Захваљујем господину Лукићу на одговору. Јако је важно да изражавамо различита мишљења (чак и кад су погрешна) јер се на тај начин, кроз дискусију, долази до решења прихватљивих за све стране. Али, такође је важно да та реакције на текстове буду на истом или барем сличном нивоу као и текст на који се реагује. Предлажем следеће:
1. Ја сам написао текст о томе како се развило веровање у лековитост причешћа. Нека нам господин Лукић напише текст о томе како се развило учење Цркве о томе да причешће не преноси болести и вирусе. Нека крене од ране цркве и заврши са нашим временом. Очекујем коришћење примера и цитата из светоотачке литературе, одлука сабора и сл.
2. Нека нам у том тексту господин Лукић објасни какве везе има установљење Евхаристије на „Тајној вечери“ са лековитим дејством причешћа? На „тајној“, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе. Али будући да је већ узео овај пример, нека нам у свом тексту објасни и зашто Јуда није био исцељен причешћем (ни духовно ни телесно) и зашто му је уопште било допуштено да у њему учествује будући да је био недостојан (да не спомињемо да се пре тога није исповедио и постио недељу дана!). Кад се већ бави Јудом, нека се позабави и питањем односа слободне воље и предестинације (или будући да смо православни, барем Божијег предзнања) на примеру Јуде.
3. У тексту би свакако требало да буде објашњено и на основу чега су сви ти бројни епидемиолози и микробиолози (од којих се поименце наводи само један и то без референце) дошли до сазнања да се „нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом“. Да ли се то заснива на лабораторијским анализама причешћа, испитивањима здравстеног стања верника који га редовно узимају у доба епидемија и у нормалним ситуацијама и сл.? Ниједна наука (а посебно не медицинска) никада не даје такве паушалне изјаве попут оних које нам господин Лукућ продаје као став „велик[ог …] број[а] љекара (епидемиолога, микробиолога)“. Узевши у обзир колико дуго Црква практикује причешће као и броја људи који га редовно прима сасвим је сигурно (сада ја дајем паушалне изјаве) да су многи од њих пренели или добили вирус причешћем и наравно да то није разлог за то да престанемо да се причешћујемо, али овде се ради о изузетној и веома опасној ситуацији, па као што у Цркви по другим питањима постоји акривија и икономија, исто би требало да постоји и у овој. Уосталом, причешћивање кашиком није једини вид причешћа који је Црква практиковала (заправо то је нешто што се развило релативно касно) и практикује (Јаковљева литургија). Уместо потпуног одустајања од причешћа можемо једноставно да привремено променимо његову форму. Рецимо, могли бисмо да користимо причешће намењено за болесне, које у својој „сувој“ форми свештеник може давати у руку сваком вернику, и након тога се уверити да га је конзумирао. Будући да се налазимо усред ускршњег поста, могли бисмо такође користи причешће које се претходно осветило за тзв. литургију пређеосвећених дарова, на већ поменути начин.
4. Нека нам господин Лукић у тексту објасни и то коју тачку развоја треба да узимамо као референтну када су у питању сабори и мишљења светих отаца. Ево примера: Улога епископа у Цркви се у току векова развила све до онога што смо имали до пре неколико деценија. И онда је дошао Зизијулас и еклисиолошки нас вратио у други век. Зашто? Да ли је то негирање развоја и свега што се у теологији десило од тада? Наравно да не, јер „повратак оцима“ управо то и значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе. То управо и јесте била намера мог текста. И не, „Латиновић“ не сматра да је „једино исправно поимање и описивање Причешћа“ оно које је постојало „у прва три вијека историје Цркве“, али сматра да постоје одређене тачке у којима су се нека веровања, учења и праксе Цркве искривила и узела погрешан смер. А о томе да су у овом случају узела погрешан смер сведоче њихови плодови (по плодовима њиховим ћете их познати – Матеј 7, 16). У овом случају плодови су угрожавање здравља људи које нам је Бог поверио да се о њима бринемо са љубављу, и то угрожавање услед нашег верског фанатизма, неразвијене теолошке мисли и потребе да изражавамо нашу веру кроз надрационалне и ирационалне категорије.
Толико од мене. Редакција, наравно, може да настави да објављује овакве одговоре. Ја на њих убудуће нећу одговарати и нећу се даље „ћерати“ све док не видим одговор који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен. И уколико ме неко суочи са бољим аргументима и изворима од ових мојих, радо ћу признати да сам погрешио.
