Prevodi i prepisi

E pur si evolve!

Zoran Matić

Slika Feliksa Para iz 1873: Galileo Galilej (1564-1642) objašnjava svoje teorije na Univerzitetu u Padovi zbog kojih ga je Inkvizicija u Rimu na crkvenom sudu 1633. godine optužila za „ozbiljnu sumnju na jeres“.

Nakon maja 2017. godine kroz medije informisanja procirkulisali su tekstovi (episkop kruševački David 2019, Peno 2017, 2018, 2019) u kojima su bogoslovskim (svetootačkim) nasleđem izneti „argumenti“ protiv teorije evolucije. Na osnovu njih se izveo zaključak da Adam, prvostvoreni čovek „prosvetljena tela“ nije mogao nastati od primata – evolucijom. Uglavnom zbog ovog spornog antropološkog momenta kod nas se za jeres proglasilo uvažavanje teorije evolucije. U svetu, pak, postoji dijalog između nauke i teologije po ovom pitanju (Ladouceur 2013, 2018) u kome se ne rasuđuje po principu isključivosti, kao što su to učinili autori anti-evolucionih tekstova.

Umesto toga, vrlo primenjivo i neophodno jeste načelo komplementarnosti danskog fizičara Nilsa Bora (Bor 1985), ili načelo antinomičnosti koje je zastupao filosof Boris Višeslavcev (Višeslavcev 2010). Jer, naizgled suprotstavljeni principi (npr. naučni paradoks klasične i kvantne fizike) u stvarnosti se ne isključuju među sobom; potrebno je samo da se na nekom višem nivou iznađu načini formulacionog objedinjavanja, uopštavanja. To je potrebno  upravo iz razloga što je teorija evolucije logički opravdano dobila status opšteg zakona prirode jer je jedan od najproverenijih u istoriji nauke, poput zakona kretanja planeta oko Sunca (Heliocentrični sistem), širenja Univerzuma (Veliki prasak), kvantnih efekata (upetljanosti i načela neodređenosti) itd.

Postoje stotine radova objavljenih u stručnim peer review časopisima u kojima se dokazuju evolucioni principi raznovrsnim analitičkim tehnikama. Anti-evolucioni tekstovi, s druge strane, tek u naučno-popularnim časopisima i novinama imaju prolaznost, ne zbog politike, već usled nedostatka proverljivih dokaza protiv teorije evolucije. Kako se onda stvorilo uverenje u javnosti da je teorija evolucije nedokazana, da ne može da odgovori na mnoga pitanja?

Prosto, kao rezultat zastarele protestantsko-kreacionističke propagande koja je kod nas još od 1990-tih vršena vrlo intenzivno uz pomoć pseudo-naučnih dokumentarnih filmova i internet tekstova.  No, nikako se ne može tvrditi da svi anti-evolucioni stavovi dolaze na osnovu navedenog uticaja. Spominjani profesor Lazar Milin jeste imao zapitanosti, lična mišljenja i dovođenja u pitanje istinitosti teorije evolucije. Ali, nije imao tako prenaglašeno autoritativno-odričan stav prema teoriji evolucije. Nasuprot tome, ovakvo savremeno intelektualno anatemisanje i pretnje „potpaljenom lomačom“ ozbiljno ugrožavaju slobodu mišljenja i mogućnost stvaralački obogaćujućeg odnosa između nauke i teologije.

Da li privrženost nekoj naučnoj teoriji (koja će se ispostaviti i pogrešna) opravdano može da se karakteriše kao jeres, istovetno jeresima iz ranijih perioda koje su bile crkveno-dogmatske, a ne prirodno-naučne, ma koliko bile teološko-antropološki problematične? Ima i naučnika evolucionista koji su teisti. Takvi su bili, na primer, Sv. Luka Vojno-jasenecki, otac Sergej Bulgakov, filosof Nikolaj Fjodorov i čuveni genetičar Teodosijus Dobžanski koga je prof. Milin veoma cenio; svi spomenuti su bili izuzetno posvećeni pravoslavnoj veri, a pri tome i evolucionisti. Dakle, nisu istupali kao bilo kakvi, deklarativni teisti: „poznati evolucionisti kao što je Dobžanski bili su izraziti vernici u personalnog Boga. Dobžanski lično govorio je o Bogu koji stvara kroz evoluciju i smatrao je sebe pričasnikom Pravoslavne Crkve” (www.wikipedia.org). Takvi su i neki naši savremenici: znameniti i duhonosni teolog Kalistos Ver, naši najeminentniji naučnici Miodrag Stojković, Aleksej Tarasjev, Aleksandar Zečević, Vlatko Vedral… Teško je zamisliti da tako poštene i posvećene ljude ocrnimo kao jeretike…

