Kada se pažljivije pogleda kritika društva koja se danas najčešće može čuti u Crkvi, uočava se da je ona izuzetno bliska kritici društva novih levičara iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka. Kao što znamo, Markuze, otac nove levice, u kritici kapitalizma akcenat prebacuje sa eksploatacije radnika na otuđenje čoveka. Tada se uvodi u raspravu i koncept potrošačkog društva; tzv. koncept sistemske reprodukcije otuđenja u potrošnji. Proizvodnja prestaje da bude osnovni sadržaj društvenog i privatnog života ljudi, sada to postaje potrošnja. Ona je oznaka za sreću, da ne kažemo, blaženstvo.
Pravoslavni danas svoju kritiku najčešće fokusiraju upravo na, kako je navedeno u jednom zvaničnom dokumentu, „potrošački mentalitet“ koji je „pod ideološkom kontrolom liberalnog globalizma“. Konzumerizam je „obogotvoravanje ljudskih potreba“, „posednički stav prema prirodnim dobrima“ i sl, koji je posledica nemorala, a ključni uzrok krize savremenog čoveka.
Ispostavlja se da je liberalizam (koji se često poistovećuje s neoliberalizmom) za hrišćane danas najveći neprijatelj, a stari neprijatelj socijalizam je postao novi prijatelj. Iako ovo potonje, svakako, veći deo klira ne bi nikada priznao.
O socijalizmu, liberalizmu, hrišćanstvu i drugim temama razgovaramo sa našim poznatim ekonomistom i istaknutim intelektualcem Borisom Begovićem, redovnim profesorom Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji.
Prof. Boris Begović na Pagu (lična arhiva)
Kako gledate na odnos hrišćanstva i socijalizma?
– Smatram da postoji fundamentalna suprotstavljenost između ta dva pojma, koja bih za ovaj naš razgovor označio kao dva skupa ideja, a to što su i jedan i drugi skup institucionalizovani, drugo je pitanje. Visoko na lestvici vrednosti hrišćana je slobodna volja, odnosno sloboda da svako od nas sâm bira, sâm donosi odluke i snosi posledice tih svojih odluka. Pa ukoliko prekršimo zakone Božje, čeka nas Strašni sud. Centar svega je, dakle, pojedinac i njegova slobodna volja da čini dobro ili zlo. A iznad svih nas je onaj koji sve to vidi, koji je jedini bezgrešan i bespogovorno pravedan, pa će da nagradi ili da kazni. Nasuprot tome, socijalizam u centar stavlja društvo, i pojedinac, ukoliko se uopšte i razmatra, posmatra se isključivo kao ‘član’ društva, kako to socijalisti vole da naglase. Kao da to društvo ne čine pojedinci, nego isključivo društvo, koje je, izgleda, na Zemlju došlo sa neke komete u prolazu, omogućava da u njemu postoje pojedinci. Da nema društva, dakle, ne bi bilo ni pojedinaca. Ta fundamentalna suprotstavljenost je nepomirljiva, upravo zbog toga što je fundamentalna. I čini mi se da se na nju veoma često zaboravlja. A upravo su tu nepomirljivost veoma dobro uočili oni koji su rušili crkve i ubijali sveštenike.
I hrišćani i socijalisti su zaokupljeni društvenom pravdom, to im je zajedničko. Razlike nastaju kada dođe do definisanja te pravde. I jedni i drugu su, međutim, zabrinuti za gubitnike, za one koji su na dnu društvene lestvice. Razlikuju se u tome što hrišćani osećaju samilost i iskrenu želju da unapred život svih onih koji žive u neprimerenim uslovima, da pomognu ‘braći i sestrama u Hristu’ da prebrode muke u koje su zapali, a socijalisti, mada ne sporim da među njima ima iskrenih humanista, tome postupaju sa stanovišta političke propagande i sticanja političkih poena.
