Аутографи

Логичка (не)утемељеност текста „Од хране до лека“ Владимира Латиновића


Веома ме је заинтересовала отворена полемика о. Слободана Лукића и г-дина Владимира Латиновића и одмах на почетку да истакнем како у овој ствари не држим неутралну позицију – попут о. Слободана верујем да Причешће не може бити извор и преносилац заразе. На завршетку свог одговора г-дин Латиновић каже следеће: „Толико од мене. Редакција, наравно, може да настави да објављује овакве одговоре. Ја на њих убудуће нећу одговарати и нећу се даље ‘ћерати’ све док не видим одговор који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен. И уколико ме неко суочи са бољим аргументима и изворима од ових мојих, радо ћу признати да сам погрешио.“ Нећу пропустити да споменем како је то прилично некоректно према саговорнику у полемици – можда је ниподаштавање ствар научног приступа (у шта дубоко сумњам), али свакако у њему нема ни оног најосновнијег хришћанског приступа према другоме.

Г-дин Владимир овим завршетком дискредитује све оно што сматра научно неутемељеним приступом овом проблему (очигледно је, читајући оба његова текста, да је за себе уверен да су његови ставови по овом питању добрано утемељени) и то (та, ако могу тако да кажем, дрскост и увереност у чврстину своје позиције) ме је подстакло да изблиза погледам његове текстове (ова два јер ми други нису познати услед чињенице да аутор не објављује на нашем јазику) и да видим да ли је у њима „сушта теолошка промишљеност, поткрепљеност арументима из Светог Писма и других извора и да ли је пре свега логички утемељен“. Читаоцима препоручујем да најпре прочитају и први и други текст овог аутор, као и текст о. Слободана Лукића, јер верујем да ће им у том случају бити занимљивије да прочитају редове који следе, а и на лицу места ће моћи да се увере да ли су моје оцене и запажања поткрепљени у стварности или не. Дакле, пошто нисам врстан познавалац заоставштине предања по овом питању, а да бих задовољио захтев г-дина Владимира за научношћу и логичком утемељеношћу (тј. да ово моје бављење овом темом не би било од стране њега дискредитовано) искључиво ћу се бавити његовим текстовима по овом питању (јер они, према њему, представљају пример како се „озбиљно“ треба бавити тешким питањима).

Први текст под насловом „Од хране до лека – ефекти Причешћа на телесно здравље“ почиње јасним истицањем циља: „На молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају (…) Хтео бих стога да напишем неколико редова и покушам да објасним како је дошло до тога да ми Причешће сматрамо, осим духовног, и телесним леком, а ево сад и малтене вакцином против корона вируса“. У том краћем уводу, премда није експлицитно речено, јасно је да аутор најављује да ће указати како је Причешће нешто што може преносити заразу и нешто што у временима епидемија представља потенцијалну опасност. И одмах ево ту на самом почетку једне малене људске слабости за коју га не кривим, али која нам показује да овај текст ипак није писала само „хладна рационалност“ већ особа која у свој рад уноси емоције и рачуна са тим какав ће ефекат оставити на читаоца. Недвојбено је да је то за Причешће као „малтене вакцину против корона вируса“ речено ради појачавања ефекта и ради тога да би се своја позиција представила као отрежњење и као нешто је пожељан рационалан приступ. Ја сам особа која, као што горе рекох, верује да евхаристијско сједињење са Христом не може бити потенцијално узрок ширења заразе, и многе такве људе знам, али нико од нас не гаји такву веру према којој причешћивање представља заштиту од корона вируса или било каквог другог вируса. Наравно, могуће је да ће неко ко се Причести и бити излечен од ове болести, али исто тако многи се неће излечити – ми верујемо да се после причешћивања зараженог онај после њега неће заразити. Дакле, ова успутна опаска нема утемељење у стварности, али опраштамо му је, а чак ми је и драго што постоји јер показује људско лице аутора (јер ипак није све строга научна доследност коју аутор кога испитујемо очигледно веома истиче).

