Ја и свет

Не желим уопште да овај створени свет престане да буде осетљив за мене, него да ја престанем да га осећам. Мени он не може рећи своју превише високу тајну. Када одем, творац и створење извршиће размену својих тајни.

Видети предео такав какав је када га нема…

Када сам негде, каљам тишину неба и земље својим дисањем и куцањем свога срца.

Атман. Нека човекова душа заузме за тело цео свемир. Нека се односи према свету као сакупљач према својој збирци, као војници који су умирали кличући Наполеону „Живео цар!“ Душа се пресељава ван тела у другу ствар. Нека се стога пресели у цео свемир.

Идентификовати се са самим свемиром. Све што је мање него свемир подложно је патњи.

Мада ћу умрети, свемир ће постојати. То ме не теши, ако сам нешто друго него свемир. Али ако свемир јесте за моју душу као друго тело, моја смрт престаје за мене да има већег значаја него смрт непознатога. Исто и моја несрећа.

Повезати ритам у којем живи тело с ритмом света, стално осећати ту везу и осећати такође сталну промену материје, преко које људско биће јесте погружено у свет.

Оно што ништа не може да се одузме људскоме бићу докле год живи: као кретање, у коме се испољава воља, дисање; као перцепција, простор (чак и у тамници, чак и с ископаним очима и пробијеним бубним опнама у ушима, осећа се простор).

Повезати с тиме мисли које желимо да остану с нама, независно од свих околности.

Подносити несагласност између маште и чињенице.

„Ја патим.“ Боље је рећи тако, него: „Овај предео је ружан.“

Фарисеји су били људи који су, у жељи да постигну врлину, рачунали на своје снаге.

Покора се уздаје у знање да у ономе што се зове ја нема никаквог извора енергије која би нам дозволила да се уздигнемо.

Све што је у мени вредно, без изузетка, долази од нечег што нисам ја, не као дар, него као позајмица која се мора без престанка обнављати. Све што је у мени, без изузетка, апсолутно је без вредности. А међу даровима који потичу однекуд, што год присвајао, одмах постаје без вредности.

Ништа на свету неће нам моћи одузети моћ да говоримо ја. Ништа сем крајње несреће. Ништа није горе од крајње несреће која уништава ја извана, јер отуда сам више не можеш да уништиш то ја. Шта бива с онима код којих је несрећа уништила ја изнутра? Може се за њих замислити само уништење, на начин атеистичког или материјалистичког схватања.

Ако су изгубили ја, то не значи да више немају егоизма. Напротив. То се, наравно, дешава понекад, када настаје псећа привезаност. Али у свим другим случајевима биће се своди на наги, вегетативни егоизам. На егоизам без ја.

Када је започео процес уништавања свога ја, може се не дозволити несрећи да чини штету.

Јер ја не дозвољава да буде уништено извана без оштре побуне. Ако се одричемо те побуне из љубави према Богу, уништење ја неће доћи извана, него изнутра.

У несрећи животни нагон траје, иако су уништене везаности и човек се слепо хвата за све што може да служи као ослонац, слично повијуши. Захвалност (ваљда у ниском облику), правда, незамисливи су у томе стању. Ропство. Више већ нема допунске количине енергије; само она омогућава слободну вољу, помоћу које човек стиче дистанцу. Тако разматрана, несрећа је огавна као увек обнажени живот, као патрљак, као гмизање инсеката. Живот без форме. Једина везаност тада је: преживети.

Крајња несрећа почиње тада када су све везаности замењене једном: да се преживи. Везаност тада изгледа нага. Без другог објекта но што је она сама. Пакао.

Захваљујући управо томе механизму нема за несрећне ничега дражег од живота, чак и када њихов живот није ни у чему бољи од смрти.

Прихватити смрт у тој ситуацији јесте – потпуно се отргнути.

Лажни пакао на земљи. Крајња искорењеност у несрећи.

Људска неправда већином не фабрикује мученике, него лажне проклетнике. Бића бачена у лажни пакао јесу као човек кога су опљачкали и израњавили злочинци. Таква бића изгубила су одећу карактера.