Borba za akademiju

Jedno od najtežih i najopasnijih nasleđa revolucije u Rusiji je gubitak istinskog akademskog nivoa. Visoke škole i, naročito, univerziteti bili su, od samog početka, žrtvovani zarad želja i pretenzija revolucionarne sredine. Njihova samostalnost bila je ismejana i pogažena; izbor kadrova i izrada programa oduzeta je iz nadležnosti naučnika i predata u ruke neznalicama; i dok je totalitarna država jačala, celokupan akademski život – istraživanje, nastava, kritika i ocenjivanje radova, duh i pravac spoznajne volje – sve je bilo ugušeno, unakaženo i srozano. Akademija je pretvorena u „tehnikum revolucije“; naučnici su bačeni na kolena, a nauka, u njenom pravom značenju, morala je da pređe u ilegalu. Toj izopačenosti i poniženju, jednom će doći kraj i Rusija će obnoviti svoj akademski duh i nivo.

Šta je, u stvari, akademija? Šta je njen zadatak? Čemu naučnici treba da služe da bi nivo univerziteta bio na pravoj visini?

Akademija je najviši stepen u obrazovanju i vaspitanju čoveka; i, već samim tim, određuje se njena suština i specifičnost. Jer, stepeni koji joj prethode, samo pripremaju čoveka za ovaj poslednji i najviši.

Niža škola uči čoveka da čita, piše i shvata pročitano; ona uči dete da koncentriše svoju pažnju, da raspolaže svojim pamćenjem i da se usredsređuje u ukazanom pravcu. Dobar nastavnik će se, neizostavno, pobrinuti da u detetu probudi duhovnost njegovog instinkta – dobrotu, savest, vrlinu, religioznu veru, nacionalno osećanje i pravnu svest…

Srednja škola uči čoveka da usvaja gradivo koje mu je ponuđeno i da njime tehnički vlada: poimanje mora postati aktivno razmišljanje, horizont deteta mora, iz godine u godinu, postajati sve širi, pamćenje mora da se utvrđuje i obogaćuje. Ali, autoritet nastavnika ostaje i dalje rukovodeći: on daje tumačenja, uputstva, lekcije, zadaje zadatke i vežbe. Nastavnik, na neki način, staje između učenika i predmeta kao posrednik i priča mu iz predmeta i o predmetu onoliko koliko smatra da je neophodno i da je u skladu s mogućnostima učenika, proveravajući njegovu pažnju, pamćenje i sposobnost usvajanja. On učenicima saopštava pravila i načine mišljenja, uvežbava ih u primenjivanju ovih pravila, ispravlja njihove greške i daje im uputstva. Samim tim, on kod svojih učenika budi i jača („prepovija“) moć suđenja, učeći je pravilnoj usmerenosti i disciplini, ali i držeći je, neko vreme, u potčinjenom položaju. Talentovani nastavnik sigurno će se pobrinuti i za to da kod učenika pobudi interesovanje za svoj predmet, da u njima zapali ljubav prema predmetu i žeđ za spoznajom; on će u svoja predavanja uneti toliko iskrene vatre, da će učenici, i ne primećujući, početi da žive aktivnom snagom rasuđivanja – formiraće svoje vlastite ukuse, poglede i ubeđenja; a, što je najvažnije – jačaće i primenjivaće duhovnost svoga instinkta.

Sve je ovo samo priprema za visoko obrazovanje, za akademiju, a tamo se sve menja.

Akademija se ne obraća ni detetu ni mladiću, već intelektualno zrelom čoveku: ona ga vaspitava za samostalno bitisanje i mišljenje. Nema više školskih šema, pasivno usvajanih šablona, obaveznih metoda i neprekidne kontrole! Otpočinje samostalna delatnost duha, spoznaje i misli…I upravo ka ovoj samodelatnosti treba da vodi akademska nastava. Prirodno, na mlađim godinama ovu samodelatnost treba podsticati i jačati savetima, objašnjenjima, saopštavanjem poznatih metoda i umeća; ali na starijim godinama, student mora da pokuša da misli i spoznaje samostalno.