Но, да се вратимо нашем послу – после оваквог отвореног увода очекивано би било да ће аутор спровести историјско истраживање које ће нам показати неоснованост уверености у то да се причешћивањем не може преносити зараза или ће нам макар бацити сенку сумње на то уверење, међутим, уследило је нешто сасвим супротно. Аутор је у оквиру веома скученог простора, у ствари, пружио материјал који показује недвосмислену увереност многих (цитира само оне које прослављамо као Светитеље) у то да је Причешће, не само нешто што не може служити као вектор ширења обољења, већ је чак штавише медикамент који има изузетно лековито средство. Једино што је показао је да Христос никада није користио Причешће као средство исцељивања (што је како рече о Слободан веома необичан (ја бих рекао помало и чудан) исказ јер је до Причешћа апостола дошло тек на Тајној [или како г-дин Владимир преферира „последњој“] Вечери) (ова тврдња свакако није супродстављена научном приступу али је и сасвим нерелевантна јер је Христос јако мало говорио о Причешћу и јер је Причешће дошло безмало на самом крају Његовог боравка међу нама када иначе више нема забележених исцељења. Уосталом Христос није споменуо ни многе друге ствари у које верујемо и које су део наше црквене стварности; нпр. службу Епископа па не можемо рећи да они не постоје или да је њихово постојање засновано на илузорном доживљају Цркве) и да апостоли исто тако нису говорили о тој теми (ипак показује да се у Новом Завету спомиње макар један чудесан случај (Павлово васкрсење мртвог младића који је испао кроз прозор) који се десио у контексту Евхаристије). Г-дин Латиновић, чврсто доследан свом методу наравно да спомиње (додуше само „овлаш“) Христову беседу из 6. главе Јеванђеља по Јовану. Међутим, ипак је пропустио да отворено цитира значајне Христове речи за ову тему: „Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50) и друге: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн 6, 53). Прва реченица је Христово обећање, а друга је упозорење – можда се ту налазе извори вере многих од нас да једући и пијући евхаристијску храну не можемо бити заражени. Научно доследно је рећи нешто и на ову тему.

Господин Владимир затим прелази на сами почетак 2. века и на том месту, у једној прилично смелој тврдњи, назива „неопрезним“ израз Светог Игњатија Богоносца да је Причешће „лек бесмртности“ и „противотров за смрт“ и у том медицинсколиком изразу проналази први документовани зачетак онога што ће довести до данашњег стања у коме огромна већина православних хришћана „неодговорно“ и „опасно“ верује да се преко Причешћа не може ширити зараза једног релативно опасног вируса. Потом наставља наводећи неколико карактеристичних и необичних примера великана црквене историје из којих се види да су они дословно веровали у медикаментност Светог Причешћа. Овде не морамо наводити та места, али верујем да би тај материјал пре користио онима који би желели да покажу како Причешће не може бити преносних заразних обољења. Јер ако су у четвртом и петом веку једни од највећих богослова свог времена веровали како Причешће лечи не само од духовних него и телесних болести (и при томе су пружали примере стварних излечења), а сам аутор наговештава да се о томе може још много причати и у погледу наредних векова (уколико нисам погрешио, читајући овај текст стиче се утисак да је таква вера у приличној мери постала опште место) онда је јасно да ове цртице историјског истраживања иду „на руку“ онима који сматрају да је бласфемично тврдити да евхаристијски хлеб и вино могу бити инфицирани вирусима и бактеријама.

У сваком случају, аутор овај одељак закључује следећим речима: „Ипак, сматрам да је већ и ово довољно да се јасно види да је учење о дејству причешћа на телесно здравље нешто што је Црква усвојила тек релативно касно (крајем IV века). Ово учење се до данас на жалост увукло у све поре нашег схватања Eвхаристије и њене улоге, о чему можда може писати неко други“. Искрено да вам кажем, јасно ми је зашто је за 4. век употребљен израз „релативно касно“ (да би се показало како је то за апостолско доба тешка новотарија), али ми (опростите на ненаучности израза) то ипак делује помало смешно. Шта онда да кажемо за христолошке спорове који су жестоко вођени и вековима после тог доба, или за еклисиолошке теме које су на систематску обраду чекале тек до 19. и посебно до 20. века? Било како било закључак овог одељка у себи крије једну много значајнију слабост. Наиме, г-дин Владимир каже: „на жалост ово учење се увукло у све поре нашег схватања Евхаристије“. Све до овог момента у тексту он ни на једном месту није показао да је макар та поставка (да је Причешће лековито) или она поставка са којом се заправо обрачунава (да Причешће не може бити извор заразе) није вера Цркве нити је показао (ако је то извитоперење) који су разлози довели до те извитоперености. Он је за сада само показао да су многи (а међу њима чак и они који су најистакнутији из тог периода) чврсто веровали у лековитост Причешћа (немогућност преношења заразе се свакако подразумева). Рекао бих, а погледајте то и ви, да овде постоји један прилично велики логички недоследан скок. Скочио је са историјског истраживања на овај став – „на жалост“ – без претходне темељне припреме тог скока (како рече о. Слободану – „а посебно логички утемељен“) (пре изгледа као да је све спремио за скок у доказивање да Причешће не може бити заразно). Затим каже како се то (та вера у медикаментност Причешћа, јер се уопште није бавио примерима вере да се преко Причешћа не можемо заразити) „увукло“ и обликовало „све поре нашег схватања Евхаристије“. У пренесеном значењу ова поставка може имати истине, али нам аутор не пружа назнаку како да је доживимо. Јер, понављам, премда верујемо да се преко Причешћа заиста могу десити исцељења, исто тако тврдимо да, ако сам заражен грипом, то не значи да ћу после Причешћа оздравити. Ако његова поставка нема пренесено значење (које потребује тумачење) онда у себи крије очигледну лаж (или се аутор разрачунава са непостојећом ситуацијом, а онда је то бесмислени акт).

