Akademija i/ili pustinja?

Već dugo postoji trenje, ako se tako može reći, između dve struje unutar hrišćanske vere. Između prosečnih vernika koji nemaju neki veći nivo obrazovanja (u smislu poznanja osnove vere ili besmislu klanjanja onome što ne razumeju) i teologa koji marljivo rade na svom obrazovanju (u smislu da obrazovanje u ovom slučaju treba da postane i mogućnost upodobljavanja). Međutim, jeftina jednačina bi se mogla postaviti u drugačijem modusu: između teologije (teologa) i vere (vernika). I već ovde upadamo u prvo veštačko trenje, jer ne može da postoji jaz između teologije i vere budući da su gotovo sinonimne ili da nalaze svoje ukrštanje u tački koja je sam Hristos. Problem je u tome što neko ima veći dar da izrazi svoju veru svojom teologijom, ali to ne znači da onaj ko nema taj dar da je lišen učešća u Božijem životu. Dar pak u ovom slučaju ne znači pasivnu datost. Treba raditi na svom daru. U ovom slučaju na jeziku. Naravno, problem je i obrazovanje, vaspitanje, učenje. Teolog nije apstraktan vanzemaljac koji se od dokonosti poigrava sa starim ili novim pojmovima, ili stečenim znanjem koje neretko preuzeto od drugih neumesno potpisuje kao vlastiti pronalazak, nego neko (ili bi bar trebalo tako da bude jer je moguće poigravati se teologijom bez ličnog prepoznavanja Hrista) koji pored živog iskustva svoje vere, prožetoj blagodaću, pokušava da nađe autentičniji izraz, proveru i potvrdu svoje vere usaglašavanjem ili preispitivanjem života prethodnih teologa. Možda, dakle, neko nema želju da radi na sebi (ne mora se tu studiranje PBF-a uzimati kao lajt-motiv) pa onda pokušava da sabotira svakog teologa koji radi na sebi i svom jeziku, a jezik nije mala stvar ako je posredi motiv da se vlastito iskustvo podeli sa drugim. Jer zašto bi delio nešto sa nekim koga ne voli? A ako je ljubav baza iz koje se ovakvo svedočanstvo deli, onda će biti jasniji motiv zašto neko radi na svom usavršavanju. Usavršavanje, dakle, ne mora da se gleda nužno kroz dioptriju studiranja (mada studiranje kao takvo nije nepotrebno, ali je činjenica da studiranje postaje zbog svoje skupoće stvar prestiža), već se može ogledati u usavršavanju i nadogradnji svoje teologije i upoređivanja sa mislima svetih kao proveri svog iskustva u „privatnoj režiji“ (sa naravno otvorenim rizikom da su zastranjivanja više nego moguća). „Privatna režija“ ovde ima za akcenat upravo bavljenje teologijom koja ne mora biti isključivo uokvirena ramovima studiranja, ali se ne mora tumačiti ni kao atak na studiranje.

Tipičnu optužbu koju zatičemo protiv teologa paradoksalno uopšte i ne podižu toliko nepismeni koliko poluobrazovani – oni koji su negde fragmentarno već izgradili svoje obrazovanje na raznim vodenicama. I ni to ne bi bio problem da su razni uvidi doveli do jednog osećanja zdravog smisla. Dakle, neka inteligencija, ili poluinteligencija, nalazi razlog za svoj otpor upravo u vlastitoj ugroženosti od obrazovanja koje ga pretiče svojom inteligencijom. Nije to samo stvar istomišljenosti. Niti je poenta teologije da se pretvori u neki vid teologiziranja koje treba samo da skandalizuje. Jer, ako jednom časnom seljaku ili prosečnom građaninu ne smeta nečije obrazovanje, zašto jednoj inteligenciji smeta inteligencija nekog drugog? Možda ovde treba tražiti čvor nesporazuma i konflikta. Druga tipična optužba je da su teolozi svi do jednoga nadmeni. Svi, bez izuzetka. Svako ko je na putu studiranja, diplomiranja, daljeg usavršavanja (uz prećutani rizik da se od daljeg usavršavanja možda ni posao u istoj oblasti neće imati ali bar može biti plod iskrene ljubavi prema Bogu) – ima etiketu nadmenog. Malo je bajata takva postavka stvari. Brkaju se pojmovi. Obrazovanje je jedna stvarnost, a nečiji karakter druga stvarnost. Ima nas raznih. Neko je obrazovan ali je stoka po karakteru; neko je neobrazovan ali plemenit kao čovek; neko je obrazovan ali radi na svojim vrlinama; a neko je neobrazovan ali je poništio svaku ljudskost u sebi. Sve ove tipologije osciliraju na psihološkom polju, a neretko se odražavaju nedužno na dimenziju vere koja za sadržaj ima Onoga Kojeg ništa ne može usloviti. Zato se mogu naći primeri školovanih svetitelja, ali i onih neškolovanih kako u prvim vekovima dok je hrišćanstvo tek krčilo svoj put kroz svet, tako i u svetu današnjice. Nema potrebe stvarati trenje između svetih koji su stasavali po akademijama i onih koji su stasavali po pustinjama.

