Vreme je slika večnosti, ali ono je i nadomestak večnosti.
Tvrdica kojem su oduzeli njegovo blago. To su mu oduzeli zamrznutu prošlost. Prošlost i budućnost, jedino čovekovo bogatstvo.
Budućnost koja ispunjava prazninu. Nekada i prošlost ispunjava tu ulogu (bio sam, učinio sam). U drugim slučajevima nesreća čini misao o sreći nesnosnom. Tada nesrećnoga ona lišava njegove prošlosti (nessum magior dolore…).
Prošlost i budućnost uništavaju spasilački učinak nesreće, pružajući beskrajno polje za paradiranje imaginacionim uzletima. Baš zato odricanje od prošlosti i budućnosti jeste prvo od odricanja.
Vreme i pećina. Izići iz pećine, biti odvojen, počiva na tome da se više ne uspravljamo prema budućnosti.
Način očišćenja: moliti Boga ne samo u tajnosti pred ljudima, nego misleći da Bog ne postoji.
Poštovanje prema smrti: činiti sve za ono što ne postoji.
Trajanje, što znači vekovi za civilizaciju, godine i desetine godina za individualni život, imaju darvinističku funkciju isključivanja nesposobnosti. Ono što je sposobno za sve – jeste večno. Samo na tome počiva vrednost onoga što se zove iskustvo. Ali laž je oklop pomoću koga čovek često dopušta nesposobnosti u sebi da preživi u slučajevima koji bi je, bez toga oklopa, ubili (tako, na primer, oholost u njemu preživljava i pored poniženja), a taj oklop na neki način gradi sama nesposobnost, radi odbrane od opasnosti (oholost poniženoga čoveka baca ga još više u unutrašnju laž). U duši kao da postoji fagocitoza: sve što ugrožava vreme, izlučuje laž da ne bi umrlo, i to u srazmeri s opasnošću da će umreti. Zato nema ljubavi prema istini bez punog pristanka na smrt. Hristov krst predstavlja jedina vrata za saznanje.
Vreme, strogo uzev, ne postoji (osim sadašnjosti kao granics), a ipak, njemu smo podložni. Takva je naša sudbina. Podložni smo onome što ne postoji. Ili se radi o trajanju koje se oseća pasivno – fizički bol, čekanje, žaljenje, griža savesti, strah – ili o vremenu uhvaćenom u šake – red, metod, nužiost – u oba slučaja ono čemu smo podložni – ne postoji. Ali naša potčinjenost postoji. Odista smo vezani nestvarnim lancima. Vreme, nestvarno, sve stvari i nas same zaklanja nerealnošću.
Kako se razlikuje imaginarno od realnog u duhovnoj oblasti?
Treba više ceniti realni pakao nego imaginarni raj.
Radi se, uvek, o odnosu prema vremenu. Izgubiti iluziju da se poseduje vreme. Oteloviti se.
Čovek treba da obavlja čin otelovljenja, jer je njega raz-telovila mašta. Ono što u nama potiče od Satane jeste mašta.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
