Budući da sam obećao da ću odgovoriti na onaj odgovor „koji je teološki promišljen, potkrepljen argumentima iz Svetoga Pisma i drugih relevantnih izvora i, pre svega, logički utemeljen“ i budući da je tekst dr Zorana Đurovića (ZĐ) barem pokušaj da ispuni neke od ovih kriterijuma (na žalost, po mom mišljenju, neuspešan) ispuniću svoje obećanje i replicirati na iznesene tvrdnje.[1] Pre nego što to učinim dozvolite mi da se osvrnem na ton i način kojim gospodin Đurović piše, ali i generalno na ton koji se očigledno ustalio u srpskom teološkom diskursu. Kod nas je postalo normalno da se piše emotivno, ostrašćeno i pristrasno, pritom često napadajući ne samo ono što je napisano (što je u redu ukoliko se koriste argumenti), već i ličnost onoga ko piše (ad hominem). Pritom se naše apologete (jer oni uvek nešto ili nekoga brane) ne ustežu ni od direktnih uvreda, manipulacija ili čak i pretnji (u ovom slučaju „višim instancama“).
Tako se o meni proteklih dana (a posebno u tekstu ZĐ-a) pisalo da sam bezbožni i bogoborni naučnik, koji smatra da je iznad vasionih sabora (pisac je valjda hteo reći „vaseljenskih“?), da sam problematičan, „prosvećen“ naučnik, bez savesti, nabusit, racionalista i šarlatan. Da sam čovek koji negira valjanost pričešća, koji nije „stekao upotrebu razuma“, koji plasira jeftine bljuvotine, koji piše u sektaškom duhu, koji predstavlja rane zapadne oce kao pomalo retardirane (valjda je u redu tako predstavljati kasne zapadne oce), a i sve oce generalno budalama, ko sa bezbedne distance štiti neispovednike koji su u mišijim rupama, i na kraju moji navodni sholastički stavovi će odvesti do toga da spaljujemo ljude na lomači. Zanimljivo je i to da sam dva puta nazvan drskim, što oni koji me poznaju svakako ne bi potvrdili (no, ne vredi se pravdati). Razlog zašto me oni vide drskim verovatno je to što su sami servilni i uplašeni da kažu svoje mišljenje (a često i da misle), pa iz te perspektive, kad se neko osmeli da kaže caru da je go, oni to vide kao drskost.
Štaviše, i sajtovi koji imaju relativno visok nivo kulture govora, poput Teologija.net, nisu imuni na ovu bolest.[2] Naravno, razumem potrebu za razmenom mišljenja, ali bi ipak trebalo paziti da se u odgovorima ne radi o nerazumevanju, manipulacijama ili čak direktnim klevetama onoga što je u originalnom tekstu napisano. Dakle, moramo da branimo slobodu izražavanja, ali pritom treba obratiti pažnju i na kulturu diskursa, tj. način na koji izražavamo to slobodno mišljenje.
I u iznad pomenutom tekstu ZĐ-a su napisane notorne laži i svesne manipulacije koje bih ovde želeo da raskrinkam, tačku po tačku:
Manipulacija: Njegov doktorat nije publikovan, mada je 2014 pompezno najavljeno da će ga Bril štampati 2015, a danas smo 2020, tako da je VL doktorant po pravilima koja važe gde sam ja doktorirao.
Odgovor: Iako smatram da je smešno da moram ovde da se opravdavam, moram reći da moj doktorat jeste publikovan, tj. publikovan je prvi tom (od ukupno tri). I ne samo što je publikovan nego je objavljen od jednog od najeminentnijih nemačkih izdavača (Aschedorff). Rad je dostupan u biblioteci Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, a ako ne čitate nemački, možete pročitati recenziju prvog toma u Theological Studies (80, 2), opet u jednom od najeminentnijih teoloških časopisa koji se bave recenzijama (kažem „najeminentnijih“ ne da bih se gordio, kako mi to neki prebacuju, već da bih ilustrovao kolika je laž ZĐ-a). Drugi tom doktorata se trenutno nalazi u štampi, a treći će biti objavljen 2021. Tri toma će ukupno imati oko 1100 stranica, što je ujedno i razlog zašto Bril nije objavio doktorat, kako je to prvobitno najavljeno. Oni su mi ponudili da skratim rad na oko 300 stranica što ja nisam hteo (i po nemačkim pravilima nisam smeo) prihvatiti.