I gde sada nastaje problem? U navijačkoj svesti. Jedni bi da svojataju neškolovane svetitelje, kao po nekom uštogljenom pravilu „starce“, te uzimaju njihov dar Duha kao merodavnost teologije i karaktera samo da bi svoje neobrazovanje opravdali, a drugi bi da svojataju školovane svetitelje te uzimaju njihov dar Duha ali i druge istorijske prilike i nehrišćanske sredine u kojima su stasavali samo da bi neobrazovane potčinili. (U domenu raskolničkih pozicija stvar se komplikuje, jer svaka strana svojata određene dogmatske stavove nekih otaca da bi podržali ili oborili nečije zablude). Nije dobro ni jedno ni drugo. Nema potrebe za trenjem. Za navijanjem. Svako navijanje se na kraju pretvori u skandiranje nalik onima koji su govorili: „Raspni ga, raspni!“. Tako se hrišćani okreću protiv hrišćana. U ovakvim primerima treba da sagledamo da imamo divnu raznolikost Božijeg delovanja koji niti gleda na nečije obrazovanje, niti na neobrazovanje – ali Koji ni ne potcenjuje obe sfere – već na srce čovečije. Nema potrebe da uzimamo bilo čije tipologije kao apsolutne obrasce po kom modusu treba da osmislimo svoj život, jer osim što je to domen naše slobode, tim više treba razlikovati da nijedan Duhonosac nije bio zagovornik da se isključivo on treba podražavati, nego da svako nađe vlastitu meru usavršavanja i/ili upodobljavanja Hristu. Ipak, treba podvući da teologija ne preti nikome. Hristos je Arhiteolog – ako ćemo tako da postavimo problem. Nemoguće je, dakle, onome ko saobražava svoj život prema Njemu da operiše sebe od teologije. Možda se neka iskustva Duha ne mogu podići na veći nivo intelektualne sfere, ili jezičkog izraza, ali to ne znači da i takav učesnik izvan teologije bitiše. Ali svako ima odgovornost da usavršava svoja poznanja i svoj jezik upravo zato što jeste teolog samim tim što se Arhiteologom pričešćuje. Ako neko, dakle, prezire nekoga koji radi na svojoj teologiji, nije tu teologija kriva, niti teolog (osim ako sam nije doprineo da se takva slika izgradi, zbog čega se, kako reče apostol, huli na ime Božije), već je posredi mržnja. Mržnja po onom starom modelu, kako neko mudro reče, da se ljudi plaše onoga što ne razumeju, a onda, sledstveno, podižu i svoje mržnje prema onima koje ne razumeju. Istorija Crkve je puna primera svetih otaca koje je upravo vlast Crkve čerečila kada god nije mogla, ili još provokativnije – nije htela da ih razume. I ta demonska kontradiktornost i danas istrajava da projavi svoje lice u ništa manjem intezitetu, bilo da zlo datira od određene crkvene instance, ili od tipologije „prosečnih vernika“. Kada su ovi drugi u pitanju, jedan moj prijatelj će dobro primetiti da neki hrišćani trajno ostanu na nekom nivou večno nezrelih neofita.

