Scenografi Željo Piškorić i Mladen Stojanović postavljaju scenografiju „Lazarevog puta“
Od svih razgovora koje sam vodio o filmu Lazarev put razgovor sa tobom obremenjen je težinom – zato što nije trebalo da se vodi samo sa tobom. Željkovo odsustvo mi je jednostavno prebolno. Vas dvojica ste bili neverovatna kreativna mašina i mislim da nikad u svom iskustvu rada nisam naišao na dvoje ljudi koji se u većoj meri kreativno dopunjuju.
Ono što me u vašoj saradnji posebno oduševljavalo jeste stepen stvaralačkog prostora koji ste davali jedan drugom – stepen pažnje koji ste jedan drugom ukazivali. Nikada mi se nije desilo da pomenem jednog od vas a da drugi odmah ne reaguje sa isticanjem kolege. To je zaista retkost, i potrebna je posebna vrsta samosvesti i iskrenog posvećeništva radu da se stvore uslovi za takvu saradnju.
Utoliko je, kažem, Željkov iznenadni odlazak bolniji. Stoga želim da te prvo upitam o počecima tvoje i Željkove saradnje. I voleo bi da mi ti definišeš u čemu je bila suština te saradnje: šta si ti iz nje dobijao, šta misliš da je dobijao on? Koja su bila tvoja ”jaka mesta” i kompetencije, a koja njegova? I kako tvoj rad izgleda danas, bez Željka? Šta ti najviše nedostaje?
– U potpunosti se slažem da je ovaj razgovor ispunjen ogromnom težinom zbog Željkovog odsustva. Moram priznati da me njegov odlazak toliko boli da i dalje nisam prihvatio činjenicu da ga više nema…
Ono što će svakako ostati da živi u meni je sećanje koje je oplemenjeno njegovom izuzetnom ljudskom i kreativnom energijom, našim zajedničkim umetničkim, pozorišnim i filmskim radovima i divnim trenucima koje smo delili.
Željko i ja smo se upoznali u Srpskom narodnom pozorištu u tehničko-scenografskoj radnoj jedinici. I dalje se vrlo jasno sećam tog prvog susreta i srdačnog stiska njegove šake – tada nisam mogao ni da zamislim koliko će mi taj čovek postati bitan u budućnosti.
U tom trenutku on je bio vrlo iskusan pozorišni radnik sa tridesetogodišnjim radnim iskustvom i vrlo cenjen u umetničkim i pozorišnim krugovima. Ono što je bitno napomenuti je da je Željko pre svega bio sjajan umetnik i vajar, a zatim je svoju umetničku osnovu upotpunio radom na fenomenalnim scenografskim projektima.
Ja sam u pozorište došao direktno sa likovne akademije kao sveža mlada snaga, željna učenja, rada, sticanja znanja i iskustva. Činjenica da smo obojica likovni umetnici je bila prva stvar koja nas je povezala, a kako je Željko tada bio poznat scenograf i šef pozorišnih radionica imao sam u njemu nepresušan izvor znanja što je bila moja ogromna sreća. Dakle, radili smo na istom mestu u divnom kreativnom ambijentu pozorišta i pozorišnih radionica i naš odnos je vrlo brzo postao vrlo blizak u ljudskom i poslovnom smislu.
Tačnije, radio sam na izradi scenografija pozorišnih predstava kao slikar izvođač, ali sam uz Željka crpeo znanje scenografskog posla učeći o scenskom prostoru, izradi dekora itd. Upoznao sam celokupan proces izrade scenografija koji uključuje bravarske, stolarske, tapetarske, vajarske i slikarske radove i ljude zanatlije koji su često skriveni u senci, ali su od izuzetne vrednosti i značaja za život i opstanak našeg malog pozorišnog sveta.
Ono što je ključno u Željkovom i mom odnosu je da smo kroz taj početni proces zajedničkog rada shvatili da vrlo slično kreativno razmišljamo, da istovetno percipiramo umetnost i da nam se logika stvari u tom smislu podudara jer smo obojica težili određenom nekonvencionalnom likovnom pristupu.
Zatim smo odlučili da radimo kao scenografi zajedno, kao dvojac, kao spoj iskustva i mladosti koji je postao – kako si i sam spomenuo – neverovatna kreativna mašina. Kroz svaki novi scenografski posao po prirodi stvari dobijali smo razne zadatke koji su u nama budili idejna rešenja koja će odgovarati rediteljima, dramaturzima, scenaristima, glumcima, producentima i svim ostalim ključnim ljudima pozorišnih i filmskih projekata.
