Valjalo bi opširnije razmisliti o onoj prekretnici na kojoj se čovek gubi u gnjevu. Na toj prekretnici ima, u većini slučajeva, isti broj razloga da čovek, sa nešto pesimizma, malo mudrosti i malo umora istraje u svojoj sudbini, ili da skoči, sav svoj razum da okrene protiv razuma, i da uleti u vatru gnjeva. Vredno bi bilo potražiti onaj odlučni simptom koji znači skakanje strelice unazad, u primitivizam i divljaštvo.
U molitvi Gospodnjoj Oče naš spomenuto je na vanredan način, u nekoliko rečenica, sve ono čega čovek treba da se seti u času smirenja, kada iz obične svoje prirode prelazi u duh. Ta molitva je tihi pregled životnih nuždi i smetnji, dugova i greha; ujedno tiho osećanje zebnje pred mogućnim nesrećama i smrću; i težnja za spasenjem.
Ipak nam ponekad dođe misao da dodamo nešto tamo gde čovek moli od Boga darove, i tamo gde čovek moli otklanjanje zla i opasnosti. Dođe nam da pored hleba zamolimo da nam se sačuva razum. I dođe nam da naročito molimo da nas mimoiđe gnjev.
Možda te dopune nisu na mestu. Možda nije dovoljno skrušen onaj koji ni u molitvi nije zadovoljan samo sa korom hleba. I možda je zala i opasnosti u čoveku i oko čoveka toliko, da se za odbranu od njih ne može moliti drukčije do opštim rečima: „i ne vovedi nas vo iskušenije, no izbavi nas ot lukavogo“. Možda. Ali to ne smeta da se dodirne u nekoliko reči ono što je u nama ne đavo lukavi nego đavo bezumni.
Crkva ubraja gnjev u smrtne grehe. Retko što je nađeno, rečeno i klasifikovano tačnije. Jer je gnjev ono što je afekt u afektu, porok u poroku, ono što je zapravo otrov i zlo u ljubomori, zavisiti, itd. Sva ta stanja počinju u čoveku sa mukom i grižom, a završuju sa potrebom osvete, ali od potrebe za nasiljem do nasilja, ima praznina koju potire gnjev. Kad se ta stanja oslože s navalom gnjeva, onda čovek više nije ni ljubomoran, ni zavidljiv, ni gramzljiv, nego je samo gnjevan. Najvišu svesnost čovečiju, svesnost odgovornosti, proždire gnjev očas, kao plamen perce.
Utoliko je strašniji gnjev, što može da osvoji i bezporočnoga. Bolestan čovek se može razgnjeviti do mržnje i osvete. Dohvata ga, na prekretnici između strpljenja ili rezignacije i gnjeva, ovo drugo: bezuman gnjev protiv drveta pred prozorom, protiv bolesnog mesta u telu, protiv bolničara.
Ima strašan gnjev ambicioznog i slavoljubivog čoveka. Zamislio je da mu svet prizna nešto što sam sebi ne može priznati, i ako to ne bude, on se ponaša ludački, sveti se, izmišlja grozne naredbe i odluke, ako mu je to u vlasti.
Ali nabrajanju nema kraja. Svi bez razlike, a mi „violentni Dinarci“ naročito, znamo šta je to kad iz utrobe jurne nešto vruće i zamršeno, i zaguši u grkljanu reč i dogovor, i udavi u glavi razum. Čovek onda zbacuje krst koji mora i treba da nosi, i nema sposobnosti da učini mrvicu dobra koje mu je dužnost. U gnjevnome se strelica napredovanja okreće unazad, i čovek se svodi na najprimitivnije što je čovek bio: postaje nerazuman i divalj, potrebno mu je trenutno utoljenje, i on ga stvara po cenu zločina i izdajstva.
Govori se ponekad, i piše, o plemenitom gnjevu. Plemenitog gnjeva nema; a i ono čemu se daje to ime, očajanje, ogorčenje, nesporazum – jesu stvari koje treba da prođu kritiku moralnih vrednosti.
Valjalo bi opširnije razmisliti o onoj prekretnici na kojoj se čovek gubi u gnjevu. Na toj prekretnici ima, u većini slučajeva, isti broj razloga da čovek, sa nešto pesimizma, malo mudrosti i malo umora istraje u svojoj sudbini, ili da skoči, sav svoj razum da okrene protiv razuma, i da uleti u vatru gnjeva. Vredno bi bilo potražiti onaj odlučni simptom koji znači skakanje strelice unazad, u primitivizam i divljaštvo.
Izvor: Isidora Sekulić, Stopama Hristovim, Beograd: Biblos, 2021, str. 103-104.