U prvu ste da i hrišćani i socijalisti imaju kritički otklon prema konzumerizmu, odnosno potrošačkom društvu i dominaciji materijalnog bogatstva kao vrednosti, mada moram da priznam da u tome kod hrišćana vidim dosledan stav u pogledu alternative koju nude – razvijen duhovni život pojedinca i duhovno bogatstvo do kojeg se dolazi stalnim preispitivanjem – dok kod socijalista, osim prilično nebulozne priče o otuđenosti čoveka kao potrošača, ne vidim nikakvu smislenu alternativu. Ako je konzumerizam ključni izvor krize savremenog čoveka – lično nisam ubeđen u to – socijalisti nemaju odgovor na uzroke te krize.
A kako gledate na odnos hrišćanstva i liberalizma?
– Moj utisak je da je taj odnos začinjen popriličnim međusobnim nerazumevanjem, a verujem da na obe strane leži odgovornost za to nerazumevanje.
Da pođemo od činjenica. Postojeći nivo materijalne potrošnje, bolje rečeno opsednutost ljudi potrošnjom, posledica je, to nije sporno, njihovih pojedinačnih izbora. Rečnikom ekonomista, takve su im preferencije. Ti ljudi visoko vrednuju potrošnju i materijalnu bogatstvo, to ih čini srećnima. Duhovne vrednosti za sve veći broj ljudi nisu vrednosti, ili ne zavređuju da im se posvećuje pažnja, vreme, da zaokupljuju čoveka. To je, jednostavno, izbor tih ljudi – i to slobodan, niko ih na to ne prisiljava.
Čini mi se da postoje hrišćani koji liberalizam okrivljuju za takva ljudska ponašanja. Međutim, sam liberalizam, odnosno toliko omražena ideologija neoliberalizma, nije ideologija potrošnje i potrošačkog društva, već pogled na svet kojom se zagovara ideja umanjenja uloge države u privrednom životu i uvećanje ekonomskih sloboda. A kako će se ljudi ponašati u takvim uslovima, kako će iskoristiti tu ekonomsku slobodu, na to pitanje odgovara svako od nas pojedinačno. Niko od ljudi iz ekonomske nauke, političke filozofije ili praktične politike koji se danas označavaju kao neoliberali nije uveravao ljude da napuste duhovne vrednosti i da se prepuste materijalnoj potrošnji i nije ih pozivao da troše što više. Naprotiv, ekonomisti koji visoko vrednuju potrošnju kao način da se uveća agregatna tražnja su kenzijanci i njihovi sledbenici, a svi su oni, suprotno neoliberalima, zagovornici velike državne intervencije, pa time umanjenja ekonomskih sloboda.
Smatram da ne postoji nikakva fundamentalna suprotstavljenosti između hrišćanstva i liberalizma. Uostalom, mnogi liberali su hrišćani, pa nisu podeljene ličnosti. A to što postoje liberali koji su agnostici, ništa ne dokazuje u pogledu kompatibilnosti hrišćanstva i liberalizma.
Sergej Bulgakov je jedan od najznačajnijih (po mom sudu – najznačajniji) pravoslavnih teologa savremenog doba. On je bio (i) ekonomista koji je postao teolog. Da li biste se iznenadili kad bi neki vaš kolega danas postao značajan bogoslov? Šta današnji teolozi mogu da nauče od današnjih ekonomista?
– Molim vas da me razumete – ne želim, barem ne direktno, da odgovorim na ovo pitanje. Jedino zbog toga što smatram da ne treba da se na bilo koji način ponašam pokroviteljski prema teolozima. Naročito imajući u vidu da ekonomisti imaju svojevrstan ‘imperijalistički mentalitet’, da vole da svoju metodologiju primenjuju, da je ‘izvoze’, daleko izvan svoje osnovne oblasti, pa ponekad u tome i preteraju. Osetim, ponekad, tu ‘imperijalističku’ crtu kod sebe.