Kroz takav sistem grupnog funkcionisanja uvek smo morali da budemo funkcionalni, praktični, da svakom projektu prilazimo drugačije, a da opet težimo da sačuvamo određen imaginativan pristup, originalan, likovno i umetnički promišljen i bogat – kako smo voleli. U tim procesima smo stvorili zajednički stvaralački sistem u kom smo uvek jedan drugom davali prostor, ukazivali poštovanje i stvorili vrlo sličan zajednički kreativni jezik kojim smo jedan drugom dopunjavali zamisli i ideje i sve je išlo vrlo lako, u dahu…
Iako je scenografija primenjaška stvar naš konceptualni pristup uvek je težio nekovencionalnosti ili bar eklektici – gde smo tražili neku našu umetnost i vrstu originalnosti, iako je u savremenom dobu to vrlo teško. Željko je često za tu pojavu govorio da je stvar duhovnosti bića i da taj fenomen ne može da se nauči, da umetnik jednostavno to mora da oseća, da smo srećni što to obojica posedujemo i da nas je to povezalo. Mislim da je to ključ i suština naše saradnje.
Zajedno smo u poslednjih šest godina autorski uradili veliki broj scenografija za pozorišne predstave, dugometražne i kratkometražne filmove, projekte i vrlo bitna stvar je da smo bili vrlo često uključeni i u praktičnu likovnu izradu naših autorskih scenografija.
Zbog celokupne situacije oko njegove smrti u poslednje vreme sam radio određene projekte bez Željka i mogu samo da kažem da mi vrlo nedostaje… Nedostaje mi njegova stvaralačka energija, njegovi saveti, naša druženja, razgovori, smejanje i naš nestašni kreativni mangupluk iz kog su nicale ideje. Ono što mi je drago je da sam imao privilegiju i sreću da se upoznam i sarađujem sa takvim divnim čovekom i umetnikom, svakako ću njegov uticaj zadržati i sa ponosom plasirati u nove umetničke poduhvate u budućnosti.
Interesuje me kakva je bila tvoja prva reakcija na scenario, kako si ga ti doživeo. O čemu ste ti i Željko razgovarali na početku što se tiče početnih utisaka o scenariju i koje su vam bile početne ideje?
– Moja prva reakcija na Monjin scenario je bila vrlo pozitivna. I Željko i ja smo vrlo duboko doživeli tekst u duhovnom smislu, a kako smo vizuelni umetnici momentalno smo vizuelizovali sadržaj na naš način koji je uvek bio osnova od koje bismo kretali, koju smo zatim menjali i nadograđivali.
Sećam se da smo obojica komentarisali kako bi tekst mogao da nam pruži umetničku slobodu, ali smo naravno morali da dobijemo odrešene ruke u kreativnom smislu od tebe i Monje, a kako se nismo pre toga poznavali bili smo blago oprezni. Prvo smo želeli da se bolje upoznamo sa Vama, da iz zajedničkih razgovora iščitamo vaše zamisli, načine razmišljanja i proverimo da li se podudaramo u tom smislu.
Sećam se naših prvih susreta i stvarno dugih razgovora. Iskreno, Željko i ja smo komentarisali kako ne pamtimo da smo ranije vodili toliko duge razgovore sa drugim rediteljima ili scenaristima kao sa tobom i Monjom. To je bilo ključno jer smo shvatili da ti i Monja vrlo emotivno i istinski doživljavate tu priču, da ste spremni da za svoje delo izgarate i kad se saradnici povežu na takvom nivou u tu borbu se definitivno vredi upustiti. Vaša posvećenost nas je inspirisala toliko da su Željkovi i moji razgovori oko scenografije za film trajali često i po nekoliko sati. Podatak da smo jedno veče razgovarali o idejama šest sati je informacija koja jasno pokazuje koliko je i nama bilo stalo. Jednostavno smo tom pasijom i energijom hteli da vam uzvratimo i drago mi je što je to bilo tako.
Dolazak do ideje za scenografiju bio je stvaralački proces. Ja sam isprva stekao utisak da ste odreagovali na zadatak isuviše pozorišno – a meni je u glavi bila više moderna arhitektura koja se često nađe pred kreativnim izazovom da neki stari prostor u potpunosti prenameni – tako sam doživeo mnoge prostore na Kikladama. Vaš je veliki izazov bio to što te grčke prostore, koje je trebalo da rekreirate u enterijerima Petrovaradinske tvrđave – zapravo nikada niste doživeli u realnosti, imali ste samo fotografije na raspolaganju. Sve je, dakle, bilo u domenu vaše imaginacije. Mislim da će čitaocima biti zanimljivo da opišeš koji su vam elementi sa vulkanskog ostrva zapravo bili najinspirativniji i kako ste ih inkorporirali u vašu scenografiju.