Što se tiče dela rečenice „tako da je VL doktorant po pravilima koja važe gde sam ja doktorirao“, pitam se kakve veze imaju pravila gde je ZĐ doktorirao (Italija), sa pravilima koja važe tamo gde je Vladimir Latinović doktorirao (Nemačka)? Ovde se već vidi pogrešan analitički metod ZĐ-a koji se projavljuje i u celom njegovom tekstu. Zamislite da ja kažem: Budući da njegov doktorat nije objavljen (što je istina) već je odštampan od fakulteta na kome je doktorirao samo izvod iz njega od nekih 160 stranica (Excerpta), ZĐ po pravilima koja važe tamo gde sam ja doktorirao nije doktor. Čitav ovaj pokušaj diskreditovanja moje ličnosti i mog akademskog kredibiliteta je, osim toga što je besmislen, i potpuno nepotreban (ja sam dosad objavio sedam knjiga, i brojne članke u eminentnim teološkim časopisima, organizovao preko dvadeset velikih naučnih konferencija itd) i da nije bilo tog napada nikad ne bih ovde pričao o sebi i svom radu. Dakle, ovo nije izraz gordosti (nemam za šta da budem gord, jer sam ja prosečan naučnik po kriterijumima koji važe na Zapadu), već ovo pišem zato što je napadnut moj integritet kao naučnika i kao čoveka. Sebe ne smatram čak ni najpametnijim niti najboljim srpskim teologom (daleko od toga), ali za razliku od nekih vredno radim, čitam, pišem i trudim se da se koliko mogu i dalje usavršavam.
Manipulacija: Dr Vladimir Latinović, udostojivši srpsku teološku scenu…
Odgovor: Nadovezujem se na ovu kratku rečenicu iz razloga što je ovo reakcija na moju rečenicu: „Retko se mešam u srpsku teološku scenu, iz razloga koje ovde ne bih želeo da obrazlažem. Do sada nisam nikada ništa napisao ili objavio na srpskom jeziku, osim jednog skromnog prevoda dok sam još bio student na Bogoslovskom fakultetu.“ Izgleda da je ovo zasmetalo ne samo ZĐ-u, već i Slobodanu Lukiću i Stefanu Miloševskom, čiji tekst potpuno iskrivljuje sve što sam napisao (pitam se da li je gospodin Miloševski uopšte detaljno pročitao i razumeo moj tekst ili je u naletu emocija potpuno promašio poentu). Želim, dakle, kad već moram, da objasnim razlog zašto sam napisao tu rečenicu i zašto se retko mešam, a to je pre svega što smatram da ljudi koji ne žive u Srbiji (koji su je „napustili“) nemaju moralno pravo da objavljuju svoje tekstove u i o Srbiji jer ne dele život (i muku) sa tim ljudima. Lako je iz Nemačke (ili Italije!) pametovati i objašnjavati ljudima kako treba da žive i misle. Ja sam u zemlji u kojoj živim i više nego aktivan u pravoslavnim krugovima. Dakle, nisam pokušao da sa visine kažem kako udostojavam bednu srpsku teološku scenu moga teksta, već sam pokušao objasniti zašto se uopšte usuđujem pisati, kad to već nisam radio ranije.
Manipulacija: Neka mi dopusti Latinović, ali ja mu u savest ni najmanje ne verujem, jer mu je otrovana molbom prijatelja.
Odgovor: Ovaj deo se odnosi na moju izjavu: „Ali ovoga puta, na molbu prijatelja i pod teretom savesti, želeo bih da napišem nešto u vezi sa shvatanjem pričešća, tj. njegovog dejstva na one koje ga primaju.“ I na ovo se, takođe, negativno osvrnuo i gospodin Miloševski. Ali i ovaj deo treba posmatrati u kontekstu onoga što sam spomenuo u prethodnom odgovoru: Ja sam tekst napisao na molbu prijatelja (množina, ne jednina) i radi toga što sam smatrao da zbog opasnosti konkretne situacije vezane za virus korona moram preći preko svog principa nemešanja u srpsku teološku scenu. Moje mešanje je meni samo naškodilo, ali ne žalim što sam to učinio, jer neke žrtve i ciljevi su vredni stradanja (Jovan 15, 13). Što se tiče dela rečenice sa „otrovana“ zašto bi to što je nešto napisano na moblu prijatelja automatski značilo da je nešto otrovano? Koliko je samo svetootačkih tekstova nastalo na isti način i to je nekad smatrano dobrim manirom, da čovek kaže da inače ne bi pisao, ali da je primoran ili nagovoren.[3]
Manipulacija: Latinoviću ne nedostaje samo vera (to ne tvrdim, mada je jasno, ali bi bilo previše lično pa to ostavljam Višoj instanci), nego naučnička akriv(b)ija.
