Ivan Jović i Simon Tanšek
Imaš mnogo filmskog iskustva. Po čemu ti je rad na Lazarevom putu bio specifičan?
– Kad razmislim moj prvi odgovor je – teške i zahtevne lokacije. Najspecifičnije na filmu Lazarev put bilo mi je sigurno to što smo snimali na mestima gde smo morali da se zbog nedostupnosti lokacija kombijima i kamionima posebno prilagođavamo. Pa na kraju i zbog malog budžeta koji je uslovio i malu ekipu i malo snimajućih dana. Snimali smo na lokacijama gde nije moglo da se upotrebljava mnogo tehnike.
U Novom Sadu bila je to Petrovaradinska tvrđava, gde su sve lokacije bile kao tuneli sa niskim plafonom. Znači uske i duge lokacije, sa prozorom na kraju tunela. Pa je zato bilo bitno kako su glumci rotirani u odnosu na svetlo (prozor) i od toga je zavisio i mizanscen. Sa rediteljem smo zato u pripremama i radili mizanscen i kadrove zajedno. Sama logika prostora onemogućivala je paralelne farove sa glumcima jer za to nije bilo uslova: nije bilo potrebne distance kamera – glumac.
Drugo takvo specifično snimanje bilo je na lokaciji crkve Panagija na grčkom ostrvu Folegandros. Do crkve sa odličnom panoramom ide se peške uskom cik-cak stazom, pa smo zato za transport tehnike mogli koristiti za pomoć samo mali četverotočkaš sa prikolicom. Naravno neku tehniku je nosila i ekipa, pa nam to uzelo puno vremena i snage. Zbog atmosfere nam je bio potreban sunčani dan kojeg u slučaju oblačnog vremena sa tehnikom koju smo mi imali na lokaciji nikako ne bi mogli uraditi. Ali vreme nas je na sreću slušalo.
Treća takva lokacija bilo je ostrvo Santorini gde smo snimali u uskim ulicama koje su zajedno izgledale kao lavirint, gde isto zbog male distance nismo mogli upotrebljavati farove, pa ni svetla.
Gledali smo da što više iskoristimo mogućnosti lokacije i svetla jer smo bili mala ekipa i zato nam je svaka minuta puno značila. Svakako bi bilo komfornije da smo imali lakše i dostupnije lokacije, da smo imali za transport tehnike do crkve helikopter, da smo imali za transport na grčka ostrva veći trajekt a ne samo mali brod – ali onda bi i cela energija snimanja bila drugačija pa bi tako i film bio drugačiji.
Pre snimanja mnogo smo razgovarali o vizantijskoj ikonografiji. To ti je bilo novo. Kako si doživeo takav pristup filmu?
– Principe ikona poznavao sam i pre, ali ne u takvoj dubini. Tek nakon razgovora sa tobom saznao sam i shvatio zašto ikone nemaju atmosferu svetla, ili da se izrazim jezikom direktora fotografije – imaju potpuno meko svetlo bez senki. Ovde dolazi do razlike između četke slikara i fizike svetla. Četkom može da se nacrta lice bez senki a kod logike fizike svetla je drukčije. Gde je svetlo, makar da je nekontrastno i mekano, ima senki. Više svetla znači i više senki. Rad direktora fotografije je stvaranje atmosfera svetlom. Ali kad smo snimili glumce kao ikone trebalo je uraditi fotografiju bez te ”svetlene” atmosfere. To mi je bio izazov – kako se u fizici svetla, koja ima određene prirodne zakone, približiti mašti slikarske četke.
Jedan deo prošlosti delimo sa Slovenijom, u tom smislu delimo i jedan deo kulture. Ipak, taj pogled koji naš film nosi u odnosu na istočno hrišćanstvo predstavlja razliku. Kako si ti to doživeo? Da li se tvoje znanje o istočnom hrišćanstvu promenilo ili dopunilo radom na ovom filmu?
