрадовић, Јован Мушкатировић и други. То је занимљиво и стога што је након завршених студија у Гетингену Стојковић желео да се замонаши у неком српском православном манастиру, као што је ће то учинити његов три године млађи савременик и природњак Павле Кенгелац. То је био занимљив пут неких наших младих факултетски образованих учењака и философа на прелазу из XVIII у XIX век који је био супротан Доситејевом бекству из манастира крајем педесетих година XVIII века.
Ја сам се такође позабавио религијском страном романа Кандор. Моја истраживања су показала да је религијска форма откривења и езотеријских египатских мистерија била више параван који вешто прикрива стварни извор у књизи изложеног учења. Али и тај негативни резултат, да садржински у књизи готово да нема ништа од такозваних египатских мистерија тематизованих у Јамблиховим Египатским мистеријама, као ни од гностичких и паганских апокалипси из антике, такође има свој значај. Он је сузио круг текстова који су могли бити извор за Стојковићеву књигу. У игри су поред појединих ретких наслова, које смо навели, остала расположива езотеријска учења на која уипућује Н. Радуловић као и предавања из природних наука и теологије на универзитету у Гетингену на које рачуна Д. Грбић. Оно што је, с друге стране, позитиван резултат мог истраживања јесте да је Кандор по својој форми псеудоапокалиптички роман, а да садржински упућује на резултате науке и философије, пре свега модерне.
При томе су у садржинском делу важне најмање две тачке. Прва је само назначена и тиче се развоја научног и философског знања. То је оно што је Дејан Ајдачић препознао као историју идеја, али нажалост ништа подробније није рекао о томе. Разуме се, та историја је крајње сведена и овлаш назначена, али се доиста појављује у књизи, што је за истраживаче српске философије значајна чињеница. Сам Стојковић у роману помиње Питагору, Сократа, Платона, Аристотела, а Светислав Марић је препознао ставове стоика као и оних философа који су касније живели, као што су Плотин, Декарт, Беркли и Кант, мада нису именовани. Друга тачка је далеко израженија и тиче се популарног излагања неких резултата природних наука, у првом реду модерних, као и философије, у првом реду Кантове. На ову другу тачку указивали су наши истраживачи већ крајем XIX века, али је на средишње присуство Кантове философије, како је већ речено, први указао Светислав Марић у чланку „Да ли је Стојковићев Кандор роман” (1950). У Кандору налазимо не само до тада најшире приказивање Кантове како практичке тако и теоријске философије него и прво помињање учења из Кантове Критике чистог ума код Срба, на чему је инсистирао Слободан Жуњић.
Истакнимо још једном да након Марићевог открића из 1950. да је у Стојковићевој књизи реч поглавито о Кантовој философији као и његових прелиминарних указивања на кореспонденцију одговарајућих места у Кандору и неким Кантовим делима, заправо се нико није упустио у даља истраживања на овом трагу. То остаје као један од задатака за историчаре српске философије кад је реч о Стојковићевом првенцу.
[1] На насловној страни заправо стоји следеће: СС. НН. и Фiлософiи Доктора, и Iенскаго естетство испытателнаго содружества члена дѣйствителнаго. Скраћеница НН. се може читати као натуралних наука (= природних наука), а скраћеница СС. није разјашњена. Могла би значити Славено-Сербин, а можда и свободних сциенциј (= слободних наука).
[2] А. Соловјов заправо вели да је А. Стојковић у свом службеном листу као радове навео све што је до тада (1803) објавио: 1. Фисика на српском језику у три свеске, 2. књигу Кандор или откровење тајанства, 3. роман Аристид и Наталија, 4. Српски секретар (Соловјов, А., „Срби професори универзитета у Русији”, Политика, 1-4. мај 1937, стр. 14).
[3] Марић, И., У врту мисли. Огледи о српским философима и писцима, стр. 233‒234.
[4] Ibid., стр. 234‒235.
[5] Служио сам се двојезичним издањем (грчким изворником и енглеским преводом) Јамблиховог списа: Iamblichus, De mysteriis,Translated with an Introduction and Notes by Emma C. Clarke, John M. Dillon and Jackson P. Hershbell, Society of Biblical Literature, Atlanta 2003, као руским преводом истог ‒ Ямвлих, О египетских мистериях, Перевод с древнегреческого, комментарий и предисловие И. Ю. Мельниковой,Алетейа, Москва 2004.
[6] Садржину списа сиријског новоплатоничара укратко сам изложио у још необјављеном чланку „Јамблихове Египатске мистерије”.