Odgovor: O mojoj veri (kao i o veri ZĐ-a, ali i drugih koji mi stavljaju na savest nepobožnost i necrkvenost) će suditi Gospod. A o „naučničkoj akriviji“ sude moja i Đurovićeva bibliografija, kao i kvalitet izdavača i časopisa kod kojih smo objavljivali naše radove. Pametnome dosta!
Manipulacija: Da je tekst bio napisan samo sa gleda epidemiologije, razumeo bih ga, ali je napisan u sektaškom duhu, gde se Oci predstavljaju nekakvim budalama i onima koji nemaju veze sa Pismima, a onda i Sinod sledbenikom takvog mračnjaštva, tako da je tekst do dna kompromitovan i nema nikakve veze sa naukom.
Odgovor: „Sektaštvo“ je u suštini upravo i glavni problem ZĐ-a (to se u psihologiji zove projekcija) i to svojevrsno „naučno sektaštvo“. On uopšte ne shvata šta je nauka (konkretno patristika), jer se njegovi tekstovi (kao i oni koje je linkovao) sastoje od gomile nepovezanih, nabacanih citata svetih otaca skupljenih sa svih strana (verovatno po patrističkim leksikonima) u cilju dokazivanja određene poente. Za to nije potrebno akademsko obrazovanje i doktorat, već su dovoljni skenirani PDF fajlovi i opcija „Search“. Cilj dobrog naučnog rada je da se shvati kontekst onoga o čemu se piše, da se shvati kakva socijalna i društvena dešavanja su nešto uzrokovala, iz kog razloga je neki autor nešto napisao i tek kad je to ispunjeno, može se pokušati rekonstrukcija, uz svest da je čak i tad mala šansa da je naše tumačenje tačno, jer bilo šta što mi pišemo o događajima koji su se desili pre petnaest vekova uz relativno malu količinu istorijskih i teoloških izvora je krajnje nepouzdano i najčešće veoma subjektivno.
Mogao bih da navedem još primera pokušaja manipulacije ZĐ-a, ali želeo bih da se osvrnem i na njegove argumente. Koristiću istu metodologiju koju sam koristio dosad, tj. prvo ću izneti njegovu tezu, zatim moj odgovor.
Teza: „U Novom Zavetu nema ni pomena o isceljujućim dejstvima pričešća. Hristos nije koristio pričešće da bi isceljivao bolesne“. Ovo je besmisleno. Sam on je to pričešće, i što bi, pored sebe živoga pravio nekakvo pričešće? Drugo, tajna evharistije je ustanovljena kad su ga uhapsili, pa svakako nije bilo vremena da bi je on upotrebljavao.
Odgovor: Dakle, po mišljenju ZĐ-a, Hristos bi da ga nisu „uhapsili“ upotrebljavao pričešće da leči i to je njegov dokaz da u Novom Zavetu postoji pomen o isceljujućim dejstvima pričešća? Umesto vrdanja i manipulacija bilo bi bolje da nam (on i ostali) navede konkretan citat iz Novog Zaveta koji pokazuje da je neko verovao u isceljujuće dejstvo pričešća. Što se tiče izjave da je „Hristos sam pričešće“ (sa kojom se, naravno, slažem) savetovao bih mu da razmisli o ovome: Hristos je na poslednjoj večeri bio prisutan lično. Kako je ujedno i on i pričešće mogao da bude Hristos? Jesu li u sobi bila dva Hrista? Da li se Hristos, koji je isto jeo od hleba i pio iz putira, pričestio sam sobom (autofagija?). Ako je on učenicima dao sebe, zašto je i on lično uopšte jeo od hleba i pio od vina? Savetujem ZĐ i onima koji slično misle da pročitaju nekoliko knjiga na temu simvoličkog i realnog prisustva Hrista u pričešću. Naše današnje shvatanje realnog prisustva nije nužno bilo i shvatanje rane Crkve,[4] tj. barem ne većine istočnih svetih otaca. Ovo je kod nas došlo najvećim delom pod uticajem zapadne crkve i izraz je njihove srednjevekovne pobožnosti.