No, mislim da je važno da današnji teolozi razumeju, ne znači neminovno da prihvate u smislu slaganja, kako razmišljaju ekonomisti. Izdvojio bih dva elementa razmišljanja ekonomista koja za ovu priliku, smatram, zavređuju pažnju.
Prvo, ekonomisti pretpostavljaju da se ljudi ponašaju racionalno, što se svodi na to da maksimizuju korisnost koju uživaju, svoje individualno blagostanje, neko bi van ekonomske struke rekao da maksimizuju ličnu sreću. A šta sve ljude čini srećnim, na to pitanje odgovora svako za sebe. Ekonomisti su nepokolebljivi: o tome šta sve ulazi u funkciju korisnosti odlučuje onaj čija je korisnost u pitanju. Neke ljude čini srećnim materijalna potrošnja, neke duhovni uzleti, neke intelektualna zadovoljstva, tuđa ili sopstvena intelektualna pregnuća, neke sreća drugih ljudi (bližnjih i ne samo bližnjih). Koliko puta smo se osetili srećnim zbog toga što smo uradili neko dobro delo, iako nas je to koštalo nešto materijalnog bogatstva. No, postoje i ljudi koji su srećni zbog tuđe nesreće, ljudi koji uživaju u tome da drugima nanose zlo. To znači da su njihove preferencije psihopatske, ali ne znači da takvi pojedinci nisu racionalni. Prisetite se Zapisa iz mrtvog doma Fjodora Mihajloviča Dostojevskog i likova iz te knjige. I oni najodvratniji zatočenici su racionalni sa stanovišta maksimizacije korisnosti koju oni uživaju. Čine odvratne stvari – izvesni Gazin je ubijao decu iz naslade – ali znaju šta čine i zbog čega to čine. Pogledajte bogatstvo likova u Zločinu i kazni – svaki lik ima svoje preferencije, a one se znatno razlikuju između sebe. Svakog od njih različite stvari čine srećnim. Samo uporedite složenog i slojevog Raskoljnikova, plemenitog Razumihina, nesebičnu Sonju Marmeladovu, ogavnog prevaranta Lužina, pravdoljubivu Avdotju Romanovnu – sve su to likovi koje bitno različite stvari čine srećnim. Ekonomisti sve to samo prihvataju kao dato, nije na njima da sude o tuđim preferencijama, bez obzira na to šta lično o njima misle, već samo da istražuju kako, u takvim uslovima, uvećati društveno blagostanje – kako što veći broj ljudi učiniti srećnim. Naravno, to ne znači da se ekonomisti, kada skinu svoju radnu uniformu, neće vrednosno opredeliti prema pomenutim likovima, i svim drugim ličnostima, što iz života, što iz literature, ali to više nema nikakve veze sa ekonomskom naukom.
Drugi element razmišljanja ekonomista koji je, smatram, veoma bitan jeste to da oni stvari uvek posmatraju u kategoriji oportunitetnih troškova. Iza tog rogobatnog, ali ustaljenog i opšteprihvaćenog tehničkog termina ekonomske nauke podrazumevaju se troškovi onoga što je propušteno. Svaki izbor znači najmanje dve mogućnosti, a ishod je da je najmanje jedna od njih propuštena. Ukoliko je neko svoj kapital uložio u poslovni poduhvat A, uživaće prinose od te investicije, ali je istovremeno lišio sebe onih prinosa koje bi mu pružio poslovni poduhvat B. Upravo su ti propušteni prinosi oportunitetni troškovi odluke da se pristupi poslovnim poduhvatu A. Isti pristup ekonomisti primenjuju i u svim drugim razmatranjima. Budući da dan ima samo 24 časa, sve odluke o tome kako ćemo koristiti naše vreme u stvari su odluke o tome šta dobijamo i šta propuštamo. A imamo samo jedan život, pa ćemo u njemu, zbog ono što smo izabrali da budemo, neminovno propustiti nešto drugo. Ljudi koji su se, na primer, opredelili da budu monasi, veoma dobro znaju čega su se tim svojim izborom lišili.