[7] Шаги-Бунић, Т. Ј., Повијест кршћанске литеартуре, први свезак: Патрологија од почетака до св. Иренеја, Кршћанска садашњост, Загреб 1976, стр. 187‒188, 198‒200.
[8] Коптски гностички текстови, Деметра, Загреб 2007.
[9] Видети: Апокрифи старозаветни према српским преписима, приредио и превео Томислав Јовановић, Просвета, СКЗ, Београд 2005.
[10] Видети: Апокрифи новозаветни према српским преписима, приредио и превео Томислав Јовановић, Просвета, СКЗ, Београд 2005.
[11] Порфирије, О Плотиновом животу и поретку његових списа, Бреза, Загреб 2004, стр. 43.
[12] Видети наш оглед „Псеудоапокалиптички спис Атанасија Стојковића”, у: Марић, И., У врту мисли. Огледи о српским философима и писцима, Отачник, Бернар, Београд 2020, стр. 231.
[13] Марић, С., Одабрани списи, Матица српска, Нови Сад 1979, стр. 108.
[14] Волтер, Кандид. Задиг. Микромегас, ΠΛΑΤΩ, Београд 2015.
[15] Деретић, Ј., „О првом српском романописцу Атанасију Стојковићу”, Књижевна историја, 8/1970, стр. 713‒736, прештампано у: Деретић, Ј., Видаковић и рани српски роман, Матица српска, Нови Сад 1980, посебно стр. 105‒106.
[16] Грбић, Д., „У ’хладном норду’ прослављени Стојковић”, у: Атанасије Стојковић. Јоаким Вујић, приредила Драгана Грбић, Матица српска, Нови Сад 2015, стр. 13.
[17] Марић, С., Одабрани списи, Матица српска, Нови Сад 1979, стр. 111.
[18] Овај чланак је потом прештампан као засебно поглавље („Атанасије Стојковић”) у књизи: Ковијанић, Р., Српски писци у Братислави и Модри XVIII века, Матица српска, Нови Сад1973, стр. 161‒175.
[19] Николић, А. М., „Нови прилози за биографију Атанасија Стојковића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 62, 2/2014, стр. 555‒571; „Атанасије Стојковић (1773‒1832)”, у: Живот и дела српских научника, 15, САНУ, Београд 2016, стр. 1‒45.
[20] Јавор, 20/1886, стр. 630. Писмо је прештампано у: Атанасије Стојковић. Јоаким Вујић, приредила Драгана Грбић, Матица српска, Нови Сад 2015, стр. 130.
[21] Овако мисли Светислав Марић (Одабрани списи, стр. 110), а са тим је сагласан и Слободан Жуњић (Историја српске филозофије II. XVII и XVIII век, Досије студио, Београд 2020, стр. 358).
[22] Александар Николић, „Атанасије Стојковић (1773‒1832)”, стр. 6.
[23] Слободан Жуњић пак у разговору са новинаром Ђорђем Малавразићем каже да је „Атанасије Стојковић добио докторат за свој Examen ex jure utriusque semestris (Göttingen 1799)”, али не наводи извор овог податка (Малавразић, Ђ., Занемарена и осветљена филозофска баштина. Разговор са Слободаном Жуњићем, приредио Илија Марић, Досије студио, Београд 2022, стр. 111).
[24] Подробније о почецима рецепције Канта код Срба видети у: Слободан Жуњић, Историја српске филозофије II, XVII и XVIII век, приредио Илија Марић, Досије студио, Београд 2020, стр. 346‒362.
[25] Глигорије Трлајић, „Увешћаније, представљајушчеје Серблем причино-побужденија к присвоенију себе Славјанскаго јазика своего”, у: Саломон Геснер, Забавленије јединаго летнаго утра или удивленије јестественним красотам, Виенна 1793, стр. 58‒93, конкретно на стр. 67 и 76. Видети и: Марић, С., Одабрани списи, Матица српска, Нови Сад 1979, стр. 110.
[26] У писму Стефану Стратимировићу од 15. маја 1799. из Гетингена, Стојковић пише да „славњејши Писатељи Философији, Теологији, Историји и Политици в Вијене сут забрањени” (Јавор, 44/1880, стр. 1403).
[27] Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду, Инв. бр. 538. Колико ми је познато, ово писмо је у литератури прва навела Драган Грбић (Атанасије Стојковић. Јоаким Вујић, приредила Драгана Грбић, Матица српска, Нови Сад 2015, стр. 20), а потом независно од ње и ја (Марић. И., Српска философија као рецепција, Отачник, Бернар, Београд 2020, стр. 53).
[28] Марић, И., У врту мисли. Огледи о српским философима и писцима, Отачник, Бернар, Београд 2020, стр. 229‒258.