Teza: „Savle nije progledao i postao Pavle pod dejstvom pričešća i nije vaskrsao mrtvog mladića koji je pao sa prozora pričešćem, iako mu je ono bilo odmah tu pri ruci (Dela 20, 7-12)“. Ne daje se pričešće nekrštenom. Savle je morao biti najpre kršten, kako i vidimo iz Dela. Mladić je poginuo, kako su neki mislili, a Pavle je rekao da je samo katatoničan (mada je ovo možda po: Nije umrla, spava). Bilo bi suludo gurati nekome hleb u usta a ovaj ne može da guta. Još u dušnik da mu uguraš pa da ga dotučeš.
Odgovor: O tome da li je mladić zaista bio mrtav ili ne ne moramo ovde raspravljati (mada lično ne smatram da se izraz ἤρθη νεκρός može uzeti kao dokaz da je on bio katatoničan iako su mi poznate studije koje to tvrde). Što se tiče vaših „medicinskih razloga“ hleb nisu morali da mu guraju u dušnik. Mogli su ga jednostavno pomazati pričešćem kako to vidimo na ostalim primerima. A Savle je mogao biti kršten pa ne progledati, već progledati tek od evharistije kad je prvi put učestvovao. Dakle u najboljem slučaju ovde krštenje može biti smatrano lekovitim.
Teza: VL neoprezno navede upravo tekst koji je protiv njega, jer čitamo u 11-12: „Onda iziđe gore pa, prelomivši hleb i pričestivši se, dugo govoraše sve do zore, i tako otide. A mladića dovedoše živog“. Ovde imamo ideju čudotvorenja po pričešću.
Odgovor: Ovo je klasična zamena teza. Očigledno je mladić prvo bio isceljen, pa je tek onda primio pričešće. I to je ZĐ-u jasno, te stoga uvodi ideju „čudotvorenja po pričešću“ koja je smešna (jer sad više nema dokaza da je čudotvorenje moguće kroz pričešće, pa je eto moguće posle, što je dokaz da pričešće leči?). Šta to uopšte znači i gde sam ja uopšte govorio o čudotvorenju po pričešću?
Teza: Piše dalje: „Nigde ni reči o telesnim dejstvima osim u slučajevima kada zloupotreba pričešća u svrhu opijanja uzrokuje bolest i slabost… To je, u izuzetno nategnutom smislu, ujedno i najbliži primer isceliteljskog dejstva pričešća koji se može naći u Novom Zavetu, jer ako pričešće može izazivati (telesnu) bolest moglo bi, barem teoretski, da ima i suprotan efekat“. To nije nategnut smisao, jer predoziranje ili pogrešna upotreba leka može dovesti do bolesti i smrti.
Odgovor: Ovaj moj citat upravo pokazuje način na koji radim i pišem. Ja nikad ne posmatram stvari isključivo (što je neretko najveći problem pravoslavne teologije: Mi imamo definitavan odgovor na sve). Siguran sam, da sam kojim slučajem prećutao drugu rečenicu (… To je, u izuzetno nategnutom smislu…) većina čitalaca se ne bi ni setila tog aspekta, ali ja sam odlučio da je ipak navedem, jer ne razmišljam crno-belo već uvek dopuštam mogućnost da grešim. Uostalom to i jeste nategnut smisao, jer teologija u tom trenutku nije bila toliko razvijena da bi mogla da se posveti takvim nijansama i efektima pričešća.
Teza: Učenje Crkve o Is kao Lekaru je nesumnjivo, a ne „neoprezno“ ili pogrešno, kako bi hteo VL.
