Покајни монаси из „Тамнице“ у „Лествици“ Јована Лестивичника захваћени молитвеним плачем, Vatican Library, ms. gr. 1754, fol. 6r. Penitent Monks
Сузе и благодат се најлакше губе кроз необазриво причање о њима, логореичност (обзнанивањем тајне – профанацијом унутрашњег осећаја – гордошћу – славољубљем). Толико је то суптилно, тајновито, преузвишено као тема. Донекле се молитвене сузе могу објаснити, тумачити, али махом се стиче утисак да су апофатичне (необјашњиве, Ware 2018). Надахнуће на молитвени плач је необјашњиво и неукротиво, као и у стваралаштву. Можда је чак и суптилније од стваралачког. То како наилази молитвени плач, као духовни дажд, и како пролази, нестаје, пресушује тешко се до краја да објаснити речима. Молитвене сузе су поетични, духовни исказ, скривени сигнал срца, (осећајни) језик, per se. У молитвеном плачу се дешава синтеза туге и радости – χαρμολύπη (хармолипи, светла- или радосна-туга), катарза – превазилажење потиштености, трагичног поимања смртности и пролазности постојања. Благодат утехе, успокојења дејствује кроз молитвени плач; а кад је праћен покајањем, чисти срце, цело биће, душевно, па чак и телесно. Депресивни плач нема то својство. Чак се и физиолошки механизми осећајног (катарзичног) и депресивног плача драстично разликују (Ракићевић и сар, 2023).
Ако је осетљив као тема за причу, онда се мало слободније нешто о молитвеном плачу може исказати у песничкој форми, на начин како је то учинио амерички песник Ендрју Куипер, у савременој мистичној песми Irriguum Superius. Формално, та песма није строго уређена: састављена је од 61 стиха, подељених у 10 строфа неједнаке дужине, без риме и интерпункције (осим три знака питања и две цртице). И у овој песми је приметно да таква слободна форма исказивања представља највиши песнички домет. У њој је лако осетити поетски ток, чисто созерцање, искуствену очигледност песничке збиље, истину песничког доживљаја, прецизно изражену; тј. поетски ток свести, поетску метрику стварности, језик песме који је истоветан са поетиком стварности. Такав поетски приступ приметан је код Џојса, Елиота, Тристана Царе, још неких румунских авангардиста и у неким деловима романа Достојевског. Свако са искуством писања може непосредно осетити како је спонтанитет песмо-генезе јединствен и потпуно другачији када је растерећен од риме и интерпункције. Дакле, никако није у питању произвољно исказивање, логореичност. Напротив, претпоставља исказивање стихова онако како се јављају, а то, такође, нешто претпоставља: контеплативно сажимање, сублимирање, музикални минимализам, успорено дисање.
Ако се узме у обзир, на основу објављених есеја, да је Ендрју теистички настројен философ, склон аналитичком, истражујућем (егзегетском), промишљајућем приступу, онда је ова песма о молитвеном плачу поприлично загонетна; необична је, чак и у односу на његове друге, раније песме. Одакле (философу-песнику, западњаку!) мотивација за стварање овакве песме?! Види се да је песма, попут Ендрјуових есеја, у великој мери, произашла из искуства ишчитавања Светог Писма, богословских текстова. Али, дефинитивно, то читање резонује са одређеним личним искуством. Дакле, извесно је да песник чита и на тај начин што се уживљава у религиозно искуство из кога су произашли сами списи (Св. Илија (стих 10-15), Потоп (стих 44-48), Апокалипса (21-23, 33-34, 49-55). Сажетије, песма је сва созерцателна (контемплативна); таква је, и услед тога, што на поетичан начин садржи запитаност о смислу молитвеног плача, као и осећај да би молитвени плач требао да има есхатолошку вредност (стих 21-27), упркос томе што ће бити укинут (Отк. 21:4), обраћен у блаженство, утеху (Мт. 5:4). Кроз душевну еволуцију, сузе су превазишле своју биолошку функцију „наводњавања“ и подмазивања очију и постале специфично људски гест, израз. Према научним сазнањима, човек је једина животиња која може вољно, осећајно и сузно да плаче, не само у инфантилном добу (као младунче) (Ракићевић и сар, 2023); старац Клеопа (стр. 102) истиче, пак, јединствен мисаони карактер људског плача. Само откровење плача у човековој интими се дешава када емотивне („природне“) сузе прерасту у религиозни чин, духовну пројаву Бого-општења („плакање пред Богом“, Св. Теодор Студит). Имајући ово у виду, наслов песме је генијално-интуитиван – Irriguum Superius (у преводу са латинског „више од наводњавања“) односи се управо на молитвени плач.
