На почетку приче срећемо профил човека који се назива богаташем или господарем. Богаташ је под собом имао управитеља. Имена, сталеж, порекло – све је непознато. Управитељ је оптужен за расипање имања којим је управљао код онога код кога је био запослен (овде богаташа). Богаташ тражи полагање рачуна да провери да ли су махинације заиста биле присутне. Управнику прети отказ.
Полазиште многих анализа се базира на следећем месту: управник спрема план не како да се оправда пред богаташем и да задржи посао, него, немајући оправдање пред њим, налази дужнике свог надређеног. Јер циља на то да када добије отказ да може код њих да се запосли (Лк 16, 4). Оно што следи јесте растерећивање дугова оних који су се били задужили код богаташа (Лк 16, 5-7). Другим речима, управник као да овде наставља са махинацијама, јер нити себи налази оправдање, нити је прави рачун испостављен будући да преполовљава туђе дугове. Дакле, наставља да вара богаташа не враћајући кроз туђе дугове прави рачун већ половичан. И то чини да би одобровољио оне који су били задужени не да би поштовали богаташа, него да би могао на њих да рачуна када остане без посла.
Све би ово донекле било разумљиво, чак и као неморално, да не долазимо до исказа богаташа који је очигледно имао увид шта му управитељ чини иза леђа. Господар (богаташ) похваљује неправедног управитеља (Лк 16, 8). Ту почиње скандал. И скандал се довршава још чуднијим местом: „Начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас када осиромашите примили у вечна обиталишта” (Лк 16, 9). Овде ћемо се мало задржати.
Ово место се тумачило на разне начине. Неки алудирају на сарказам, други на богоугодно коришћење новца у корист сиромашних, итд. Ако кренемо од почетка, сигурно је да је господар алузија за Бога. Управитељ фигуративно може бити свако од нас који живи у Божијем свету. Дужници према Богу могу бити људи са којима свакодневно живимо или се сусрећемо. Тражење рачуна може бити испитивање нашег срца какво је у односу према другима. „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…” – овде може имати благу повезаност. Ако ми опростимо дужницима, од њих стварамо сараднике који ће нам обезбедити бољу душу и станиште на небу. Ово ми се чини као једно од решења текста најпривлачнијим.
Шта је онда богатство неправедно? Не верујем да је у питању префригано стицање којим се као неки данас боре за своје место у свету, а нажалост и у Цркви. На пример, неко је ктитор па тражи себи почасно место или чак своју фреску на зиду храма. Неко донира за изградњу храма или учини какво хуманитарно дело, али новцем који је натопљен крвљу или другом неморалном радњом са неких трећих мафијашких страна. Занимљиво је да ни фарисеји нису хтели да узму натраг новац од Јуде када је зажалио што је издао Христа, јер су тај новац сматрали нечистим (упитно је каква је пракса данас у Цркви ако Црква свесно узима новац који је неправедно стечен).
„Богатство неправедно” којим се стичу пријатељи за Царство, мене је шаљиво увек подсећало на причу о Робин Худу који је крао од богатих и давао сиромашнима. Има нечег симпатичног у таквом бунту који не презире сиромашне и слабе. Али, не верујем да је на то Христос мислио, јер је писано: Не кради! Господар (Бог) похваљује домишљатост управника (сваког човека), а не његово дело које му као власнику чини штету.
Прича је нелогична. Зашто би неко од нас похваљивао некога ко краде од нас? А овде Христос то чини. Можда ми негде живећи у Божијем свету крадемо од Бога све што стигнемо сматрајући да нам припада оно што и не знамо да је Божије. На пример, нисмо сами себе створили а сматрамо себе аутоматски бесмртним; нисмо власници кисеоника и свих добара које користимо а сматрамо да нам цео свет припада итд. Овде ми пада на ум крвоточива жена која је у тајности, тискајући се међу народом, кришом хтела да „украде” исцељење од Христа а да нико не зна о томе. Има неке подударности. А опет, Христос похваљује такву њену „крађу” јер је осетио поткрадање када је сила (благодат) истекла из њега дарујући јој исцељење. За крвоточиву жену то је сигурно било богатство неправедно. Обогатила се Духом Светим а прекршила је Закон, јер је по Закону била нечиста а нечисто није смело да се дотакне светиње. Она као нечиста додирује светог Христа. И Христос је због тога не осуђује. Ето утехе за све нас који се колебамо да ли да се због своје нечистоте причешћујемо!
Мислим да је кулминација ове замршене приче у завршници када се говори о томе да се два господара не могу служити (Лк 16, 13). Неки мисле да је акценат на новцу, а улог може бити било шта што би могло пореметити однос са Богом. Не може се служити Богу и другим стварима и страстима од којих смо направили идоле. Овде као да се првобитна похвала помера у другом смеру. Можда Христос овде похваљује оно што на другом месту помиње да „будемо мудри као змије а безазлени као голубови”. Бог не жели да смо наивни за зло. Нити да се понашамо очајно када нас живот стисне. Није ли апостол, као и сам Христос, највише боравио међу грешницима, не би ли сваког задобио за спасење? Можда је овде то у прећутаном фокусу. Јер се господар не свети и не суди са управником. Не тражи обештећење. Прашта. Не завиди што управник не жели да остане код њега на послу и што прави нову стратегију за даљи живот. Можда је господару (Богу) заправо драго у изобиљу милости своје што је његов управник смањио туђа дуговања (грехове) тиме што је умањивао (опраштао) њихову објективну тежину. Немамо извор каква је реакција управитеља након похвале господара. Можда би мање нагађали смисао приче. Можда би се управитељ покајао и остао доживотно код господара да му врати све дугове. Не знамо. Неправедан управитељ можда после по промени посла више није био неправедан. Можда Христос похваљује ситуацију која ће га по отказу довести до стида и покајања. Можда је отказ само привремен док се управник не поправи. Не знамо.
Пало ми је на ум да је управитељ асоцијација за неки свештенички положај у данашње време, у смислу како неко тргује са Божијим даровима, као и то да је можда реч о томе да се Христос обраћа људима који су до тада живели једним начином живота држећи се једне вере за чију новину су се показали подобнији незнабошци, због чега и каже: „Синови овога века су вештији од синова светлости у своме нараштају” (Лк 16, 8). Као да жели да каже да ће силаском Духа Светога другима бити даровано оно што они даље од старозаветне традиције нису могли прихватити. Не знам. Превише теорија и спекулативне теологије. Али, у томе и јесте можда лепота ове приче, да се у њеној загонетки изнова преиспитујемо.