– O razlici imeđu istočnog i zapadnog hrišćanstva učio sam u školi na časovima istorije. Teoretski sam znao kada se i zašto hrišćanska crkva razdvojila na više delova. Ali nikada nisam razliku iskusio u praksi. I u Sloveniji ne idem često u crkvu, obično ako ima neko dete prijatelja krštenje ili ako neko umre pa sa za njega održava bogoslužba.
Na pripremama za snimanje išao sam sa tobom nekoliko puta u crkvu. Kao direktor fotografije više razmišljam vizuelno. Na primerima konkretnih krugova u crkvi mnogo smo pričali o krugu kao simbolu, geometrijskom liku, krugu u životu čoveka, kada se ide u krug drugi put, kad krug ide dalje od 360 stepeni. Osećao sam i veliku razliku kad peva istočnohrišćanski hor i zapadnohrišćanski hor. Za moje uši istočni hor više ide iz unutrašnjosti čoveka, ili je to možda samo zato što na taj zvuk nisam toliko navikao.
Ne mogu da kažem da se moje znanje o istočnom hrišćanstvu promenilo jer nisam o njemu mnogo znao. Bio sam laik. Svakako mogu da kažem da se moje znanje o istočnom hrišćanstvu mnogo dopunilo radom na ovom filmu. Jedno zbog teme filma i pričanja sa rediteljem a drugo što sam se u pripremama i na snimanju filma družio i živeo sa ljudima u ekipi koji su aktivni pripadnici istočnog hrišćanstva. Pa sam tako kroz saradnju i druženje na filmu upoznao i istočno hrišćanstvo u praksi.
Šta je po tvom mišljenju glavna razlika između srpske i slovenačke kulture?
– Ima više kultura… Ako pričamo o filmskoj kulturi za široku publiku i o onome što se sada producira da se gleda na televiziju – moram reći da sam bio negativno iznenađen koliko ima u srpskoj produkciji serija punih nasilja, kriminala, psovanja… Toga u slovenčkoj produkciji nema u ovakvoj meri. Pitam se da li ovakva produkcija zaslužuje pravo da se nazove kulturom? Ili je bolji naziv loš šoubiznis ili kapitalizam koji loše utiče na mlade ljude?
Ako pričamo o art kinu i lou badžet produkciji, recimo o filmu tipa Lazarev put, u Sloveniji ima malo mogućnosti da se ovakav tip filma producira iz državnog novca (Slovenački filmski fond) jer bi većina političara, pa i filmskih radnika, pogrešno doživeli da je to promocija crkve, jer ljudi imaju predrasude. Mislim da su država i crkva u Sloveniji udaljenije nego u Srbiji.
Tokom rada smo se zbližili, jedno vreme si proveo i u mom domu, sa mojom porodicom. Kako je to uticalo na tvoj rad?
– Svekako treba da se reditelj i direktor fotografije koji su najbliži saradnici na filmu znaju dobro, ne samo profesionalno, treba da se znaju lično. Treba da znau ko šta voli da jede, popije, ko sluša kakvu muziku, da zajedno gledaju filmove, idu u muzej, na pivo i u šetnju u prirodu, da sede zajedno sa sladoledom u ruci na stepenicama parka u Aranđelovcu… Barem na ovakvom tipu filma u kome je puno emocija i pitanja o životu.
To mi je prvi film na kome sam radio u kom ima toliko puno pitanja o životu, njegovom smislu, početku, kraju… Nekoliko puta smo popričali na skajpu. Nisam bio siguran da je ovo projekt za mene. Scenario mi se učinio previše kompleksnim. Malo sam se takvog filma zato i plašio. Kad sam bio prvih nekoliko dana u tvom domu sa tvojom porodicom, tek onda sam u sebi odlučio da ću raditi na tvom filmu.
Mnogo smo pričali i svako veče imao sam punu glavu tvojih odgovora na moja pitanja. Ali to tako treba. Nikad neću zaboraviti što si me mnogo puta pitao – da li ćemo uraditi dobar film, a moj odgovor je svaki put bio isti: videćemo. Film se radi do poslednjeg frejma montaže, miksa zvuka, kolor korekcije. Zato je bilo za moj odgovor tada prerano. Sada mislim da smo bili odlična ekipa i da smo i zato uradili dobar film.
