Иницијатива и одговорност, осећај корисности па чак и неопходности, животне су потребе људске душе.
Свега тога лишени су они незапослени, чак ако им се и даје помоћ која им осигурава храну, одећу и стан. Они нису ништа у економском животу а гласачки лист, који има свога удела у политичком животу, за њих нема никаквог значења.
Радник је у једва нешто бољем положају.
Задовољење те потребе изискује да човек често мора доносити одлуке о великим или малим проблемима, прикривајући да се занима и за оно што му је страно, али у чему се ипак осећа ангажованим. Такође је потребно да стално буде активан. И напокон, потребно је да мишљу може присвојити цело дело колектива којег је члан, укључујући и подручја у којима никада није одлучивао или давао своја мишљења. Зато је потребно да буде упознат с колективом, да се од њега тражи удео, да му се предочи вредност, корисност па и, ако је тако, величина тог удела, те да му се омогући да јасно схвати свој удео у том делу.
Сваки колектив, ма које врсте био, који својим члановима не даје та задовољства, покварен је и мора бити преображен.
У сваке јаче личности потреба за иницијативом иде до потребе за управљањем. Свима који за то нису неспособни треба дати прилику да у становитим раздобљима свога живота управљају; то се може постићи развијањем интензивног живота у неком месту или подручју, разним образовним покретима, омладинским покретима и тако даље.
Извор: Симон Вејл, „Потребе душе“ (четврто поглавље), у: Слобода и тлачење и други есеји, Загреб: Напријед, 1979, стр. 184–185.
Превод: Мирјана Добровић
