Академија и/или пустиња?

Већ дуго постоји трење, ако се тако може рећи, између две струје унутар хришћанске вере. Између просечних верника који немају неки већи ниво образовања (у смислу познања основе вере или бесмислу клањања ономе што не разумеју) и теолога који марљиво раде на свом образовању (у смислу да образовање у овом случају треба да постане и могућност уподобљавања). Међутим, јефтина једначина би се могла поставити у другачијем модусу: између теологије (теолога) и вере (верника). И већ овде упадамо у прво вештачко трење, јер не може да постоји јаз између теологије и вере будући да су готово синонимне или да налазе своје укрштање у тачки која је сам Христос. Проблем је у томе што неко има већи дар да изрази своју веру својом теологијом, али то не значи да онај ко нема тај дар да је лишен учешћа у Божијем животу. Дар пак у овом случају не значи пасивну датост. Треба радити на свом дару. У овом случају на језику. Наравно, проблем је и образовање, васпитање, учење. Теолог није апстрактан ванземаљац који се од доконости поиграва са старим или новим појмовима, или стеченим знањем које неретко преузето од других неумесно потписује као властити проналазак, него неко (или би бар требало тако да буде јер је могуће поигравати се теологијом без личног препознавања Христа) који поред живог искуства своје вере, прожетој благодаћу, покушава да нађе аутентичнији израз, проверу и потврду своје вере усаглашавањем или преиспитивањем живота претходних теолога. Можда, дакле, неко нема жељу да ради на себи (не мора се ту студирање ПБФ-а узимати као лајт-мотив) па онда покушава да саботира сваког теолога који ради на себи и свом језику, а језик није мала ствар ако је посреди мотив да се властито искуство подели са другим. Јер зашто би делио нешто са неким кога не воли? А ако је љубав база из које се овакво сведочанство дели, онда ће бити јаснији мотив зашто неко ради на свом усавршавању. Усавршавање, дакле, не мора да се гледа нужно кроз диоптрију студирања (мада студирање као такво није непотребно, али је чињеница да студирање постаје због своје скупоће ствар престижа), већ се може огледати у усавршавању и надоградњи своје теологије и упоређивања са мислима светих као провери свог искуства у „приватној режији“ (са наравно отвореним ризиком да су застрањивања више него могућа). „Приватна режија“ овде има за акценат управо бављење теологијом која не мора бити искључиво уоквирена рамовима студирања, али се не мора тумачити ни као атак на студирање.

Типичну оптужбу коју затичемо против теолога парадоксално уопште и не подижу толико неписмени колико полуобразовани – они који су негде фрагментарно већ изградили своје образовање на разним воденицама. И ни то не би био проблем да су разни увиди довели до једног осећања здравог смисла. Дакле, нека интелигенција, или полуинтелигенција, налази разлог за свој отпор управо у властитој угрожености од образовања које га претиче својом интелигенцијом. Није то само ствар истомишљености. Нити је поента теологије да се претвори у неки вид теологизирања које треба само да скандализује. Јер, ако једном часном сељаку или просечном грађанину не смета нечије образовање, зашто једној интелигенцији смета интелигенција неког другог? Можда овде треба тражити чвор неспоразума и конфликта. Друга типична оптужба је да су теолози сви до једнога надмени. Сви, без изузетка. Свако ко је на путу студирања, дипломирања, даљег усавршавања (уз прећутани ризик да се од даљег усавршавања можда ни посао у истој области неће имати али бар може бити плод искрене љубави према Богу) – има етикету надменог. Мало је бајата таква поставка ствари. Бркају се појмови. Образовање је једна стварност, а нечији карактер друга стварност. Има нас разних. Неко је образован али је стока по карактеру; неко је необразован али племенит као човек; неко је образован али ради на својим врлинама; а неко је необразован али је поништио сваку људскост у себи. Све ове типологије осцилирају на психолошком пољу, а неретко се одражавају недужно на димензију вере која за садржај има Онога Којег ништа не може условити. Зато се могу наћи примери школованих светитеља, али и оних нешколованих како у првим вековима док је хришћанство тек крчило свој пут кроз свет, тако и у свету данашњице. Нема потребе стварати трење између светих који су стасавали по академијама и оних који су стасавали по пустињама.

