Otac Vjačeslav Rubski
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Srećan praznik svima!
Danas je poseban praznik. Poseban je zato što je sav u zelenom. Ove zelene odežde koje su na meni najviše volim zato što ih najmanje oblačim, svega dvaput godišnje. I to je praznik.
Zašto se Pedesetnica tako zove? Zato što su Jevreji „jednom davno izašli iz Egipta“, itd. Nikako da se odvojimo od Jevreja! Oni su se odvojili od Egipta, a mi nikako od njih da se odvojimo, uporno računamo pedeseti dan od Pashe… I Bog im je dao sinajski zakon. Sećate se, na Sinaju: huka, vetar, grom, žbunje drhti, izlazi Mojsije i daje zakon.
Na sličan način u Delima apostolskim opisano je naročito davanje Svetoga Duha. To je kao novi sinajski zakon i to je očigledna polemika sa Judejima: dok su Judeji dobili Dekalog, deset Božijih zapovesti, hrišćani su dobili Duha Svetoga. I dok je Dekalog veoma konkretan, iako mi možda ne znamo napamet svih deset zapovesti, davanje Svetoga Duha je maksimalno nekonkretno: silaze ognjeni jezici, ljudi nešto počinju da govore, drugi im kažu: „Ma, vi ste verovatno pijani od ranog jutra…“ Ali, upravo to je novi zakon – kad ljudi dobijaju nešto što čini da izgledaju nejasno, ali što čini da budu radosni. I, naravno, hrišćani su isprva dar Svetoga Duha primili kao stari računovođa, govoreći: „U redu, ali šta mi imamo od toga? Aha, imamo automatski prevod na druge jezike! Svi govorimo na drugim jezicima“, itd. Hrišćani nisu primili Duha Svetoga. Pokušali su da ga filtriraju po onome što bi iz njega mogli izvući: dobra dela, čuda, govorenje na jezicima, ognjena viđenja… Ali, to nije Duh Sveti, to su specijalni efekti kojih ima gomila i u paganstvu, kojih je uvek bilo i biće. Ako apostol Pavle kasnije govori: „Darovi duha su to i to, to i to…“, možemo videti da tih darova ima koliko hoćete i van Jerusalima, i van Judeje, i van hrišćanstva. Ljubav, radost, dugotrpljenje, vera, krotost, uzdržanje… Toga svuda ima koliko hoćete, a u ateizmu i ponajviše! Ispada da je hrišćanima dat Duh, a oni su uhvatili neke efekte koji postoje i bez Duha i koji su najobičnije ljudske stvari: krotost, uzdržanje i tome slično, to je uvek postojalo.
Kao da mrežom pokušavamo da uhvatimo vetar. Nije slučajno da u trećoj glavi Jevanđelja po Jovanu (čiju smo sedmu glavu danas čitali) Isus kaže: Duh sveti je vetar, nikad ne znaš na koju stranu će da dune i hoće li uopšte dunuti. To je dar Duha. Ali, mi nismo primili Duha, i zato pokušavamo da, uprkos tome što nismo primili Duha, kažemo: „Dajte mi garanciju!“ Znamo da do danas mnoge pravoslavne Crkve govore ovako, na primer: blagodat dolazi patrijarhu Kirilu, otud dolazi u UPC, a mi je ne presipamo u PCU, dakle blagodat se izlila na nas i tu se zaustavila. Zbog čega nam je potrebna ta teorija? Zato što tražimo: dajte nam nešto razumljivo, dajte nam nešto manje-više logično, makar to više i nije čudotvorenje. Ako je ono što se dogodilo na Pedesetnicu bilo davanje Svetoga Duha, onda mi danas nemamo Svetoga Duha i moraćete se složiti sa ovom propovedi. Jer, ako se Sveti Duh tada darovao na način na koji se darovao i ako je upravo to Sveti Duh, onda mi danas – šta? Nemamo Svetoga Duha! Jer mi stalno otvaramo Gugl translejt, tražimo prevod…
Ispada da, ako mi danas ne primimo specijalne efekte, razne fore koje su bile moderne u svim vremenima i u svim narodima, kao što su moral, etika, junaštvo… nego primimo samoga Duha, onda nećemo znati šta da podelimo sa drugima, šta da radimo. U drugoj glavi Dela apostolskih Petar izgovara besedu i slušaoci ga pitaju: „Šta da radimo?“ A on razmišlja: „Šta da im odgovorim, kako se uopšte može odgovoriti na ovo pitanje?“ Ako smo mi dobili Svetoga Duha, šta da radimo? Pitanje je samo po sebi potpuno izdajničko, ono pretvara Svetoga Duha u nekakav silogizam: ako ste dobili Svetoga Duha, znači treba da radite to i to, dakle ako radite to i to dobili ste Svetoga Duha. Ne! Ako smo dobili Svetoga Duha, znači nejasni smo drugima. To se i dešava, da onaj ko dobije Svetoga Duha postane malo čudan, čak i samom sebi. Čovek može da pođe u crkvu i usput da pomisli: „Zašto, uopšte, idem u crkvu? Zar to nije potpuno glupo?“ Zar Boga nema kod kuće? Naravno da ga ima i kod kuće! Zar Bog ne može da pričesti čoveka bez hleba i vina? Naravno da može! „Ali, zašto onda idem u crkvu?“ Iz jurodstva!
Treba da delimo sa drugima ono što možemo da delimo, da se radujemo onome čemu možemo da se radujemo i da se grlimo oko onoga oko čega možemo da se grlimo, i nije važno šta je to. Ne treba da tražimo Svetoga Duha u onome što činimo, jer Duh Sveti utiče na „životinju“ tako da ona postaje takva kao da nije na svom mestu. Bog je dao ljudima sebe i ljudi su postali kao životinje koje se osećaju kao da nisu na svom mestu, pomalo uznemirene. Kao jaje koje se nalazi u kotarici – ako ga izvadite i stavite na površinu, ono počne da se kotrlja nekud, naročito ako vam je kuhinjska radna površina kriva, ono se skotrlja i padne. Čovek je sličan na nekoga ko nije na svom mestu, kao da je pomeren. Bog je upravo ta naša pomerenost. I mi, svi pomereni, svi ne na svom mestu, svi ne znajući recept za svoju sreću, možemo oko toga da se zagrlimo i da kažemo: „Gospode, ovo si nam ti darovao, darovao si nam nešto što ne možemo da prepričamo“. Neka nas ne ujedinjuje nešto što možemo da kažemo, zato što ćemo u tom slučaju vršiti represiju jedni nad drugima, već ono što ne možemo da kažemo; ne nešto što možemo da poklonimo, zato što ćemo u tom slučaju vršiti represiju nad onima koji ne poklanjaju, već ono što ne možemo da poklonimo, to jest Svetoga Duha.
Delimo, dakle, sa drugima ono što možemo da delimo i radujmo se onome čemu možemo da se delimo. Srećan vam praznik!
Izvor: Jutjub-kanal protojereja Vjačeslava Rubskog, 5. 6. 2023.
Prevod: Ivan S. Nedić, Jelena V. Nedić