U suštini, za ekonomiste svaki ljudski izbor ima svoje oportunitetne troškove. Upravo na koncepciji oportunitetnih troškova zasnova se i naš izbor manjeg zla, kada nas život natera da biramo između dva zla. Iako znamo da je to što činimo nije dobro, takvo naše postupanje je minimizacija zla – oportunitetni trošak je veće zlo koje bi inače nastupilo, a koje svojim izborom predupređujemo. Ekonomski posmatrano, takav naš izbor je opravdan. Lično smatram da je tako postupanje i moralno. Ne treba da se ponosimo time što smo izabrali zlo, ali negde u sebi, smatram, možemo biti zadovoljni zbog toga što smo izabrali manje. Jedino da ne pomislimo da nije u pitanju zlo, nego da smo izabrali dobro. Jer često oni za koje mnogi smatraju da su izabrali manje zlo, poput Filipa Petena i njegovog priklanjanja nemačkom okupatoru u mračnim vremenima Francuske, početkom četrdesetih godina HH veka, pomisle da oni u stvari čine dobro.
A šta ekonomisti mogu da nauče od teologa?
– Mislim da je osnovna stvar koju današnji ekonomisti mogu da nauče od teologa jeste dugi rok posmatranja stvari. Ogroman broj poslenika ekonomske nauke naprosto je opsednutom kratkim rokom, odlukama koje se donose od danas do sutra i čije se posledice iskazuju u veoma kratkom roku. Uspešnost korporacije, odnosno uspešnost onih koju upravljaju tom korporacijom, procenjuje se kretanjem vrednosti akcija na kvartalnom, ponekad i mesečnom nivou. Uspešnost mera ekonomske politike takođe se sagledava u tom vremenskom horizontu. Naravno, postoje određene mere koje, ili odmah daju rezultate, ili ih uopšte ne daju. Međutim, sve mere ekonomske politike imaju dugoročne posledice. A neki potezi, bez obzira na to da li su u pitanju državne politike ili rukovođenje korporacijama, svoje rezultate daju tek godinama, ponekad i decenijama kasnije. Pre mnogo godina je Džon Majnard Kejns, jedan od vodećih ekonomista XX veka, izjavio: „Na dugi rok posmatrano, svi smo mi mrtvi“. To je bila njegova dovitljiva, sarkastična reakcija u jednoj polemici, koja je neopravdano generalizovana kao odbrana kratkog roka kao osnovnog, čak možda i jedinog roka posmatranja u ekonomskoj nauci. Nesporno je da ćemo svi jednog dana umreti, ali dugi rok je u mnogim slučajevima kraći od ljudskog veka. Nadalje, iza nas i naših odluka će ostati oni koji će snositi posledice tih odluka, ostaće naši potomci, naši sunarodnici… Svi mi, srpski poreski obveznici, još uvek vraćamo državne dugove onih koji su našu zemlju zadužili kod međunarodnih finansijskih institucija pre skoro 70 godina. A svi oni koji su se tada zaduživali već odavno su mrtvi. Dakle, Kejnsova izjava ne samo da nije tačna, nego je, smatram, nemoralna. A od teologa ekonomisti mogu da nauče upravo značaj dugog roka posmatranja. Neće se u skoroj budućnosti vreme u ekonomskoj nauci meriti stolećima, niti je, mislim, to poželjno, ali hajde da se mi ekonomisti barem pomerimo od ovih naših kvartala i godina i počnemo vreme da merimo u nešto krupnijim jedinicama.