Po ovome se akademska nastava suštinski razlikuje od časova u gimnaziji. Ovde se ne puni pamćenje, niti se usvaja pojmljeno i samo tehnički vežba mišljenje. Ovde se radi o jačanju i produbljivanju moći suđenja; ovde se stiče umeće da se samostalno pristupa predmetu, da se on samostalno percipira i istražuje. Na ovo treba da se usredsredi akademska nastava.

Pogrešno, kratkovido i tužno postupaju oni profesori koji i na univerzitetima praktikuju gimnazijski način obučavanja, primenjujući ga samo na druge, teže i složenije sadržaje. To nema veze sa akademijom: oni sami, zapravo, nisu prerasli gimnaziju i na univerzitetu, strogo govoreći, nemaju šta da traže. Akademski ispiti ne postoje zato da bi se opterećivalo pamćenje studenata i da bi se autoritativno kontrolisalo nametnuto mišljenje. Akademija uči predmetnom mišljenju i predmetnom istraživanju; i na akademskom ispitu, na proveri, ne bi trebalo da bude pamćenje, već moć suđenja i umeće orijentacije u neistraženom i nepoznatom…

Akademija osposobljava čoveka za duhovnu i intelektualnu samostalnost, za aktivno zapažanje i mišljenje, za istraživanje pa, dakle, i za duhovnu slobodu. Priprema je završena. Ispit „zrelosti“ je položen i mlad čovek je „sazreo“. Sad on može da pristupi pravom razvijanju svoje moći suđenja. Njemu predstoji neposredan susret s predmetom, kreativno vežbanje u samostalnom ispitivanju i istraživanju. I jako je dobro ako se sa osnovama ove samostalnosti upoznao još u gimnaziji, ako u akademsku auditoriju ulazi kao duhovno zainteresovan čovek, koji traga za samostalnošću…

Ono što je akademija dužna da mu pruži upravo je neposredan susret s predmetom, umeće da organizuje ovaj susret i da se ispravno ophodi sa svojim objektom – bilo da se radi o materijalnom svetu ili duševnoj pojavi, matematičkoj veličini ili funkciji, živoj reči u filologiji, teško shvatljivom istorijskom događaju, zakonu u jurisprudenciji ili duhovnom stanovištu u filosofiji. Mladi akademac mora da se nauči da samostalno i neposredno percipira svoj predmet, da ga pronalazi, izdvaja, doživljava, sazrcava i istražuje. A iskusni akademik mora da se postara da mu prenese ovo umeće. Docent je tu da stane između slušaoca i predmeta, upravo radi toga da bi izazvao njihov životni susret, da bi uzorno organizovao ovu stvaralačku percepciju, da bi se odmah zatim povukao i sastavio rastavljeno. On kao da uzima studenta za ruku i vodi ga ka izvoru da bi mu pokazao kako ovaj izvor stvarno izgleda, kako ga treba tražiti, kako s njime valja postupati i kako se preko ovog izvora dolazi do samog predmeta; upravo zbog toga, takozvana „praktična nastava“ ili „proseminari“ i „seminari“, imaju, u univerzitetskoj nastavi, poseban značaj, uvodeći studenta u naučnu laboratoriju.

Akademsko mišljenje polazi od neposrednog iskustva; akademska spoznaja crpi iz izvora; akademsko istraživanje je samostalni doživljaj istraživača, odgovorna borba za istinu, kritičko tumačenje, vežba (askeza) moći suđenja, veština dokazivanja i pokazivanja. Kroz ovo se formira lični „pogled“ i „uverenje“ koje je izraslo iz lično doživljene očiglednosti. Akademija je dužna da čoveku prenese veštinu odgovornog, usamljenog mišljenja – veštinu da misli iz samog predmeta, moć celovitog sazrcanja (intuicija) i strogog analitičkog posmatranja (indukcija). Neutemeljeno mišljenje je zloupotreba misli, svojstvena neobrazovanosti; deduktivno mišljenje je opasno oruđe poluobrazovanosti; i jedno i drugo, mora biti prevladano. Akademija ne ustanovljava „dogmate“: ona pita, traži, istražuje; ona ne postavlja zabrane i ne dovodi do zastoja: ona živi dinamički i stvaralački, ali njena dinamika je odgovorna i oprezna, ona ispituje, sumnja i proverava.

