Mašta stalno radi na zapušavanju svih pukotina kroz koje bi mogla da se probije milost.
Mašta koja ispunjava prazninu lažljiva je do srži. Ona isključuje treću dimenziju, jer samo realni predmeti su u trima dimenzijama. Ona isključuje svestrane odnose.
Pokušati da se odrede stvari koje, istinski se događajući, ostaju u nekom smislu imaginativne. Rat. Zločini. Osvete. Krajnja nesreća.
U Španiji su stvarno počinjavani zločini, a ipak su oni bili slični običnim hvalisanjima.
Stvarnost koja nema više dimenzija nego san.
U zlu, kao u snu, nema višestranih pročitavanja. Otuda običnost zločinca.
Plitki zločini kao snovi s obeju strana: od strane dželata i od strane žrtve. Šta može biti strašnije nego umreti u grozomornosti?
Obožavanje velikih od naroda u XVII veku (Labrijer). Bila je to posledica mašte koja ispunjava prazninu, što je nestalo kada je to isto počeo činiti novac. Dve niske posledice, ali novac je još gori.
U bilo kojoj situaciji, ako se zaustavi ispunjavajuća mašta, postoji praznina (siromašni duhom).
U svakoj situaciji (ali nekada po cenu kakvih padova!) mašta može da ispuni prazninu. I zato prosečna bića mogu da budu zarobljenici, robovi i prostitutke, da prođu kroz najveće patnje i da se ne očiste.
Neprekidno obustavljati u sebi rad mašte koja ispunjava prazninu.
Ako se prihvati bilo kakva praznina, kakav sudbinski udar može sprečiti da se voli svemir?
Čovek je uveren da što god se desilo – svet je pun.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
