Ja i svet

Ne želim uopšte da ovaj stvoreni svet prestane da bude osetljiv za mene, nego da ja prestanem da ga osećam. Meni on ne može reći svoju previše visoku tajnu. Kada odem, tvorac i stvorenje izvršiće razmenu svojih tajni.

Videti predeo takav kakav je kada ga nema…

Kada sam negde, kaljam tišinu neba i zemlje svojim disanjem i kucanjem svoga srca.

Atman. Neka čovekova duša zauzme za telo ceo svemir. Neka se odnosi prema svetu kao sakupljač prema svojoj zbirci, kao vojnici koji su umirali kličući Napoleonu „Živeo car!“ Duša se preseljava van tela u drugu stvar. Neka se stoga preseli u ceo svemir.

Identifikovati se sa samim svemirom. Sve što je manje nego svemir podložno je patnji.

Mada ću umreti, svemir će postojati. To me ne teši, ako sam nešto drugo nego svemir. Ali ako svemir jeste za moju dušu kao drugo telo, moja smrt prestaje za mene da ima većeg značaja nego smrt nepoznatoga. Isto i moja nesreća.

Povezati ritam u kojem živi telo s ritmom sveta, stalno osećati tu vezu i osećati takođe stalnu promenu materije, preko koje ljudsko biće jeste pogruženo u svet.

Ono što ništa ne može da se oduzme ljudskome biću dokle god živi: kao kretanje, u kome se ispoljava volja, disanje; kao percepcija, prostor (čak i u tamnici, čak i s iskopanim očima i probijenim bubnim opnama u ušima, oseća se prostor).

Povezati s time misli koje želimo da ostanu s nama, nezavisno od svih okolnosti.

Podnositi nesaglasnost između mašte i činjenice.

„Ja patim.“ Bolje je reći tako, nego: „Ovaj predeo je ružan.“

Fariseji su bili ljudi koji su, u želji da postignu vrlinu, računali na svoje snage.

Pokora se uzdaje u znanje da u onome što se zove ja nema nikakvog izvora energije koja bi nam dozvolila da se uzdignemo.

Sve što je u meni vredno, bez izuzetka, dolazi od nečeg što nisam ja, ne kao dar, nego kao pozajmica koja se mora bez prestanka obnavljati. Sve što je u meni, bez izuzetka, apsolutno je bez vrednosti. A među darovima koji potiču odnekud, što god prisvajao, odmah postaje bez vrednosti.

Ništa na svetu neće nam moći oduzeti moć da govorimo ja. Ništa sem krajnje nesreće. Ništa nije gore od krajnje nesreće koja uništava ja izvana, jer otuda sam više ne možeš da uništiš to ja. Šta biva s onima kod kojih je nesreća uništila ja iznutra? Može se za njih zamisliti samo uništenje, na način ateističkog ili materijalističkog shvatanja.

Ako su izgubili ja, to ne znači da više nemaju egoizma. Naprotiv. To se, naravno, dešava ponekad, kada nastaje pseća privezanost. Ali u svim drugim slučajevima biće se svodi na nagi, vegetativni egoizam. Na egoizam bez ja.

Kada je započeo proces uništavanja svoga ja, može se ne dozvoliti nesreći da čini štetu.

Jer ja ne dozvoljava da bude uništeno izvana bez oštre pobune. Ako se odričemo te pobune iz ljubavi prema Bogu, uništenje ja neće doći izvana, nego iznutra.

U nesreći životni nagon traje, iako su uništene vezanosti i čovek se slepo hvata za sve što može da služi kao oslonac, slično povijuši. Zahvalnost (valjda u niskom obliku), pravda, nezamislivi su u tome stanju. Ropstvo. Više već nema dopunske količine energije; samo ona omogućava slobodnu volju, pomoću koje čovek stiče distancu. Tako razmatrana, nesreća je ogavna kao uvek obnaženi život, kao patrljak, kao gmizanje insekata. Život bez forme. Jedina vezanost tada je: preživeti.

Krajnja nesreća počinje tada kada su sve vezanosti zamenjene jednom: da se preživi. Vezanost tada izgleda naga. Bez drugog objekta no što je ona sama. Pakao.

Zahvaljujući upravo tome mehanizmu nema za nesrećne ničega dražeg od života, čak i kada njihov život nije ni u čemu bolji od smrti.

Prihvatiti smrt u toj situaciji jeste – potpuno se otrgnuti.

Lažni pakao na zemlji. Krajnja iskorenjenost u nesreći.

Ljudska nepravda većinom ne fabrikuje mučenike, nego lažne prokletnike. Bića bačena u lažni pakao jesu kao čovek koga su opljačkali i izranjavili zločinci. Takva bića izgubila su odeću karaktera.