Vratimo se na problem. Neki ljudi, dakle, dele teologiju na teologiju iskustva i na teologiju kao akademsku disciplinu. Dr Vladan Perišić je u svom delu „I vera i razum“ pokušao da ponudi odlične uvide da isključivost razuma nije potrebna. Razum je potrebno obrazovati u sinhronizaciji sa iskustvom vere. A vera nema za sadržaj bezličnog nego Ličnog a Lični nije beslovesan nego Slovesan. U takvoj teologiji nema navijanja, niti ponižavanja razuma, a samim tim i nečijeg obrazovanja. Sa jasnim akcentom da „NE postoji akademska teologija nego NAČIN akadamskog bavljenja teologijom“. Nema, samim tim, ni potrebe glorifikovati neke oce pustinje kao jedine modele po kojima treba graditi svoju veru na uštrb demistifikacije teologije. Sigurno je da postoje opasnosti nekog vida intelektualnog elitizma, ili teologije kao samostalne intelektualne discipline, ali svaka opasnost se može prevladati uspešnim objedinjavanjem. Apsurdno je da se uopšte može spekulisati o teologiji kao disciplini odvojenoj od iskustva Crkve. A ništa manja opasnost, ako ne i radikalnija i fanatičnija, može doći od onih koji podižu ustanak protiv obrazovanja, jer držeći razum za bezvrednu tvorevinu (čime se rugaju i Onome Koji je taj razum u čoveku podigao) taj isti razum koriste da druge sahrane. Što znači da se svog razuma ne odriču, nego ga koriste protiv obrazovanja da bi navodno istakli primat Duha Svetoga koji tobože samo u neobrazovanim dušama živi i deluje.

Da poentiramo. Nije PBF merilo teologije, niti asketizam pustinje. A ipak, nije ni da nije. Problem su naše tipologije sa celokupnim korpusom raznoraznih činilaca koje obrazuju naš psihofizički sklop. Realno, samo je Hristos mera svima. „Duh diše gde hoće“, ali to se ne mora uzimati kao parola protiv teološkog obrazovanja. Čaša spasenja koja se Liturgijom pruža je jedan pokazatelj teologije, a drugi pokazatelj je da ni ona ne može „proteologisati“ nekoga ko zadržava nepreobraženi deo sopstva. Zato se neki tako naivno sablažnjavaju „kako neko može biti teolog a đubre od čoveka“. Ali, ti koji se zlurado sablažnjavaju ne recikliraju svoj otpad obrazovanjem koje bi doskočilo nečijem smeću. Čaša spasenja je dar za pustinju duše svakog. Nema tu suštinskog preobraženja koje bi čoveka jednom trajno operisalo od mogućnosti pogrešivosti. I dalje otpadamo. Osciliramo. Ne pomaže tu ni razum, ni obrazovanje, ni neobrazovanje. Zato i one koje nekim neprimerom izobličavamo ostaju na funkcijama (bez obzira da li su pismeni ili nepismeni) jer ih služba koju imaju ne može spasiti od rivaliteta i trenja prirode koju nose, ali to ne znači da pismeni ili nepismeni koji pod njima stoje nemaju svoju službu, niti da su lišeni teologije. Ipak, ako je Hristos Arhiteolog, onda svako ima odgovornost da radi ne samo na svom upodobljavanju koje je rezultat vere, već i na usavršavanju jezika kojim bi istančanije izrazio svoje iskustvo kao dar svedočenja drugima. A svedočenje, istina, može biti i u drugim primerima, ali ni reč, kao akt obrazovanja, ne treba potceniti kao osnovu kojom ljudi opšte jedni sa drugima. Uostalom, obrazovanje se nikada ne završava. Može čovek imati razne titule i diplome, ali to ne znači da je čaša smisla do kraja ispijena, jer čim prestane usavršavanje – nastaće nazadovanje. Ovakva postavka stvari i obrazovane i neobrazovane treba da stimuliše da ne prestaju sa svojim učenjem ne samo u stvarima teološkim, nego i u stvarima karakternim, a opet sve u cilju da se drugi ne posmatra kao praktični zupčanik u bezličnom sistemu, nego kao bližnji koji u ličnoj korelaciji sa drugima gradi ni manje ni više nego – Crkvu.