Autografi

O razbojnicima na krstu

Jelena Smaga, Krsni put, 2008.

Priča o razbojnicima na krstu je jedna od najupečatljivijih u Jevanđelju.  Mada svaka priča uvek aktuelno odslikava i savremene događaje, što u metafori kojom se dolazi do istančanijeg smisla o oboženju, što u nekim drugim analogijama. Svaki protagonista kojeg susrećemo u jevanđeljima ima svoju zanimljivu i univerzalnu stvarnost ali stvarnost koja se raslojava tek u dimenziji dodira sa Hristom. On je taj koji čini da stvarnost drugog dođe do izražaja. Za razliku od ranijih profila koji logikom potrebe usred nekog problema kreću za Hristom ili se samo susreću sa Njim pa nastavljaju dalje kao da se ništa posebno nije dogodilo (setimo se samo desetorice leproznih, jer se samo jedan vraća da zahvali Hristu za isceljenje, a ni u današnjim blagodatnim okvirima nije ništa drugačije), danas se suočavamo sa ljudima koji u današem kriminalnom zakonodavstvu zaslužuju samo sankcionisanje. 

Na krstu, pored Hrista, imamo, već znamo, dva razbojnika. Obojica kao da ikonizuju svakoga od nas. Svi imamo neki greh. Ali, kod ove dvojice imamo totalnu drugačiju ustrojenost bića, kod jednog čak iskorak iz bića, premda obojica isti greh dele.  Jedan ispoveda veru, drugi ne. Drugi uslovljava veru kao što danas čine mnogi, u stilu: „Bože, oslobodi me nekog pritiska, daj mi ovo ili ono, i ja ću poverovati u tebe!“ Neslobodna pozicija. Tako nepokajani razbojnik kuša Hrista: „Ako si Sin Božiji, spusti nas sa krsta!“ Pokajani razbojnik postupa, za razliku od surovog racionaliste, totalno nelogično, ne koncentriše se na svoju agoniju, koju sigurno oseća, nego na Hrista za kojeg je, takođe raspetog, tek totalno nelogično poverovati u tom trenutku.  I Hristos ne ostaje ravnodušan, niti se On Sam koncentriše na Svoju agoniju („…sine, eto ti majke; bićeš sa mnom danas u raju; Oče, oprosti im, ne znaju šta čine…“). Logično je da u iskustvu bola svako od nas izrazi negodovanje, ali u iskustvu bola ne vidimo uopšte da se Hristos obazire na Svoje rane. To ne znači da je On operisan od bola, nego da je njegova sveta pažnja usmerena na razvoj koji tek treba da usledi. Ova dvojica, dakle, odslikavaju naše unutrašnje profile. Svojim raspećem pitaju nas kojoj strani naginjemo. Na kom temelju vere se orijentišemo, makar samo deklarativno a da to ne dovede do deflorisanosti drugog.

Ova realna  životna priča pokazuje da neka jovovska dilema nije u prvom kadru („zašto patim?“), ona je periferna, već da li smo svojoj veri pretpostavili uslovljavajuć a prolazan ili pak slobodan a eshatološki ugao egzistencije („ima li dalje iza patnje?“). Pokajani razbojnik (možemo slobodno u današnjoj terminologiji reći: kriminalac) uvodi smisao na najparadoksalniji način, na mestu sramote, na raspetom krstu, gde ga pritiska umesto klina besmisao postojanja. On hoće dalje. Ne beži od krsta, ne beži od smrti, iako je to najlogičnija stvar koja će se neminovno desiti tog trenutka. Krucijalno: ulazi u odnos kada se čini da vreme za odnos nije. Nalazi veru na najmanje traženom mestu, od kojeg i hrišćani danas rado beže tražeći lagodnije pozicije svoje veroispovesti. Nalazi veru na krstu. To je skandal za racio. Njegova vera ne traži da siđe sa krsta što je u tom trenutku jedina logična solucija. Umesto da kidiše i ropće zbog bolova koje oseća, on ulazi u dijalog sa raspetim Bogočovekom. Zajedno stradaju. Bogočovek ne koristi Duha Svetoga da bi odstranio ni Sebi ni drugome bol. Nema sedativne veroispovesti. Tom logikom će kasnije ići mnogi asketski oci koji i pored izobilnih darova Duha nikada nisu molili da ih Bog, recimo, oslobodi od nekog biološkog defekta prirode.

Treba se, dakle, zapitati na kom izvoru tražimo, ili čak kušamo, veru? Jer, očito je da danas mnogi dolaze u Crkvu sa motivima da se oslobode pritiska u nečemu (kriza identiteta, finansijski problemi, kriza braka, lične psihoze, itd.) a da ne vide da je posredi pritisak smrtne prirode u pitanju. Malo ko polazi od pritiska smrti, od besmisla života, od praznine bića koje vapije za prisustvom Duha Svetoga. Nadasve, malo ko polazi od imperativa ljubavi koja konstituiše nepropadljivu odnosnost. To je polazna tačka distinkcije između liturgijskih i neliturgijskih personalnih interakcija.

