Georg Štefanesku, Raspeće, 2002.
Ljudski život je nemoguć. Ali samo nesreća čini da se to oseti.
Želja je nemoguća: uništava svoj objekat. Ljubavnici ne mogu postati jedna, ni Narcis dve osobe. Don Žuan. Narcis. Pošto je nemoguće nešto želeti, treba želju usmeriti na ono što je ništa.
Samo suprotnost je dokaz da nismo sve. Suprotnost je naša beda, a osećanje naše bede je osećanje stvarnosti. Jer mi ne fabrikujemo našu bedu. Ona je prava. Zato je treba ceniti. Sve ostalo je samo igra mašte.
Nemogućnost: kapija za natprirodno. Može se u nju samo lupati. Neko drugi je otvara.
Treba dotaći nemogućnost da bi se izišlo izvan sna. Nema nemogućnosti u snovima. Postoji samo nemoć.
„Oče naš, koji si na nebu.“ Ima u tome nekog humora. To je vaš otac, ali pokušajte poći da ga potražite gore! Nesposobni smo da se otrgnemo od zemlje baš kao i crv. A kako On do nas da stigne, ako ne silaženjem? Svaki način zamišljanja odnosa između Boga i čoveka mora biti isto tako nerazumljiv kao Otelovljenje. Otelovljenje bleštavo pokazuje tu nerazumljivost. Ono je najkonkretniji način na koji se može zamisliti taj nemogući silazak na zemlju. Pa zašto onda ne bi bilo istina?
Užad koju ne možemo vezati u čvor svedočanstva su transcendentnog.
Kad neka stvar izgleda nedostižna koliki god bio veliki naš napor, to pokazuje da smo na tome nivou dosegli neprekoračivu granicu i da je nužno promeniti nivo, probiti plafon. Napori trošeni na istom nivou – ponižavaju. Bolje je prihvatiti granicu, posmatrati je i uživati u svoj gorčini koja dolazi od toga.
Dobročinstvo. To je dobar čin ako obavljajući ga osećamo svom dušom da je dobročinstvo nešto apsolutno nemoguće.
Činiti dobro. Što god učinila, vidim savršeno jasno da to nije dobro. Jer onaj ko nije dobar, ne čini dobro. A „samo Bog je dobar“…
U svakoj situaciji, što god se učinilo, čini se zlo, i to nepodnošljivo zlo.
Treba moliti da svako zlo koje se čini pada jedino i neposredno na nas. To je krst.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
