U jednoj priči u kojoj pokušava da predstavi svoj umetnički proces kompozitor Arvo Part opisuje svoj davnašnji susret sa nepoznatom devojčicom u manastiru. Sedeo je na klupi, pokušavajući da uobliči svoje ideje, kad mu je prišla i započela razgovor. Kad joj je objasnio šta radi, i da mu to baš i ne uspeva, upitala ga je: „Jesi li se Bogu dosad zahvalio za svoje neuspehe?“.
U priči ima nečeg pomalo mističnog – kao, uostalom i u čitavoj pojavi i u muzici Partovoj. Lik devojčice je intrigantan i tajanstven, sve se odvija u manastirskoj tišini, a čovek na klupi, protagonista priče, pored toga što je genijalni kompozitor – ujedno je i duhovni tragalac, u ovom slučaju obraćenik u pravoslavlje.
Dugo sam posle mislio o toj priči i o tome koliki uticaj na mene zapravo ima ideja svetog ili pak sakralnog minimalizma, bliska Partu. Minimalizam možemo razumeti u kontekstu upotrebe izražajnih sredstava – to je, naravno, prva misao koja se nameće. Međutim, ova Partova priča otkriva jedan dublji sloj – uvodi nas u proces, u duhovnu metodologiju svetog minimalizma. Tek sa tom rečenicom „jesi li se Bogu dosad zahvalio za svoje neuspehe“ – kao da sam u potpunosti razumeo šta je to što zapravo pokreće proces stvaralačkog rada, onako kako ga ja shvatam.
I ta se rečenica može doživeti kao opšte mesto – naši neuspesi su naši učitelji. Nema u tom zakljičku ničeg naročitog – svaka socijalno i psihološki funkcionalna individua mogla bi to za sebe reći. Ovde je reč o nečem mnogo dubljem i kompleksnijem. Neuspeh u smislu stvaralačkog rada predstavlja vrata – portal u otkriće onoga što je samom delu neuporedivo potrebnije. Predstavlja, u svome krajnjem zbiru – prepuštanje stvaralačkoj inteligenciji koja je, u slučaju stvaralaca poput Parta – neposredno vezana za Boga. To je jedna struja protiv koje autor stupa u neminovni otpor i od koje će – ukoliko je ishod srećan – izgubiti.
Kada ulazimo u stvaralački proces – mi postavljamo određene ciljeve, i na početku verujemo da od stepena njihove ostvarenosti zavisi naše osećanje uspeha ili neuspeha čitavog kreativnog poduhvata. Time u umetnički, stvaralački proces uvodimo logiku koja mu je duboko strana, a koju smo doneli iz života – iz iskustva svakodnevnog shvatanja uspeha i neuspeha. Ta logika nas u osnovi sprečava da se otvorimo za stvaranje – to je kao da smo na more, među talase, dovukli automobil i očekujemo da nam on u tom okruženju bude funkcionalno prevozno sredstvo.
U slučaju stvaranja filma – ti su ciljevi možda i najkompleksniji, najdetaljniji – oni moraju biti do kraja konkretizovani jer pokreću na rad omanju armiju ljudi čiji zajednički trud treba da iznedri željeni rezultat. Na tom putu se neprekidno – i sasvim očekivano – događaju kolosalni i manje kolosalni neuspesi – i otuda ceo put pravljenja filma predstavlja stalno preinačivanje ciljeva – ili filma možda neće ni biti.
I, budući da je autor u neprekidnom susretu sa neuspehom i sa osećanjem da izneverava svoju prvobitnu viziju – on najpre ispolji očekivanu ljudsku sklonost ka otporu. U inerciji postavljenog cilja, i držeći se za tu svoju viziju – on neumitno počinje da komplikuje i usložnjava stvari. Naročito je opasno ukoliko je stepen autorovog poistovećivanja sa delom preveliki – jer tada odustajanje od određenog, zamišljenog vida realizacije dela za njega postaje problem njegovog sopstvenog identiteta. To je prilično siguran put u istinski neuspeh dela, a često i u žtrvovanje duhovne stabilnosti i potencijala da se radi na sledećem.
Time se autor tragično zatvara za stvaralački proces – koji od njega traži prepuštanje i poverenje. Dakle – vera je ključna. Onog trenutka kada se u procesu zatvore jedna vrata – umesto gole sile koju upotrebljavamo u usudu kreativne inercije – treba odmah potražiti druga. Jer inercija u kreativnom procesu jednaka je stagnaciji. A kao što znamo – ne postoji zapravo takva stvar kao što je stagnacija. Stagnacija je na kraju neizostavno retardacija. Ta zatvorena vrata postaju u tom trenutku jedino što vidimo – i mi trošimo ogromne resurse da ih golom silom otvorimo. Kad to jednom uradimo – put koji se iza njih otvori postaje more u koje smo ušli automobilom.
Dakle – valja odbaciti dečje nezrelo navaljivanje na zatvorena vrata i odmah potražiti drugi prolaz, drugu stazu – gledajući i upijajući pažljivo šta je to što ona donosi. Po mom iskustvu – takva staza često vodi upravo do svete, sakralne jednostavnosti na koju se poziva Arvo Part. Ona nas čisti od viškova, skidajući sa naših ideja natruhe nepotrebnih fraza, opštih mesta kojih nismo bili svesni, plitkih efekata kojima smo težili, želje za spektaklom o kom smo u svojoj nezrelosti maštali. Ona produbljuje svaki naš korak, brusi naše delo i čini ga neuporedivo vrednijim.
Takva je staza samo naizgled uska – uska je zato što smo njome krenuli zbog nedostatka sredstava – manjka novca, vremena, ljudi ili naše sopstvene energije. Ali će nas, jednom kad njome krenemo – iznenaditi njena prirodnost i lakoća – odjednom postaje jasno da, ako joj se prepustimo sa poverenjem – ona postaje onaj jedan put koji vodi do uspeha – a uspeh je u ovom slučaju harmonizovanje našeg istinskog bića sa našim delom. Na toj ćemo stazi ostati naposletku samo mi i naše delo – koža uz kožu, ogoljeni i bez viškova pod kojima smo se skrivali zato da bismo svetu ponudili nešto spektakularnije, bolje, relevantnije.
Tada ćemo biti u prilici da kažemo svoju istinu. I zato se valja zahvaliti Bogu svakoga dana za neuspehe – za stranicu koju nismo napisali kako je planirano, za tonove koje nismo odsvirali kako smo želeli, za linije na platnu koje su nas odvele tamo gde nismo nameravali. Jer svi ti neuspesi predstavljaju često onaj ispravniji, intuitivniji, dublji i mudriji put do nas samih i do dela koje nas izražava i preko kog istinito komuniciramo sa svetom.