Jednom rečju – akademija ostvaruje „metod“ i vaspitava za metod. Metod je grčka reč; ona označava put ka cilju; u spoznaji – borbu za istinu. Akademija upravo i jeste škola samostalne borbe za istinu. Čitavog svog života naučnik-istraživač se bori sa samim sobom, kako bi stekao neophodnu čistotu, pronicljivost i gipkost duha; sa predmetom, kako bi ga ispitao, sagledao i prikazao; sa jezikom, kako bi njime, na pravi način, ovladao i prilagodio ga. On se bori zbog istine, kako bi je stvarno doživeo, učvrstio i izrazio.

Ovim je rečeno mnogo, možda, čak, i sve.

Sada mora biti jasno zašto mi tvrdimo da akademija vaspitava čoveka za slobodu; jer, sloboda je odgovorna, stvaralačka samostalnost čoveka. Ali, upravo stoga akademija može da opstane jedino u atmosferi slobode i da stvara jedino iz slobode. To nije sloboda samovolje i ona se ne sme zloupotrebljavati. To je sloboda od svakojakih zahteva sa strane, od svakojakih, nauci tuđih ograničenja, od bilo kakvog pritiska na savest i na um istraživača, od svakog političkog i socijalnog ulagivanja. To je spoljašnja sloboda pri unutarnjoj sputanosti. Svako mešanje koje dolazi spolja se odbacuje kako bi se strogo mogli slediti zahtevi predmeta i istraživačke savesti. Stoga je ovo oslobađanje od ljudskih pretenzija radi služenja božanstvenoj stvari savesne spoznaje. To je smisao akademske slobode.

Eto zašto se cela akademija zasniva na osećanju odgovornosti; atmosfera, bez koje ona ne može, atmosfera je metodički vaspitane, iskreno-časne, savesno-proverene volje za istinom. Ali, treba naglasiti da ni osećanje odgovornosti, ni volja za istinom ne proističu samo i jednostavno iz akademskog duha, već, naročito, iz duha žive religioznosti. Vaspitavajući čoveka u slobodi i učeći ga unutarnjoj disciplini, vaspitavajući ga za samostalnost i učeći ga samoopredeljivanju, akademija traži od njega da pobedi samozatvorenost, samovolju i taštinu, i da stekne onu istinsku krotkost koja je svojstvena svakom pravom naučniku.

Ceo svoj život naučnik stoji pred velikom tajnom vidljivog i nevidljivog, pred beskonačnom dubinom i složenošću predmeta koji je stvorio Bog; on sazrcava ovu živu tajnu i dubinu i nastoji da je percipira i istraži. Što je uzvišeniji i značajniji ljudski duh, to je veće njegovo poštovanje i njegova krotkost. Što je njegov pogled pronicljiviji, to je iskrenije njegovo divljenje, kako je na to ukazivao još Aristotel; to je strožiji njegov sud o samom sebi, kako to biva kod askete. Pravi akademik zna svoje granice i granice svoga znanja; i zato on nikad nije ohol i ne pati od gordosti. Mudar akademik odlično zna gde počinje njegova „glupost“, i nikada sebe ne smatra najpametnijim. On oseća u sebi večnog studenta, koji nikad ne zna dovoljno i kojem je samo pružena sreća da dešifruje svet koji je stvorio Bog, kao neki Božiji hijeroglif – stalno se boreći i ne nadajući se da će iscrpsti svoj predmet.

