Lik i ličnost u umetnosti

Postoji slika Antonija Buena iz 1952. godine, koja se zove „Slikar i model“ i prikazuje relativno klasičnu scenu uz slikarskog ateljea, u kom ženski model pozira slikaru-muškarcu koji stoji pred štafelajem sa još potpuno belim platnom. Jedino što kod Buena nije obnažen model nego sam slikar. Van preispitivanja rodnih uloga i odnosa moći i transfera moći između umetnika i njegovog modela, Buenova slika najpre sugeriše shvatanje umetnosti kao ogoljavanja, obnažavanja samog umetnika, koji, stvarajući i predstavljajući svoje delo, izlaže sebe sudu javnosti, manje svoj fizički izgled koliko unutrašnji svet, ako to uopšte možemo razdvajati.

Slikar, dakle, slika neku osobu-model, ne sa namerom da nju ogoli pred očima posmatrača nego samog sebe i da tim ipak nešto kaže ne samo o samom sebi nego i o svetu, koji je najšire gledamo predmet njegove umetnosti, a time i o posmatraču, kroz proces identifikacije. Umetnik može slikati postojeću osobu-model, ili potpuno zamišljeni lik ili predmet, čak neku izmišljenu, na primer mitsku, predstavu koja ne postoji u poznatoj stvarnosti – smisao je u osnovi isti: umetnik stvara umetničku predstavu koja ima funkciju podražavanja i svedočenja spoljašnje i unutrašnje stvarnosti iz jedinstvene i neponovljive perspektive umetnika, koji je po definiciji, kao i svako od nas, jedinstvena i neponovljiva ličnost.

Umetničko delo, naravno, samo po sebi ne može biti sasvim jedinstveno i neponovljivo, jer nastaje u već poznatim materijalima i unutar postojećih, makar i inovativno i smelo tretiranih konvencija, unutar postojećeg i društveno-kulturno prepoznatljivog i verifikovanog umetničkog jezika, ali i pored toga svako značajno delo stvara utisak jedne – nazovimo je tako – unutrašnje jedinstvenosti i neponovljivosti, koje mu daju pečat i „auru“ kojom se izdvaja iz rutinske umetničke produkcije. Kao i svaki čovek uostalom: bez obzira na to što govori poznatim jezikom, ponaša se u skladu sa postojećim konvencijama, pravilima i čak modama svog mesta i vremena, obično možemo da prepoznamo nekoga kog možemo izdvojiti iz konformirane većine. Kako će se on odnositi prema toj svojoj stvarnoj ili izmaštanoj posebnosti i kako ćemo se mi odnositi prema njemu – sa divljenjem, prezirom, strahom, erotskom fascinacijom ili kako god, to je već drugo pitanje.

Iako uopštava i komunicira, što znači da se u svom stvaralaštvu koristi formama apstrakcije, generalizacije i tipizacije, kako bi njegovo delo uopšte moglo da izađe iz okvira idiosinkratske zatvorenosti ili potpune komunikacijske hermetičnosti, umetnik u principu, čak i kad je predmet njegovog dela poznata svakodnevnica, teži kao izuzetnom, ekscesnom, različitom, odnosno onom što za njega poseduje izvestan naboj, što je sa njim, kako bi Rusi rekli – sazvučno. Kako reče lik slikara u romanu Somerseta Moma – „slikam samo ono što vidim“, odnosno ono šta i kako vidim – ja ovakav i ja ovde i sada – ili kako reče jedan moj prijatelj reditelj – „snimao sam prosto ono što volim, ne znam ni sam zašto“.

U tome je, dakle, erotičnost umetnosti, odnosno izbora predmeta i načina onoga što njome predstavljamo – u izboru ne samo prema znanju („pišem o onom što dobro poznajem“) ili interesu (šta će se dobro prodavati, jer privlači opštu pažnju) ili ideji ili ideološkoj i drugoj poželjnosti i nalogu, nego prema nekoj tajnovitoj privlačnosti predmeta i sredstava kojima dopiremo do tajni tih predmeta, odnosno njihovog prenošenja drugima, bez ukidanja same te tajne.

Umetnik je zato često pristrasan prema ljudima i stvarima, do granice idolatrije ili fetišizma i kod ljudi i pojava obično bira lepotu spoljašnjeg sklada, zatim ono što prepoznaje kao unutrašnji sjaj ili ono što prepoznaje kao snagu i energiju tih ljudi, stvari ili pojava. Što od toga bira, primarno zavisi od umetnika, ali i od trenutka, od mnogo različitih faktora, koji umetniku nisu poznati ništa više nego bilo kom drugom. Umetnik mora imati smisao i sluh za konkretno i pojedinačno, ali i za ono nevidljivo što se krije iza njih, kroz njih, u svakom od njih. Ako nema tog nevidljivog, umetnost je ili bezlična ili bezbojna, ili, ako poseduje strast i fascinaciju – u osnovi pornografska.

Ako slikamo neku osobu, na primer, koja postoji u stvarnosti ili smo je izmislili, izmaštali, koja nas neodoljivo privlači, možda ne da ručamo sa njom ili je odvedemo u krevet, nego samo da je naslikamo, a sve ostaje na pukoj spoljašnjoj predstavi bez osećaja za nevidljivo i za tajnu iza tog lika, to je onda pornografija, nezdrava fascinacija, samoobmana, idolatrija. Ako ima tog nevidljivog i te tajne, onda može biti umetnost.

Čudno je to sa likovima koje slikamo ili o kojima pišemo ili koje glumimo, svejedno da li oni imaju poreklo u predmetno istorijskoj stvarnosti (možemo na primer slikati Karađorđa ili svog komšiju ili poznatu mitsku predstavu poput Minotaura) – najbolji su oni za koje imate osećaj da su samo došli, da su se odnekud pojavili i da su oni izabrali vas da ih ovaplotite u nekoj umetničkoj formi, a ne vi njih.

To nije mistifikacija, to je, recimo, moje lično iskustvo kao umetnika, a znam da nisam jedini. Dođu i nešto traže od vas. Znate da nisu ljudi, da nisu „stvarni“, ali da zastupaju neke ljude, neke stvarnosti, kosmose, koje morate da iskusite, razumete, da biste razumeli ljude oko sebe, pa i sebe samog uostalom. Znate da taj Marko ili Janko nije stvaran, ali vi ste mu otvorili vrata, predstavili ga i ovaplotili u nekoj umetničkoj formi, i to vam pomaže da bolje razumete nekog Petra i Pavla, Mariju i Anu, Džona i Alekseja, Fernanda i Žozefinu, Akiru ili Fatimu. I da preko njih povedete neke od važnijih razgovora sa samim sobom i sa sopstvenim iskustvom svog – jedinstvenog i neponovljivog – bivanja na ovome svetu.