И где сада настаје проблем? У навијачкој свести. Једни би да својатају нешколоване светитеље, као по неком уштогљеном правилу „старце“, те узимају њихов дар Духа као меродавност теологије и карактера само да би своје необразовање оправдали, а други би да својатају школоване светитеље те узимају њихов дар Духа али и друге историјске прилике и нехришћанске средине у којима су стасавали само да би необразоване потчинили. (У домену расколничких позиција ствар се компликује, јер свака страна својата одређене догматске ставове неких отаца да би подржали или оборили нечије заблуде). Није добро ни једно ни друго. Нема потребе за трењем. За навијањем. Свако навијање се на крају претвори у скандирање налик онима који су говорили: „Распни га, распни!“. Тако се хришћани окрећу против хришћана. У оваквим примерима треба да сагледамо да имамо дивну разноликост Божијег деловања који нити гледа на нечије образовање, нити на необразовање – али Који ни не потцењује обе сфере – већ на срце човечије. Нема потребе да узимамо било чије типологије као апсолутне обрасце по ком модусу треба да осмислимо свој живот, јер осим што је то домен наше слободе, тим више треба разликовати да ниједан Духоносац није био заговорник да се искључиво он треба подражавати, него да свако нађе властиту меру усавршавања и/или уподобљавања Христу. Ипак, треба подвући да теологија не прети никоме. Христос је Архитеолог – ако ћемо тако да поставимо проблем. Немогуће је, дакле, ономе ко саображава свој живот према Њему да оперише себе од теологије. Можда се нека искуства Духа не могу подићи на већи ниво интелектуалне сфере, или језичког израза, али то не значи да и такав учесник изван теологије битише. Али свако има одговорност да усавршава своја познања и свој језик управо зато што јесте теолог самим тим што се Архитеологом причешћује. Ако неко, дакле, презире некога који ради на својој теологији, није ту теологија крива, нити теолог (осим ако сам није допринео да се таква слика изгради, због чега се, како рече апостол, хули на име Божије), већ је посреди мржња. Мржња по оном старом моделу, како неко мудро рече, да се људи плаше онога што не разумеју, а онда, следствено, подижу и своје мржње према онима које не разумеју. Историја Цркве је пуна примера светих отаца које је управо власт Цркве черечила када год није могла, или још провокативније – није хтела да их разуме. И та демонска контрадикторност и данас истрајава да пројави своје лице у ништа мањем интезитету, било да зло датира од одређене црквене инстанце, или од типологије „просечних верника“. Када су ови други у питању, један мој пријатељ ће добро приметити да неки хришћани трајно остану на неком нивоу вечно незрелих неофита.

Вратимо се на проблем. Неки људи, дакле, деле теологију на теологију искуства и на теологију као академску дисциплину. Др Владан Перишић је у свом делу „И вера и разум“ покушао да понуди одличне увиде да искључивост разума није потребна. Разум је потребно образовати у синхронизацији са искуством вере. А вера нема за садржај безличног него Личног а Лични није бесловесан него Словесан. У таквој теологији нема навијања, нити понижавања разума, а самим тим и нечијег образовања. Са јасним акцентом да „НЕ постоји академска теологија него НАЧИН акадамског бављења теологијом“. Нема, самим тим, ни потребе глорификовати неке оце пустиње као једине моделе по којима треба градити своју веру на уштрб демистификације теологије. Сигурно је да постоје опасности неког вида интелектуалног елитизма, или теологије као самосталне интелектуалне дисциплине, али свака опасност се може превладати успешним обједињавањем. Апсурдно је да се уопште може спекулисати о теологији као дисциплини одвојеној од искуства Цркве. А ништа мања опасност, ако не и радикалнија и фанатичнија, може доћи од оних који подижу устанак против образовања, јер држећи разум за безвредну творевину (чиме се ругају и Ономе Који је тај разум у човеку подигао) тај исти разум користе да друге сахране. Што значи да се свог разума не одричу, него га користе против образовања да би наводно истакли примат Духа Светога који тобоже само у необразованим душама живи и делује.

Да поентирамо. Није ПБФ мерило теологије, нити аскетизам пустиње. А ипак, није ни да није. Проблем су наше типологије са целокупним корпусом разноразних чинилаца које образују наш психофизички склоп. Реално, само је Христос мера свима. „Дух дише где хоће“, али то се не мора узимати као парола против теолошког образовања. Чаша спасења која се Литургијом пружа је један показатељ теологије, а други показатељ је да ни она не може „протеологисати“ некога ко задржава непреображени део сопства. Зато се неки тако наивно саблажњавају „како неко може бити теолог а ђубре од човека“. Али, ти који се злурадо саблажњавају не рециклирају свој отпад образовањем које би доскочило нечијем смећу. Чаша спасења је дар за пустињу душе сваког. Нема ту суштинског преображења које би човека једном трајно оперисало од могућности погрешивости. И даље отпадамо. Осцилирамо. Не помаже ту ни разум, ни образовање, ни необразовање. Зато и оне које неким непримером изобличавамо остају на функцијама (без обзира да ли су писмени или неписмени) јер их служба коју имају не може спасити од ривалитета и трења природе коју носе, али то не значи да писмени или неписмени који под њима стоје немају своју службу, нити да су лишени теологије. Ипак, ако је Христос Архитеолог, онда свако има одговорност да ради не само на свом уподобљавању које је резултат вере, већ и на усавршавању језика којим би истанчаније изразио своје искуство као дар сведочења другима. А сведочење, истина, може бити и у другим примерима, али ни реч, као акт образовања, не треба потценити као основу којом људи опште једни са другима. Уосталом, образовање се никада не завршава. Може човек имати разне титуле и дипломе, али то не значи да је чаша смисла до краја испијена, јер чим престане усавршавање – настаће назадовање. Оваква поставка ствари и образоване и необразоване треба да стимулише да не престају са својим учењем не само у стварима теолошким, него и у стварима карактерним, а опет све у циљу да се други не посматра као практични зупчаник у безличном систему, него као ближњи који у личној корелацији са другима гради ни мање ни више него – Цркву.