На почетку песме налазе се два цитата. Ти цитати су у потпуној противречности. У првом цитату из Спинозине Етике, плач се сагледава рационално: човек запада у немоћ, повређеност – плаче (афективно, тј. последично-нужно, без слободне воље). И наизглед, објективно посматрано, такав чин (пројава слабости) није никаква врлина, ни из људске, ни из божанске перспективе. Други цитат садржи молитвени вапај, призивање плача Св. Григорија Наречког, човека коме је плач омилео. Оваква контрасна поставка цитата представља генијалан увод у песму. Јер, песник може имати на почетку овакву рационалну запитаност, сумњу: Има ли икакву сврху толики људски плач? Можда је потпуно ирационалан? Патетика коју треба превазићи нечим разумнијим – „човечнијим“?! (стих 6-9) Затим, може се десити флерт и са плачем и са страшћу (стих 17); па, и дилема: шта више од та два начела приличи људској природи?! (стих 18-20). А након тога, кроз поетско созерцање, у дубини бића могуће је изнаћи увиде о духовној естетици и непролазној вредности плача. У песми се управо таква еволуција поимања дешава.
Кроз песму се провлаче два важна песничка мотива, заједничка именитеља многих песама: море и град (Иван В. Лалић, Елиот, Кавафи, Пастернак) . Интензивно, обилно песник исплакује „океанску воду“ (стих 6), море (Лорка)… вода суза резонује са морском водом… од воде смо сачињени, из ње (мора) потичемо, њу изливамо кроз очи, према њој (мору) сузе имају афинитет (стих 59). Следи созерцање „чудног“ будућег града, његових улица којима „[н]ешто живо јури (струји)“ (стих 52)… то нешто је ништа друго до живот, животна енергија. Предосећај тога човек може да стекне созерцањем нестварног града овога века (Елиот, 2022, стр. 13, 17, 25, 27, 37); града у коме се налазе, нпр. река, мост (Елиот, Андрић), домови и улице (о. А. Шмеман, „све је негде другде“), неслучајно оформљене геометрије, округлости или коцкастости, дрвеће са својим лишћем, родом… Ако нам је естетски пријемчив овоземаљски град, како ли ће само бити удивљен људски ум небесном лепотом Јерусалимског метрополиса?! Ендрју је веома вешто осликао ту удивљеност која очи у којима се рефлектује сјај Града, претвара у карбунукле (драгуље жарко црвене боје) (видети фусноту 10). Дакле, на улицама, реци, дрвећу (стих 52-54) града созерцава се вечни живот, а „натприродна глина“ (стих 55) би могла представљати скривено божанско извориште (хумус) те свеопште рајске плодоносности, неувенљиве живости (виталности). И заиста, тај део Откровења на који стихови песме имају алузију, а у коме се налази опис новог неба, града, реке, дрвета живота је и најпоетичнији. Из овога се може назрети да је поетско созерцање кључ разумевања Откровења. Заправо, Откровење и јесте једно посебно поетско созерцање. У епилогу Ендрјуове песме сугерише се да је могућ чист плач, без стида (од самог себе) и страха (стих 57-58), који сврховито струји попут живота улице или реке да досегне до „недокучивог мора“ (стих 59) слободе и обиља љубави и да дорони до дубине у којој се крије „огњени бисер божанства“ (стих 60-61). Из читалачког угла, као недостатак песме, може се приметити да у њој нису обрађене најважније референце о молитвеном плачу: VII глава Лествице Јована Лествичника, Псалми, Јеремијин плач који је скроз у духу овакве поеме. У наставку текста приложен је критички превод песме (стихови са местимичним појашњењима у виду фуснота).
Irriguum Superius[1]
Ниједно божанство и нико сем завидљивца не радује се мојој немоћи и незгоди, нити нам сузе, јецања, страх и друге знаке душевне немоћи урачунава у врлину.[2]
— Спиноза, Етика, IV
Не дај ми неплодно срце
Као некада бездетну утробу Израиљу
Или очи као суве груди
— Свети Григорије Наречки[3]
Наше очи формирају олтаре
Или бар тако уче мудраци
Со пече усну
Груди се подижу — дах застаје
Најављујући долазећу жртву суза[4] {5}
Зашто да исплакујемо океанску воду?
Зашто не нешто човечније?