Izgleda da je po sredi naučna neobaveštenost. Spomenuti anti-evolucioni tekstovi sadrže osvrte na evolucione dileme iz prošlog veka, bez sagledavanja naučnih saznanja iz poslednjih decenija koja su dala višestruke potvrde evolucionih mehanizama. Treba znati, ustajući protiv teorije evolucije protivreči se čitavom korpusu naučnih disciplina: savremenim genetičkim istraživanjima, projektu humani genom, bioinformatici, molekularnoj biologiji, virusologiji, novijim paleontološkim otkrićima, neuronaukama (el-Showk 2019), medicini koja ukazuje na evolucione principe pri nastanku bolesti. Zar se mogu ignorisati savremena naučna posmatranja brzine i kompleksnosti evolucione dinamike u prirodi (Yong 2019), pa i putem laboratorijskih eksperimenata (Nehar & Walczak, 2018)?! Zatim, pronalazak i savremene analize 90 odsto očuvanog australopitekusa „Little foot“ čije je iskopavanje trajalo poslednjih 20 godina (Barras 2018), kao i onih iz Denisove pećine na planini Altaj u Rusiji (Warren 2018)?! Pokazuje se, čak, da geneze jezika (Steels & Szathmáry 2018), muzikalnosti (Schulkin & Raglan 2014, Savage 2019) i osećaja za ritam (Todd & Lee 2015, Yong 2019) imaju biološko-evolucione pretpostavke.

Nek imaju na umu vladike da nisu samo naticanje i prirodna selekcija u osnovi evolucije. Fundamentalnija je kooperacija. Bez kooperacije nisu mogući kompleksni i konstruktivni biološki procesi, strukture, organizacije kao što su jata, rojevi, kolonije, pa i jezik koji je proizvod, a na kraju evolucije, i sredstvo kooperacije. U živom svetu, od insekata do ljudi, kooperacija je sveprisutna, tako da je ključni princip skladnog funkcionisanja (Novak et al 2010, Ohlson 2012).

Vremenska skala evolucije života iscrtana na osnovu grafika slovačkog grafičkog dizajnera Martina Vargika (http://www.halcyonmaps.com).

Objava o božanskom stvaranju u Bibliji izražena je u okviru geocentrične kosmološke predstave. Pravoslavnima to uopšte nije problematično jer tekstu Postanja ne pristupaju kao naučnom ili istorijskom dokumentu, kako to čine protestantski literalisti (bukvalisti). Galileo Galilej je, saglasno pravoslavnim teolozima, verovatno prvi naučnik koji je sugerisao da biblijska ukazivanja na astronomske događaje ne treba shvatati bukvalno, jer su biblijski pisci uprostili opise kako bi bili razumljivi običnim ljudima; a da religiozni autoriteti koji su tvrdili drugačije nisu bili kompetentni za (naučno) prosuđivanje. Ono što je ponajznačajnije je Galilejeva tvrdnja da Heliocentrični model zapravo i nije nekompatibilan sa Biblijom (Abbot 2019), što se, takođe, s pravom može konstatovati i za teoriju evolucije. Na to je ukazivao i Dobžanski spominjući da Sveti Spisi nisu nastali da bi se koristili kao udžbenici astronomije, geologije, biologije ili antropologije (Dobzhansky 1973). 

Interesantno, skoro poput Galileja i o. Sergej Bulgakov bio je optužen pred crkvenim sudom za jeres, ali ne zbog težnje da pomiri svetootačko bogoslovlje Postanja sa teorijom evolucije (Ladouceur 2013), već zbog  crkveno-dogmatske teme (sofiologije). Ni jedno ni drugo nije se isprečilo da Bulgakov, zbog svojih fundamentalnih bogoslovskih doprinosa, postane ponajznačajniji pravoslavni, vaseljenski teolog.

Ako naša Crkva zauzme isključiv stav prema teoriji evolucije, plašim se da će počiniti istorijsku grešku poput rimokatoličke inkvizicije koja je insistirala na geocentričnoj, u naučnom smislu, netačnoj teoriji. 

Spalimo (ognjem kritike) vešticu koja se sujeverno protivi prosvetljenosti vere i znanja, ali nijednu drugu do onu u nama samima. 

Literatura

 

Izvor: Kraća verzija teksta je objavljena u Politici, u subotu, 10.8.2019.

error: Content is protected !!