Pored toga, ekonomisti bi od teologa mogli da nauče neke veoma jednostavne, ali značajne stvari. Na primer, da gordost spada u smrtne grehove. Kada pogledate sa koliko gordosti javno nastupaju mnogi ekonomisti, kada su ubeđeni da su jedino oni u pravu, kako oholo nipodaštavaju drugačije mišljenje kolega, kako ushićeno omalovažavaju sve one koji se sa njihovim stavovima ne slažu, kako neprimereno veličaju sebe i svoje mišljenje, prisetite se svojih razgovora sa teolozima, gde se ovakve pojave veoma retko viđaju. Neke od najlepših rasprava koje sam vodio o kontroverznim pitanjima, neka od najlepših neslaganja koja sam iskusio, bila su upravo ona sa teolozima, uvek u mirnom tonu, uz lepu dozu samoironičnosti, kojom se implicitno pokazuje smernost, uz jasno iskazanu spoznaju da su neke tajne ipak nedokučive. Doduše, nije da nema takvih ekonomista, ali, nažalost, malo ih je. Naročito među onima koji spadaju u vrh ekonomske nauke.
Da li na privredni rast utiče pravoslavna duhovnost? I kako, ako utiče?
– Mislim da utiče. Kultura pravoslavne duhovnosti, čini mi se, ne stavlja materijalno bogatstvo među svoje prioritete, pa su stoga, u odnosu na npr. kalviniste, koji visoko na lestvici vrednosti drže sticanje materijalnog bogatstva, meću pravoslavnim hrišćanima slabiji oni motivi koji pospešuju privredni rast. Jednostavno, to je pitanje prioriteta: šta ljude čini srećnima i na šta su spremni da ulože svoju energiju i žar? Prema rezultatima nekih empirijskih istraživanja, pravoslavne zemlje, kada se uzmu sve druge objašnjavajuće promenljive u obzir, beleže niže stope privrednog rasta od dominantno katoličkih, odnosno protestantskih. Međutim, autori tih istraživanja nisu ponudili objašnjenje te razlike. Naročito nisu odgovorili na pitanje da li je, kao uzrok sporijeg privrednog rasta, u pitanju pravoslavna duhovnost ili neke osobenost svetovne kulture dominantno pravoslavnih zemalja koja utiče na privredni rast. U pogledu tog objašnjenja još uvek tapkamo u mraku.
Međutim, sve hrišćanske zajednice, načelno, poznaju pogodnost za privredni rast koja leži u jednostavnim pravilima ponašanja, poput Deset Božjih zapovesti, koja stvaraju snažna moralna ograničenja, poput onog „ne poželi ništa što je tuđe“, što olakšava razmenu između ljudi (privrednih subjekata), a to pospešuje privredne aktivnosti, pa time i ubrzava privredni rast. Pitanje je samo u kojoj meri se ljudi u jednoj hrišćanskoj zajednici striktno pridržavaju tih pravila.
Da li verske zajednice treba više da se uključe u procese dobrovoljne preraspodele dobara?
– Mislim da treba. Generalno, dobrovoljna preraspodela dohotka, pa time i dobara, prema mom mišljenju, superiorna je u odnosu na prisilnu, onu koju sprovodi država. Dobrovoljnom preraspodelom dobijaju i oni koji daju i oni koji primaju. Postavlja se, stoga, pitanje koja je to institucija koja je verodostojna za obe strane, pa time i poželjna kao posrednik u takvoj preraspodeli. Smatram da su to svakako verske zajednice, koje imaju dugu tradiciju, koje okupljaju ljude, pastvu, na nekim drugim osnovama, a ne na interesnim osnovama vezanim za preraspodelu, unutar kojih postoji osećaj solidarnosti između „braće i sestara u Hristu“, pa stoga ne znam bolju opciju za dobrovoljnu preraspodelu dohotka. Da li se time može izbeći ona prisilna preraspodela dohotka putem državnih budžeta? Malo verovatno, ali makar može da se umanji. I to je već nešto. Malim koracima se ide napred. Velikim koracima se obično ide u propast.