Наше очи обнављају безобличнe сувишности
Благословен бес за хаос
Натопљен олтар најбоље служи Богу {10}
Ако је Илија икакав пример
Пламтећи језици небесни
Доказали су своју жеђ за сву воду
из дванаест крчага[5] и плитког рова
Сразмерно крви било ког јунца {15}
Изгледа да се Господ над војскама не може обавезати
Ел флертује и са Талесом и са Хераклитом
Час вода, час ватра влада и окончава све ствари
Као овлажена прашина и печена глина
Мислим да имамо право да знамо — шта од тога?[6] {20}
Прочитао сам сјајну и збуњујућу књигу[7]
Која тврди да мора више неће бити[8]
И да ће сузе се све обрисати[9]
Али не бих волео да населим
Земљу без имало обале {25}
Или тела са траговима старог наводњавања
Где би требало да буду канали настали радом суза
Мислим, Бога ради (и нас такође)
морамо трептати, зар не?
Осим ако свака васкрсла очна дупља не носи {30}
Ништа сем светлећих карбункула[10]
Заувек одражавајући метални сјај
тог савршено коцкастог[11] и беспрекорно златног[12]
Потпуно стерлинг-ног[13] и стерилног Новог Јерусалима
Рабини су говорили {35}
Да ако је одељак Торе
Одбио да открије своје тајне
Или је изгледао скандалозно глупо
Тумач треба да плаче
Са таквом страховитом жељом од које {40}
Ти се коса јежи
И те сузе земаљске
Призвале би сузе небеске
Као у данима Ноја
Кад су се дубоки извори земље {45}
и прозори небески
провалили да очисте свет
И учине да ствари поново расту
Сад кад мислим о томе
Заборавио сам неколико страница {50}
Из те светле и збуњујуће књиге
Нешто живо јури улицама тог чудног града
Узбуркано, хучећи, река истиче из понора испод престола
И дрво са плодовима и лишћем које не вене[14]
Завлачи своје корене у ту богату натприродну глину {55}
И сузе онда, могуће
Непомешане са стидом
Наге, али без страха
Бескрајно тражећи недокучиво море
Ронећи за огњеним бисером {60}
Божанства
Ендрју Куипер [Andrew Kuiper]
Песник и писац
Ендрју живи у Хилсдејлу у Мичигену са супругом и троје деце. Објављивао је у Regensburg Forum, Touchstone Magazine, The Imaginative Conservative, Church Life Journal, Macrina Magazine, The Lamp, The American Conservative. Главни сарадник је онлајн теолошког блога у издавачкој кући Ex Fontibus и ко-уредник књиге превода Николе Кузанског (предстојеће издање Notre Dame University Press-а).
Вредан пажње је и његов есеј „An ordinary exile: Fr. Bulgakov’s spiritual diary“ објављен на интернет порталу Public orthodoxy, 4-ог новембра, 2022. Узгред, није на одмет предложити и превођење Духовног дневника о. С. Булгакова на српски језик.
Песма Irriguum Superius и кратка библиографија песника објављени су у интернет магазину Ekstasis.
Превод: Зоран Матић, 27. новембар, 2022.
Напомене (уз превод):
[1] Више од наводњавања (прев. с лат.).
[2] Барух де Спиноза, Етика, Београдски издавачко-графички завод, треће издање, прев. с лат. Ксенија Атанасијевић, Београд, 1983, стр. 213.
[3] Григорије Наречки (око 950 – око 1011) – јерменски свештеник и предавач богословља у манастиру Нарек, песник, мистик, светитељ јерменске и католичке цркве; папа Фрања га је 2015. г. прогласио доктором Цркве. Новембра 16-ог 2022. г. на Институту Св. Сергија у Паризу одбрањен је докторат на тему „Педагогија суза“ који је у вези Књиге ридања Григорија Наречког (Louis-Xavier Ardillier, la pédagogie des larmes).
[4] Овај стих, па и цела строфа веома подсећају на стих: „да управи се молитва моја као кад пред Тобом, уздизање руку мојих, жртва вечерња“ из Литургије ређеосвећених дарова.
[5] Илија је тражио да се налије три пута по четири крчага (ведра) воде (1Цар. 18:34) = „12 крчага воде“.
[6] Савремена наука, па и поезија, на посебан начин продубљују и ре-актуелизују ово древно философско питање ἀρχή (archí) – фундаменталног и све-деструктивног: вода или ватра? неки научници предвиђају да ће вода бити најважнија и најплодоноснија истраживачка тема XXI века; архим. Софроније Сахаров, пак, да је нуклеарна енергија „апокалиптични огањ припремљен да прождре сав живи свет на планети“; ако не у „ватру“, онда у уље које се долева на ту „ватру“, треба сврстати политику. Но, овде воду и ватру, пре свега, треба разумети као симболе плача и страсти, следствено; плач може бити деструктиван (депресивни), а може бити и препорађајућ (молитвени); исто тако и страст (ерос) у зависности од тога да ли се аскетски регулише или порочно експлоатише.