Odgovor: U ovom delu se ZĐ nadovezuje na to što sam rekao: „U svojoj poslanici Efescima sv. Ignjatije Bogonosac, rekao bih neoprezno, koristi medicinsku terminologiju i govori o pričešću kao o „leku besmrtnosti“ (φάρμακον αθανασίας) i protivotrovu za smrt (αντίδοτος του μη αποθανείν)“ Pritom on (kao i Stefan Miloševski) vade samo prvi deo moje izjave iz konteksta i (verovatno) namerno prećutkuju drugi deo koji glasi: „Moguće je naravno da Ignjatije ove termine koristi i svesno, i da on zapravo odražava religijske prakse njegovog vremena vezane za pričešće ili pak da bi se borio protiv njih.“ Dakle ja sam u dobrom akademskom maniru ostavio mogućnost da Ignjatije zaista smatra pričešće lekom (što je manje verovatno jer on kao njegove efekte vidi samo to da je ono izvor večnog života i besmrtnosti).
Teza: Sasvim potpisujem pak njegovu tvrdnju: „Ne smatram da sam (i pored doktorata na temu evharistije) najstručniji da pišem o toj temi“, i valjalo je da posluša taj savet razuma.
Odgovor: Medice, cura te ipsum!
Teza: No, jasno je da je Latinović i iznad vasionskih [sic!] sabora, kada se blasfemično izražava na račun sv. Avgustina i ne prihvata osudu pelagijanaca za jeres na Efeskom saboru. Moj magistarski se ticao Avgustina i pelagijanaca, i ove jeftine bljuvotine na njegov račun su sasvim deplasirane. Kako je VL „prosvećen“ naučnik, skrećem mu pažnju da je Jaspers ubrojao Avgustina u genije ljudskog roda, dok je Julijan predat zaboravu, a nema ga ni u teologiji, za razliku od osuđenih Evagrija, Teodora, Origena itd.
Odgovor: Razlog za ovu izjavu leži u nedostatku teološke dubine kod ZĐ-a. Ja i te kako simpatišem pelagijance, bez obzira na njihovu osudu na Efeskom saboru koja je bila pre svega politička (quid pro quo za podršku zapadne Crkve Kirilu), i to iz jednostavnog razloga što je pelagijanizam (barem što se tiče pitanja slobodne volje i blagodati) veoma blizak pravoslavnom učenju. Da li se ZĐ ikad zapitao zašto je Pelagije rehabilitovan od strane sabora u Diospolju? Verovatno će odgovoriti što i svi „hejteri“ i površni teolozi: zato što je lagao na saboru. Ali šta ako to nije slučaj? Šta ako je učenje koje je Pelagije zastupao u stvari bilo tradicionalno učenje o blagodati i slobodnoj volji koje je Avgustin rešio da promeni, pa je usput morao i da slomi kičmu Pelagiju. Ovo učenje je uzgred bilo tradicionalno i na Zapadu, jer je Pelagije prvobitno rehabilitovan i od strane pape Zosima i sabora koji je on povodom ovoga držao 417. godine, pa je tek kasnije pod pritiskom Avgustina i njegovog „aparata“ osuđen.[5] Ovakav način razmišljanja naravno podrazumeva teološku širinu i detaljno poznavanje teme, što ZĐ očigledno ne poseduje.[6] Budući da je tako, moraću očigledno da ga „prosvetim“ i napišem nešto na ovu temu ili, kad već čita italijanski, da ga posavetujem da pročitata magistarski rad „Il coinvolgimento di Teodoro di Mopsuestia nella controversia pelagiana“[7].
Teza: Ako je, dakle, Is bio i Lekar, što je nesumnjivo na osnovi NZ tekstova, tada Latinoviću ne preostaje drugo nego da dokaže da u pričešću nije Is, i da nam objasni kako je to najedanput subapostolskim ocima, a zatim i apologetima palo na pamet da izmisle tezu o pričešću kao i leku!
