Али, ако се иза маске заједнице крије маса, онда се налазимо у проблему, који ћемо све теже моћи да детектујемо. Јер вољети масу је бесплодно и бесмислено, али није тешко.
Стојана Валан
Црква је заједница. На први поглед, јасно као дан. Сви ми који се окупљамо на Литургији, причешћујемо Тијелом и Крвљу Христовом, било гдје на кугли земаљској, дио смо те заједнице. Ми смо Црква. Али „ми“ је увијек проблематична замјеница. Упућује на заједништво, јединство, и, наравно, љубав идеалну за сумњиве интерпретације. „Ми“, у Цркви, значи бити Једно Тијело.
„И биће двоје једно тијело“ (Пост. 2, 24) или „а ви сте тијело Христово“ (1. Кор. 12, 27) ријечи су које су кроз историју добијале различита и различито успјешна тумачења. Бити једно тијело не значи увијек и бити један ум. И дијелови тијела имају ум. Вегетативни нервни систем функционише независно од газде у кортексу великог мозга. Интерпретације једног тијела мужа и жене посебно су измицале здравој духовности (да не кажем разуму, иако једно потребује друго), основном људском саосјећању, а о љубави да и не говорим.
И тај груби, бесмислени, прије свега, нехришћански, сексизам је из истог извора. Негирање Другога као личности са посебним, од Бога даровима, ишчекивањима, афинитетима и моћима посљедица је трагиче инверзије заједнице у масу.
Генијални шпански филозоф Хосе Ортега и Гасет модерног човјека описује као човјека масе која је „збир појединаца који ни по чему нису нарочито истакнути“. Можда би се некоме у таквој дефиницији учинило да нема ништа лоше, да се ради о заједници скромних, кротких људи који не желе фокус пажње на себи, али у питању је опасна варка. Бог човјека ствара са нарочитим и истакнутим даровима („не може се град сакрити кад на гори стоји“ [Мт. 5, 14]) које је овај дужан да користи у сврху управљања творевином.
У том смислу човјек је „духовна аристократија“ (Берђајев) која има призив да у свијету игра улогу самог Бога. Наравно, квалификација коју подразумијева таква узвишена дјелатност није нешто готово претпоставком Божијег дара. Она подразумијева лични аскетизам, којим се отварамо за Другога као основну јединицу заједнице. Ако је Други невидљив, заједница не постоји. Постоји само маса у којој је „дрско разликовати се“ и која намеће своју просјечност, простоту и одсуство интересовања за ствари духа као норму.
У том погледу маса је брутална. Стапање је неминовно и обавезно, а свако иступање се строго кажњава. Појединац масе можда нема законску (канонску) моћ да Другог искључи из своје групе, али има мноштво средстава којима ће га приказати непожељним, неприхватљивим, непотребним и прије свега невидљивим.
А у свијету материјалне хегемоније невидљивост је непостојање. У заједници, ако било ко престане да постоји, она крвари. Због патње због одсуства било ког члана метафора Тијела је увијек била најјаснији приказ. Сви можемо замислити, ако и нисмо искусили, трагедију постојања без руке, ноге…
Маса, са друге стране, нема ни руке ни ноге и та аморфност је оно што је чини јачом и отпорнијом. У лажном обличју заједнице она „преузима активности својствене елити што је“, како каже Хосе Ортега и Гасет, „зло“. Тај катастрофични духовни преврат више не познаје активност која тражи посебну надареност, расуђивање или било шта од дарова Духа утиснутог у човјека. У њему престаје да постоји човјек и више га није потребно заштити. Првенствено од себе.
Благодат Духа Светога не дјелује масовно. Дух силази појединачно на сваког апостола приликом педесетнице. Оно што је за ум апстрактно у црквеној умјетности се открива недвосмислено. На сваког апостола, на икони Педесетнице, силази пламена кап (језичак) Светога духа. И као и на Павла који историјски том догађају није присуствовао, тако и на све нас у сваком времену. Ни у другим случајевима иконографија не познаје појаву масе. Без обзира на многобројност скупа који приказује, не постоји безлично мноштво. Сваки посебно освјетљен лик присутан је са својом јединственошћу и посебним смислом свога присуства баш на том догађају.
Када занемаримо ту чињеницу из жеље да се препустимо, не мислимо или још чешће, не осјећамо (што се код здравог човјека углавном своди на јалов покушај) претварамо се у масу која апстрактно вјерује, апстрактно дјелује и апстрактно воли тј. не воли. Јер љубав, која заједницу чини оним што она јесте, не може без конкретног бића, несавршеног, чак гадног и одбојног да би могла да воли, да се разапиње и функционише на прирођен јој начин.
Испод сваке маске (епидемиолошке какву сада носимо или било које нематеријалне коју у животу сами себи навлачимо) унутар заједнице, налази се личност која је неопходна тој заједници и коју маска не може да сакрије, а ни она сама нема потребу да то чини.
Али, ако се иза маске заједнице крије маса, онда се налазимо у проблему, који ћемо све теже моћи да детектујемо. Јер вољети масу је бесплодно и бесмислено, али није тешко. Достојевски је давно, кроз Ивана Карамазова, узвикнуо да је могуће вољети само човјечанство, али не и човјека. Човјечанству као маси можемо приписати особине које ми желимо и наметнути обавезе које ми сматрамо једино исправним. Али уклопити се у масу, носи у себи трагичну компоненту губљења свог ја.
Ма колико топло и удобно тамо дјеловало, унутар масе потребна је нека врста негативног аскетизма, гушења истинске човјечности зарад општих постулата и правила постављених од стране популистичке „елите“, која масу предводи и има за циљ изједначавање и постављање под „најмањи заједнички именилац“. Када се учини тешким, јер се човјекова истина буни против таквог устројавања духа, а ми наставимо да се трудимо, то никада није подвиг.
Подвиг не познаје силовање своје личности да би се подилазило захтјевима масе и популизма, већ управо супротно, да им се кроз предавање и љубав према сваком појединачном члану, супротстави.
Маса Другога доживљава као терет, и свако оптерећивање његовим постојањем види као неприхватљиво.
Питања духа траже одговоре које маса нема, а заједница обраћајући пажњу на појединца на њима инсистира и не може да скрене поглед или се сакрије иза неразумљивости.
И када „видимо као у огледалу“ (1. Кор 13, 12), ипак видимо. Погледом који додуше, ишчекује изоштравање, али и даље је упрт ка вјечности. И сваки пут када нам неко из заједнице скрене пажњу да тешке теме нису за нас, снисходљиво или покушавајући бити духовит, предлажући да причамо о „цијепању дрва“, због бојазни да од пуно мозгања не скренемо са „правог пута“, сасвим је легитимно да се запитамо у ком правцу је кренула та заједница. И заиста треба да се уплашимо и учинимо што је у нашој моћи да је скренемо са пута безличне, једноумне и, на крају, врло опасне масе.