[7] Мисли на новозаветну књигу Откровење Светога Јована Богослова.
[8] Отк. 21:1.
[9] Отк. 21:4.
[10] Карбункула је веома асоцијативан израз, суптилне поетске и духовне симболике; потиче од латинске речи carbunculus – у дословном смислу „ужарени угаљ (брикет)“ или „кандило“, а у литератури најчешће означава црвени гранат. То је полудраги камен (драгуљ), минерал који у својој хемијској основи садржи силикон и кисеоник у комбинацији са алуминијумом или гвожђем (Marphy, 2020, стр. 3). Сама реч „гранат“ на старом енглеском језику (од речи gernet) значи „тамно црвени“, а на латинском (од речи (malo)granatum) или старо-француском (granate) се односи на нар који има тамно црвено семе у облику драгуља (Dell’Acqua, 2017, Marphy, 2020, стр. 11). Карбункула на грчком άνθραξ (антракс) значи усијани угаљ или жар (Marphy, 2020, стр. 12) Карбункула (Вулгата) или анракс (Септуагинта) (Marphy, 2020, стр. 23) се као метафора спомиње на више места у Библији (Постање, Исаија, Откровење). Хришћански писци карбункулу тумаче као црвени гранат („камен пронађен у рајској реци [Фисон у Едену]“) који када се посматра спрам сунца личи на „запаљени угаљ (брикет)“ или „кандило“ (Sichi, E., Jr., 1980), а заправо у њој се крије „жива искра наших душа“ (Амвросије Аутпертус, Marphy, 2020, стр. 24) . Још од антике (Аристотел, Теофраст) и кроз средњи век (Плиније старији, Г. Ј. Солинус, Исидор од Севиље) проносило се мистериозно уверење да сјај црвеног граната потичи изнутра њега самог и да може да светли у мраку (Marphy, 2020, стр. 14-21). Карбункула, у духовном смислу, према хришћанским писцима, означава „просветљујућу“ и/или „очишћујућу“ „реч Божију“, „оваплоћеног Христа“ (Епифаније, Андреј Критски), људску и божанску природу Христа (Амвросије Аутперт), „причешће“ (Јован Дамаскин) итд (Dell’Acqua, 2017). Епифаније сматра да у књизи Изласка, у датом упутству да се у напрсник за суђење стави 12 каменова у својству симбола племена Израиљевих (Изл. 28:15-21), није случајно управо карбункула (црвени гранат) (Изл. 28:18) одређена да означава Племе Јудино , тј. Христа, имајући на уму „да ће Христос доћи из племена Јудина“i (Marphy, 2020, стр. 14-21; у нашем најновијем преводу Старог Завета проф. Милин карбункулу која се спомиње у Изл. 28: 18 погрешно идентификује као малахит који је зелене боје; и преводиоци на енглески су умели погрешно да преведу карбунуклу као рубин или дијамант, Marphy, 2020, стр. 27, фуснота 61 и 62). Имајући у виду споменуто, могуће је увидети симболичко богатство (вишезначну повезаност), духовну и песничку испреплетаност у изразу карбункула. Дакле, „камен“ из рајске реке, нас моментално асоцира на нар као библијско Дрво живота у Едену, а сјај карбункуле (црвеног граната) на месту очију асоцира на духовно зрачење, облагодаћеност. Оваква песничка замисао у вези карбункуле је есхатолошка; то је замисао светитељског сјаја очију после васкрсења; сјај очију као одраз гледања у свет(л)и Небески Јерусалим кога уместо сунца, обасјава благодат Лица Божијег (Окт. 21:23-25). Ако се уживимо у ову песму, у вези карбункула, лако нам може синути и асоцијација на црвенило очију које настаје као последица интензивног плакања. По узору на песника, могли бисмо изразити жаљење ако би се заувек изгубио црвенкасти сјај очију, пропратна појава молитвеног плача. Иначе, израз карбункула је кориштен и у енглеској књижевностиii (Милтон); затим и у француској дворској (куртоазној) љубавној поезији (која се заснива на суптилном доживљају – између еротске љубави и духовности) да означи „очи које стрељају заразним пламеном“ (Видети текст: Sichi, E., Jr., 1980), што је, може бити, својеврсна реафирмација паганског поимања (карбункула је била симбол хеленског ероса, египатске Изис, богиње плодности, германске Фреје… Marphy, 2020, стр. 32). О важности упознавања са овим смислом и симболиком врло упечатљиво је напомињао блажени Августин који је израз „карбункула употребљавао да дочара своју поенту како је познавање својстава камења потребно ради потпуног разумевања њиховог значења у Светом Писму. Читалац који је неупућен у претпостављену способност карбункуле да светли унутрашњом светлошћу чак и у мраку не може разумети њен симболички значај у Библији као представу божанске речи или као симбол Христове жртве“ (Marphy, 2020, стр. 23).