Eto zašto je tiho, sazrcavajuće i duboko poštovanje istinski izvor akademskog istraživanja. I ovo smerno klanjanje pred bogomsazdanom tajnom univerzuma, ovo divljenje čoveka koji oseća Božje „tragove“ i „zrake“ u svetu, jedna je od najblagorodnijih molitvi koje su, uopšte, dostupne čoveku, ona je molitva blagodarnosti i očiglednosti, koja ni za šta ne moli i ni na šta se ne žali. Takva molitva donosi naučniku svoje najbolje darove: ljubav prema predmetu koji očekuje da bude istražen; volju za tačnom i punom istinom; osećanje odgovornosti za svako tvrđenje i poricanje; krotkost koja čisti dušu, i askezu moći suđenja. Stoga, ako se stvar shvati na pravi način, akademija ne samo da nije suprotstavljena religiji, već ona, baš naprotiv, predstavlja jednu od najplemenitijih formi religioznosti; stvaralaštvo istinskog naučnika je tiho bogosluženje. „Pojam“ Boga nije objašnjavajuća „hipoteza“ u sklopu nauke; ali Duh Božiji jeste istinska i određujuća osnova svih akademskih napora i dostignuća.

Svi veliki naučnici poslednjih vekova znali su i otvoreno su ispovedali ovo – i Kopernik, i Bekon, i Galilej, i Njutn, i Kepler, i Lajbnic, i Bojl, i Lomonosov, i Libih, i fon Majer, i Fehner, i Karlajl. Oni su iznosili svoje shvatanje s nedvosmislenom jasnošću i dubokim poštovanjem; i bili su u pravu. Oni nisu tražili i nalazili ono što je spolja vidljivo, već skrivenu suštinu. A da bi se proniklo do suštine, valja se zagledati u dubinu, tamo gde prebiva živa tajna univerzuma – koju je stvaralački zamislio Gospod i koja nam je zadata za stvaralačko istraživanje. Pravi istraživač se uvek, s dubokim poštovanjem dotiče ove tajne, i, dotakavši je, vrlo brzo se uverava u to da intelektualni doživljaj univerzuma neprimetno dovodi čoveka do sazrcanja Božanstva.

Eto zašto se akademija, koja je odučila da se divi i duboko poštuje i koja je izgubila osećanje ljubavi i odgovornosti – neminovno degeneriše i prestaje da bude akademija. Ona postaje beživotna, prestaje da stvara i počinje da služi duhu raspadanja, srozavanja i propasti; njeni „naučnici“ lutaju po površini pojava, „raspršuju“ i „slepljuju“, ponavljaju svoje ili tuđe (koje su im propisane!) mrtve sheme, misle kratkovido, mehanizuju svoj sopstveni rad i gube autentični, živi predmet…

To je akademija, to je istinska suština univerziteta i svake visoke škole kao takve (ako ona još zaslužuje svoje ime): to je laboratorija ispitivačkog i sumnjajućeg istraživanja koje se odvija u duhu religioznog sazrcanja. Akademija nastaje iz slobode, stvara u slobodi i vaspitava za slobodu; ona, u isto vreme, nastoji da slobodno shvati one visoke obaveze i one najviše nužnosti kojima čovek dobrovoljno mora da se potčini radi predmetne spoznaje. Ona ne istražuje radi toga da bi sve razložila i razrušila, već radi toga da bi uvidela autentično, da bi ga verno opisala i da bi stvaralački izgradila vitalno. Ona, naravno, jeste škola misli; ali ta misao je ispunjena ljubavlju i voljom: ona posmatra, sazrcava i radosno poima delo ruku Božijih. Stoga, akademija traži celog čoveka: a od njega samog – traži moralno naprezanje i religiozno uzdizanje: u protivnom, on se neće dotaći najvažnijeg i najzavetnijeg: tajne čulnih, nečulnih i natčulnih svetova.

I ono prvo, od čega svaka akademija mora da krene, to je prevladavanje svih spolja nametnutih i mrtvih intelektualnih shema i šablona: sve to, poput smrtonosnog otrova, deluje na misao, na savest, na duh i na volju čoveka.

 

Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010, 184–190.
Prevod: Radoslav Božić