На самом крају г-дин Владимир поставља сет питања (потпуно неповезаних са свим што је претходно написао и показивао – само наставља да иде путем покидане логичке конзистентности) која заиста потребују један аргументован одговор од стране нас који имамо другачији став од његовог. Питања су итекако релевантна за ову тему, међутим, што се тиче самог текста, изгледају као да „су пала са неба“. Покушаћу, премда се овај текст првенствено бави критичким читањем запажања г-дина Владимира, да ипак пружим одговор на последње, по мени и најважније питање. Одговор неће бити изражен у научном маниру, али велико је питање да ли је то једини израз који је примерен и валидан, посебно када је у питању вера. „Ако причешће задржава све одлике хране, зашто не би имало и ту одлику да преноси вирусе и бактерије“? Уколико верујемо (то је ипак само ствар вере, а не и научне верификације) да једући eвхаристијске дарове заправо постајемо сједињени са Самим Господом Христом, а то итекако није нешто што је очигледно, онда шта је ту „нерационално“ веровати у то да је тај сусрет са нашим Спаситељем за нас безопасан у смислу заразе. Штавише, баш зато што се са Њим кога волимо и који воли нас, сједињујемо, имамо поверења да нећемо бити заражени. У основи нашег доживљаја се налази поверење у благост Божију. Зар би Он допустио да се преко Њега заразимо? Дакле, одговор гласи – премда Причешће задржава све одлике хране оно ипак није само обична храна; то је евхаристијска храна преко које се сједињујемо са Господом и преко које задобијамо живот. Чудесније је што наиласком Светог Духа све евхаристијско бива преображено у Тело Господње, а кад је већ тако онда је јасно да ту не може бити никакве заразе. Зато!

И на самом крају следи једна непримерена доза дрскости која се наставила и у одговору на текст о. Слободана. Упутио је отворени позив или да подвргнемо Причешће лабораторијском испитивању или да одемо да причешћујемо болесне од корона вируса да бисмо видели да ли наша вера стоји или не. Први део позива (ово је заиста научан приступ) је, тако ми се чини, нешто што је веома тужно. Зар такав позив да потекне од једнога доктора богословља? Да ли му је (ово је ненаучно али морам питати) када је кренуо да се сусреће са дивним светом богословствовања пало на памет да ће некада овакав позив изаћи из његовог пера? Хајде, онда да неким инструментима измеримо и изанализирамо како, и када и у којој количини Дух Свети силази на Сабрање? Шта би му на ово рекао „неопрезни“ Свети Игњатије? Други део позива је нешто што ипак није ствар научног манира, већ у себи крије непотребну и неизнуђену дрскост? Ево, ја сам ђакон пуних пет година, у просеку два пута седмично служимо Литургију, и за све ово време, имао сам само једну једину прехладу која је трајала дан и по времена, а после многих људи сам се причестио. 95% клирика би, када би држава допустила и када би болестан од короне то тражио, отишло да га причести! И при томе нисам неко ко може својом вером планине померати…

Други тест г-дина Владимира је оно што ме је заправо подстакло да пишем ово о чему писах. Био сам шокиран реакцијом на један пристојан текст о. Слободана. А при томе г-дин Владимир је тај који говори о православном фундаментализму, о мрачњаштву, о масама необразованих итд.

За крај, препоручио бих и њему и свима нама да, уместо што ћемо показивати хуманост и бригу према људима, тиме што ћемо нападати веру да се преко Причешћа не можемо заразити, да ту хуманост и бригу покажемо преко молитве Богу да ова пошаст прође и да се оне који пате и болују излече. То је приступ пун љубави!

error: Content is protected !!