i Елиот (стр. 17) употребљава сличан израз „то су бисери што му беху очи“.
ii Племе јудино није свештеничко (Левитско), нити је имало тако повољне претпоставке попут Венијаминовог или Манасијиног племена. Међутим, та друга бише одбачена, а Јудино племе и из њега Давид бише изабрани од Бога (Пс. 67-68); Из тог племена потекао је Исус Христос; а да јесте из тог племена потврђује ап. Лука спомињући да су приликом пописа становништва родитељи Исусови Јосиф и Марија из Назарета отишли у Витлејем у Јудеју јер су потицали „из дома и племена Давида“ (Лк. 2:4).
[11] Отк. 21: 16; постоји паралела савршене коцкасте (кубне) сразмере Града у Откровењу и Светиње над светињама у Старом Завету за коју је Соломон добио упутство да сагради (20 лаката дужине, ширине и висине, 1Цар 6:20); ап. Павле наводи духовну паралелу између рукотворене светиње (храма) и небеског града; иако је рукотворена по узору на небески град, она је само његов симбол и копија (Јевр. 8:5) у коме (бого)служење не може довести до савршенства (Јевр. 9:9). Стога, ап. Павле сугерише да „Христос не уђе у рукотворену светињу, слици оне праве, већ у само небо“ (Јевр. 9:24). Стога, треба очекивати „град који има чврсте темеље, чији је градитељ и творац Бог“ (Јевр. 11:10), град Бога живота, небески Јерусалим (Јевр. 12:22) – „непоколебљиво царство“ (Јевр. 12:28); што се све сажима у препоруци: „јер овде немамо постојана града, него тражимо будући“ (Јевр. 13:14); упућивање к небеском граду подразумева духовно заснован живот (на вери, благодати, а не на материјалистичком обезбеђивању јела, одевања, имовине и инфраструктуре), што се протеже као главна порука од почетка до краја посланице Јеврејима.
[12] Отк. 21:18.
[13] Тешко је (из)наћи нашу реч за „sterling“; можда „стерлилан“ или „стерливан“. Иначе, израз стерлинг се уобичајено користи у трговини и индустрији накита, да означи материјал од кога се накит израђује; тако, sterling silver јесте сребро-бакарни (Ag-Cu) лив, тј. легура која се састоји од чистог сребра (92.5 %) и примеса других метала (7.5 % бакра, цинка и сл) и која има изузетне карактеристике (чврстоћа, сјај итд); обично сребро ако је чисто, веома је мекано (Nisaratanaporn et al, 2007). Дакле, може се претпоставити да песник, при својој есхатолошкој замисли има на уму асоцијативан епитет: врхунски квалитетан, оплемењен, непроцењиво вредан, непролазан (неуништив, непропадљив)… при том, „материјал“ („метал“) таквог квалитета је и стерилан (чист, неподложан рђању, у контакту са биолошким ткивом или супстанцом не изазива инфекцију, иритацију и сл. нежељене симптоме). Постоји и архаично значење речи sterling из старог (средњег) Енглеског која потиче од речи stеrre – птица или звезда која је била угравирана на четвртима, енглеског новчића; може бити и скраћена верзија израза еsterling која се односи на источне трговце из Балтичких градова који су установили стандард тежине полуга (злата) као критеријум новчаних трансакција; валута у Великој Британији, осим „фунта“ [pound], носи назив и sterling.
[14] „И показа ми реку воде живота, бистру као кристал, која извире од престола Божјег и Јагњетовог. Насред његове улице и с обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест врста плодова, дајући свакога месеца свој плод, и лишће од дрвета је за исцељење народима.“ (Откр. 22: 1-2).
Референце:
Rakićević, T., Matić, Z., Ković, V. (2023). The Ladder of Divine Ascent: New Scientific Evidences for an Old Theological Perspective of Crying, необјављено.
Клеопа Илие. (2015). Успон ка васкрсењу (Ј. Србуљ, ур), Београд: Образ Светачки.
Елиот, Т. С. Пуста земља (Л. Коен, ур), Београд: Чигоја штампа, библиотека Арахна, 2022.