Odgovor: Ovo je mesto na kome se najjasnije pokazuje slabost argumentacije i teološkog metoda ZĐ-a, kao i nedostatak izvora kojima bi mogao da potkrepi svoje tvrdnje. Pre nego što objasnim šta pod tim mislim, dozvolite mi da sa vama podelim anegdotu iz studentskih dana (koja je nekima više puta pomogla da polože ispite, verovatno i ZĐ-u). Student biologije je za ispit spremio sve o miševima ali ništa o slonovima. Kad ga je profesor pitao da mu kaže nešto o slonovima, on mu je odgovorio: „Slonovi se boje miševa, a miševi…“ i nastavio da priča o miševima. To je upravo ono što ZĐ radi u nastavku svog odgovora: On obećava da će iz izvora dokazati da je rana Crkva verovala u isceliteljsko dejstvo pričešća i onda nastavlja sa citatima svetih otaca koji govore o tome da je Hristos bio lekar (ni jedan jedini citat o isceliteljskom dejstvu pričešća!), da bi na kraju završio konstantacijom da je dokazao da su rani oci verovali u isceliteljsko dejstvo pričešća. I pritom mene optužuje da sam šarlatan.
Želim da završim ovaj tekst pozivom, ne samo Zoranu Đuroviću, već generalno svim teolozima u Srbiji, da pokušaju da odvoje emocije od teologije,[8] da ne gledaju na tuđa mišljenja koje se razlikuje od njihovih kao na opasna[9] i ne optužuju druge ljude za nepobožnost,[10] jeres,[11] skrivene namere ili pisanje po narudžbini,[12] napade na autoritet Crkve i episkopa, već da pokušaju da uđu u otvoren dijalog bez predrasuda. Takođe, i naši episkopi će se morati navići da slušaju a ne samo da podučavaju, jer podučavanje bez slušanja nije moguće. Istinska sabornost je moguća samo ukoliko su svi (uključujući i laike, među njima posebno one obrazovane, koje mi nazivamo teolozima) uključeni u odluke Crkve. Samo to će voditi tome da naša rešenja budu prihvatljiva širokom spektru vernika. U Crkvi ima mesta za sve, i za „leve“ i za „desne“, kao i za one koji nisu ni jedno ni drugo, u šta ubrojavam i sebe. Jer, u Oca moga nebeskog stanovi su mnogi (Jovan 14, 2).
[1] To činim ovde jer sam na ovom sajtu objavio i svoj izvorni tekst.
[2] Vidi odgovor Stefana Miloševskog na moj tekst, koji je iskrivljuje skoro sve što sam napisao, te zbog toga nisam želeo da reagujem na njega.
[3] Jeronim je, na primer, to posebno često koristio na veoma prefinjen način.
[4] Recimo: Bernd Jochen Hilberath, Die Eucharistie- Ihr Ursprung und ihre symbolische Präsentation im Wandel der Geschichte, u: Heute glauben: Zwischen Dogma, Symbol und Geschichte. (Freiburger Akademieschriften, Tom. 7) Düsseldorf: Patmos Verlag, 1993, 89–103; ili: Alexander Gerken, Theologie der Eucharistie. München: Kösel-Verlag, 1973.
[5] Vidi: Greshake, Gisbert : Gnade als konkrete Freiheit. – Eine Untersuchung zur Gnadenlehre des Pelagius. – Mainz : Matthias-Grünewald -Verlag 1972, kao i: B. R. Rees, Pelagius: A Reluctant Heretic (Woodbridge, Suffolk, 1988).
[6] Pošto trenutno pišem habilitaciju (drugi doktorat ili post-doc kako se to danas naziva) na univerzitetu u Hajdlbergu upravo na temu pelagijanstva (van-doktrinarnih razloga za odbacivanje istog), ponešto znam o ovoj temi.
[7] Malavasi, Giulio (2013), Università degli Studi di Padova.
[8] Ovo naravno nije lako jer je veliki deo naše teologije i teološke metodologije apologetski.
[9] Ovo posebno rade naši episkopi, koji smatraju da jedino oni znaju šta je dobro za Crkvu i imaju potrebu da brane Crkvu ne samo od onih koji se protiv nje bore već i od vernih i od teologa.
[10] Gospod jedini ispituje srca! Vidi: 1. Samuilova 16, 7; Jeremija 17, 10; Jovan 2, 24
[11] Ovo je kod nas pravoslavnih najlakši način diskreditacije. Ali nije svako ko izrazi suprotno mišljenje jeretik. Štaviše, i onaj ko se ne slaže sa učenjem Crkve nije automatski jeretik (već može, recimo, biti u zabludi).
[12] Nekako nam je teško poverovati da je neko nezavistan i da piše na osnovu savesti.