– Da, formiranje ideje je stvaralački proces koji može biti dugotrajan, komlikovan, sa velikim promenama, ali upravo zbog toga i vrlo zabavan, kreativan i inspirativan.
Istina je da smo u startu odreagovali pozorišno zato što smo bili sa namerom pomalo stegnuti i oprezni jer smo želeli sa vama da se upoznamo i proverimo koliku dozu slobode nam nudite, a nakon toga je bilo mnogo lakše. Uključili smo naš umetnički mangupluk i kreativno otkinuli kako smo to žargonski Željko i ja znali da definišemo kroz smeh u tom periodu.
Interesantno je da smo tokom razmišljanja i formiranja ideja često znali da se kroz smeh igramo sa predlozima i raznim varijantama što je uvek bilo dragoceno, za nas je to bila stvaralačka igra, jednostavno je to bio naš način rada. Tada su nam se rađale razne ideje koje su se samo razvijale, modifikovale, nadograđivale i iskreno bilo ih je na pretek, na kraju smo iz svog tog konglomerata birali ono što najbolje odgovara. Bilje vrlo inspirativno i zabavno što je uvek dobar znak.
Izazov je bio veliki jer smo – kako si i spomenuo – morali da rekreiramo grčke prostore u određenim enterijerima Petrovaradinske tvrđave. Proces nije bio lak jer smo morali istražiti sve lokacije i prostore koji bi odgovarali, nije ih bilo jednostavno pronaći, ali smo na kraju uspeli.
Još jedna bitna stvar je što nas je upravo ta činjenica što grčke prostore nismo doživeli u realnosti – oslobodila. Slobodno smo mogli da tražimo u našim prostorima rešenja za scenografiju koja će biti po našim merilima imaginativna, ikonična, pitoreskna i univerzalna, takav pristup nam je smanjio prostor za greške, a bio je veoma inspirativan i kvalitetan. To je bio naš teren! Nama se dopao scenografski pristup stilizacije gde kombinacijom industrijskih elemenata i prirodnih elemenata sa prizvukom lend arta gradimo sve elemente u scenografiji, a to je odgovaralo i stvaralo vezu sa grčkim prostorima. I moram napomenuti da nam je jako u tom smislu pomoglo tvoje i Monjino poverenje i sloboda koju ste nam pružili u kreativnom smislu i na tome smo vam obojica bili zahvalni.
Kad smo došli do konačnih rešenja – bio sam i sam njima zatečen. U svojoj su neobičnosti, pomerenosti prevazišli moja očekivanja. Imao sam zapravo utisak da mi stalno postavljate nove zadatke, da vaša scenografija stvara zahteve na dramaturškom planu. Način na koji ste zamislili scenografiju menjao je način na koji sam odlučivao nešto da snimim, i način na koji je detalj pričao priču. To je najviši nivo koji, po mom mišljenju, filmski scenograf može dostići. Bio sam ponosan pomalo i na sebe jer sam osetio da sam vas kreativno otvorio jer takva rešenja dolaze isključivo iz kreativne slobode. Kako bi ti opisao vaš utisak iz saradnje sa mnom i šta je ono što za tebe predstavlja glavni kvalitet u saradnji sa rediteljem?
– Nakon skautinga i pronalaska odgovarajućih prostora vrlo smo detaljno uradili analizu svakog prostora posebno, napravili tlocrte i 3D modele i igrali se raznim scenografskim rešenjima. Tražili smo najbolje rešenje kojim bi svaki prostor scenografski razigrali i načinili ga kvalitetnim u estetskom smislu, a da je pored toga prilagođen dramaturškom planu.
Kada smo shvatili kroz zajedničke sastanke sa tobom i Monjom da ste veoma zadovoljni našim pristupom i rešenjima i kada smo shvatili da na neki način i reditelju postavljamo zadatke na dramaturškom planu bili smo izuzetno srećni i sve smeliji u našoj kreativnoj igri.
Naš utisak saradnje sa tobom je izuzetno pozitivan, sa svakim novim susretom smo bili sigurni da je projekat koji radimo sve vredniji i značajniji za sve nas u svakom smislu.