Nepokajani razbojnik (čitaj: kriminalac) je poklekao pred ispovešću vere koja nije položena u temelj žrtve. On ne vidi dalje od sebe. Njegov užas je koncentrisan u smrti jer je sopstvo sve što ima a što ne želi nikako da izgubi u tom trenutku. To ide do grozničavog prigovaranja Hristu. Ne vidi Drugog ali ni trećeg, te stoga ne vidi ni sebe. Vera je za njega iluzorna. Bajkoliki opijum koji ne rešava stvar. Ali, vera i ne rešava stvar jer ima eshatološku podlogu. Samo tako možemo razumeti postupak veroispovesti pokajanog razbojnika. Nepokajani uslovljava Bogočoveka ali mu se Bog ne obraća, ne okreće glavu ka njemu. Možda silazak sa krsta ne bi ni promenio njegov temperament. Za razliku od pokajanog, on ostaje u granicama samosažaljenja. Smatra da je nepravedna žrtva samim tim što umire premda svoj moralni stadijum ne uzima u obzir. To je logika kojom se mnogi ozlojeđeno služe danas koristeći agoniju kao taoca svoje uobrazilje ili pak kao taoca kojim bi pokušali da opravdaju svoje nemoralne poteze. Zato u njegovom pozivu da se siđe sa krsta postoji nešto ironično, podrugljivo. To nije vapaj za odnosom ili eshatonom, već neko profano oslobođenje od jedne stresne situacije da bi on nastavio po starom – bez promene svoje životne pozicije. On traži promenu mesta a ne promenu duše. Novi čovek, mogućnost oduhotvorenja sopstva, izgnan je na marginu postojanja. Sloboda je desakralizovana na jeftin izbor: „Daj mi to što mi treba ili za mene ne postojiš!“. Banalna alternativa. Iskanje bez pokajanja, a ne kao da bi Bog tobože zaobišao iskanje. Ipak, centar iskanja nije Bog Sam kao što postoji u iskanju pokajanog razbojnika. Tako ni poruku Jevanđelja mnogi ni onda, ni sada ne razumeju jer Bog objavljuje Sebe, Trojicu, a Hristos propoveda u pričama Samog Sebe i Samu Trojicu. To je baza. A ne ono što su drugi hteli od Hrista ili što su umislili od svojih projekcija želeći da ih reflektuju na Hrista, kako onda tako i sada. Odsustvo čuda silaska sa krsta pokazuje se izlišno. Na njemu insistiraju i oni ispod krsta. Pred ranijim čudima ostajalo se ravnodušno – zašto bi sad bilo drugačije? Miriše na provokaciju. A opet, ni ranija čuda nisu bila sama sebi cilj. Zato i sada odsustvuju. Akcenat nije na čudu izbavljenja već na smrti Hristovoj koja je Njegov izbor radi vaskrsenja mrtvih, jer tri godine govori učenicima da će biti predan i ubijen. 

A onda počinje drama. Umire Bogočovek. Ceo, ne polovično. I on se buni protiv smrti. Zato vapije za Ocem. Zato se i buni priroda sa svojim pomračenjem, zemljotresom, ustajanjem nekih iz groba, pucanjem zavese u hramu… Događa se tajna eshatona koja je poznata samo Hristu i pokajanom razbojniku – ostali ostaju izvan tog uvida. Veliki je znak pitanja da li su Jovan Bogoslov i Bogorodica Marija uopšte naslućivali tajnu Vaskrsenja u tom trenutku. Teško. Bog ne silazi sa krsta, dakle, kada drugi to žele, već kada On želi, odnosno, Bog Otac koji Ga i podiže iz mrtvih Duhom Svetim u nedelju. Zato ni mi danas ne treba da ostanemo sa uprtim pogledom pred manifestacijom čuda, tojest, u iščekivanju izlazne situacije: „Ako mi pomogneš, verovaću!“, već da prodremo u događaj iza stradanja, sa one strane eshatona, u primat odnosa nezavisno od stradanja (što ne znači i negaciju istih jer onda ne bi bilo ni istorije).

Pouka je sledeća: ako Bog Sin zajedno pati sa pokajanim a da pokajanom bol ne ugrožava odnos ni veru, onda i usred smrti – smrt nalazi svoj egzodus iako će čovek umreti. Paradoks. Koju veroispovest ćemo, dakle,  odabrati, pokajanog ili nepokajanog, koliko god se iznova raspadali u drugim segmentima bitisanja? A stradali, ne stradali, umrećemo svakako. I to nije prirodno stanje, niti cela priča. Priča ostaje da bude ispričana kada zađemo sa one strane sveopšteg vaskrsenja, koje još uvek molitvom Crkve prizivamo i koje se još u punoći nije dogodilo. Bazični fokus preživljene priče je da bol nikada ne mora da bude izgovor da Boga nema, ili da stvori kompleks neshvaćenosti neke naše agonije. Na primeru pokajanog razbojnika vidimo da se vera može postulirati ne samo u vreme harmonije i blagostanja, čistote i pravednosti, nego baš naprotiv kada se nalazimo u velikoj životnoj agoniji, kada nam se čini da je dijalog sa Bogom radikalno prekinut, i kada visoka nemoralnost i duhovni pad do najdubljih korena bića uzurpira čoveka. Dva razbojnika su isti greh delili, ali je samo jedan na mestu skandala i sramne smrti pokazao usmerenost i veru u Hrista. Ali, dokaz koliko je vera pokajanog uzvišena nije bila u tome da traži da siđe sa krsta, niti da padne u malodušnost pred smrću koja neminovno ide u susret, nego u skandalu da Bog u kojeg on veruje umire pored njega…