на глави песника је венац
Габријел Бабуц, Омотач
Године 1839. Вилијем Тарнер је насликао Последњу пловидбу Темерера, једну необичну идилу: стари брод теретњак кога вуче мали бродић-тегљач. Амбијент је оно што је веома танано… тешко ухватљив трен сусрета дана и ноћи. Сунце се повлачи, месец се појављује; из дотицаја дневне светлости и гарежи ноћне таме расејао се пурпур по небу и мору.
Године 1888. Ван Гог је насликао Терасу кафане у ноћи; такође, необичну идилу: испод звездане ливаде „мануфактурни пејзаж“, обасјан жуто-зеленом бојом фењера (налик сијалици). И горе и доле космос тече уобичајено; на тераси Тајна вечера; Господ конобарише; Јуда одлази до тоалета.
Године 1207–1209. студеничко-константинопољски фрескописци су насликали најнеобичнију „идилу“: посмртни час богочовека Христа. Као и у претходне две сликарске представе амбијент је суптилан, мистичан: у позадини се налази боја неба приликом помрачења сунца – византијско плаво.
С једне стране, пурпурно (утихнуто) сунце, а с друге, светлоплави месец, иза звезде од растопљеног злата. Ти здружени детаљи надилазе буквалан призор (сцену) и генеришу метафизичку реалност: ново стварање, пресаздавање из старог осенченог назирања (као под месечевом светлошћу) у нови завет пуноће живљења (кардиогнозу (созерцање) у светлости сунца љубави).
Приметна је и бела муња (синапса) кроз византијско плаветнило – ожиљак, пукотина која је настала у XVI веку одземљотреса, као одјек оног из Јеванђеља (Мт 27, 51). Али, златни сјај васкрсне светлости већ се назире кроз звездице. Из целокупног призора извучена је апокалиптична сен. Док тихујемо попут ап. Јована, широм отворених очију, византијско плаветнило резонује са умом, уроњава нас у мир Суботе, у божански покој, у одмор покрај блаженог уснућа Св. Симеона. Свој тој благости извор је Христов смирени лик.
Они који не познају Христа, у њему виде знак слабости, немоћи, прикуцаности у нужност: „А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својим. И говорећи: Ти који цркву разваљујеш и за три дана градиш помози сам себи; ако си син Божији, сиђи с крста. А тако и главари свештенички с књижевницима и старешинама подсмевајући се говораху: другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста па ћемо му веровати. Он се уздао у Бога: нека му помогне сад, ако му је по вољи, јер говораше: Ја сам син Божији“ (Мт. 27, 39–43). Они су симболично приказани у лику жене тамног одела која одступа од крста. Они који познају Христа у њему виде идеално и неописиво смирење, Бога који се унизио, само-ограничио и одрекао (испразнио од) своје свемоћи. Они су назначени у лику жене у светлој одећи коју анђео приводи Христовој рани. Они су особе које остају под крстом… упркос свему, несаблажњене.
6. 4. 2017.