Meni se lično vrlo dopalo što si dopuštao da otvorimo naš kreativni svet, što si nas sa pažnjom slušao i u razgovorima inteligentno sa osećajem ubacivao svoje zahteve na koje smo Željko i ja u trenutku mogli scenografski da odreagujemo. Dopušteno nam je bilo da budemo samouvereniji, smeliji, sigurniji, a ti si – imam utisak – u tim trenucima najviše uživao, posmatrajući nas i shvatajući koliki uticaj imaš na stvaralački proces.
Mislim da je to najviši nivo koji reditelj može dostići i treba da budeš vrlo ponosan na sebe i svoj pristup.
I ti i Željko ste, pre svega – punokrvni likovni umetnici. Kad smo Monja i ja diskutovali o profilu ljudi koji su nam potrebni za scenografiju odmah smo shvatili da na taj zadatak ne mogu valjano odgovoriti obični filmski scenografi, već ljudi koji ujedinjuju pragmatizam izvođenja scenografskih rešenja sa visokim osećanjem za likovnost. Trebalo je, na kraju krajeva – da stvorite jedan poseban, alternativni svet. Takav se zadatak retko postavlja pred naše filmske scenografe, jer je i filmova koji predstavljaju alternativnu realnost zapravo prilično malo. Kako ti vidiš vezu između svog slikarstva i svog scenografskog posla i na koji način, u kojim elementima ti je slikarstvo pomoglo na ovom projektu?
– Slažem se da je naš scenografski pristup bio nekonvencionalan, pogotovo u stvaranju jedne imaginativne alternativne realnosti koja je bila potrebna za ovaj filmski projekat. Mi smo uvek u našem zajedničkom radu težili da istaknemo likovnost, da se igramo formama, bojom, svetlom, teksturom i svim drugim elementima koje poznajemo kao likovni umetnici. Pored toga što smo u našim zajedničkim projektima vrlo dobro poznavali i praktične aspekte scenografskog posla, uvek smo negovali našu likovnost i težnju da postignemo visoku umetničku vrednost.
Takav način scenografskog rada nam je mnogo pomogao u radu na Lazarevom putu. Kako tada, tako i sada mi moje slikarstvo uvek znači u radu na scenografiji i u budućnosti ću uvek negovati takav pristup.
Kako si se osećao kad ste preobrazili prostore na Petrvovaradinskoj tvrđavi i stvorili od njih alternativni svet? Sećam vas se tokom večeri uoči snimanja u datom prostoru, tebe kako sediš na podu u jednom od prostora i posmatraš ga. Kakav je osećaj sedeti u svojoj kreaciji, i da li si osećao da veruješ u svet koji si stvorio?
– Pored scenografskih rešenja mi smo praktično učestvovali u izradi svih elemenata koji su bili zastupljeni u prostorima na Petrovaradinskoj tvrđavi. Moram da napomenem da je za stolarske i bravarske radove bio zadužen naš dugogodišnji saradnik Neven Bodiroga sa svojom sjajnom ekipom. A vajarske i slikarske radove kao i likovnu obradu svakog elementa u prostorima smo uradili Željko i i ja što je vrlo interesantno na ovom projektu.
Jednostavno svaki detalj nam je bio veoma bitan, morali smo lično sve likovno da obradimo jer smo smatrali da našu scenografsku zamisao mi možemo najbolje ispuniti.
Naš rad na prostorima je tokom snimajućih dana trajao do kasno u noć, jer smo vodili računa da proverimo da li je sve u redu sa scenografijom pred novi snimajući dan. Bilo je vrlo naporno, ali vrlo interesantno, kreativno i veoma sam ponosan na našu istrajnost i trud.
Mislim da se naporan rad uvek isplati i pogotovo dođe do izražaja u tim trenucima kada sam suočen sa finalnom varijantom svoje kreacije. Uvek volim da posmatram svoje delo bilo da je slika na platnu, umetnička instalacija ili scenografija, da se uživim u svoje delo, da ga analiziram i osetim. U tim trenucima uvek doživljavam neku vrstu sreće, ispunjenosti i ogromnog zadovoljstva kao i zahvalnosti što imam privilegiju da se bavim umetničkim poduhvatima i da uživam u tim lepotama života.
Hvala, Mlađo. Ti potvrđuješ moje uverenje da se ovim delatnostima valjano bave samo oni koji istinski razumeju stepen duhovne privilegije koju takav život podrazumeva.
