Најзначајнији догађај у историји света, ако мене питате (мада ме, знам, не питате), није се догодио ни на неком тргу, ни на двору, чак ни на интернету. Догодио се у пећини, у једној блискоисточној забити. Тај, по свему, револуционарни догађај заправо је био један обичан порођај.
У ствари, није то био обичан порођај, али да се одмах на почетку не бих удаљио од теме, не бих сада о томе. Иако волим дигресије, треба имати мере.
Тема су последице поменутог револуционарног догађаја по човека и његову заједницу. Оно што се тада збило у некој сеоској пећини из корена је променило начин разумевања човечијег бића, као и људске заједнице и света у целини. Штавише, тај догађај и дан-данас, две хиљаде година касније, мења лице човечанства. А збило се, као што знамо, рођење, ни мање ни више него – лично Бога. Он се тада појавио у телу. Постао је један од нас.
Витлејемска загонетка
Поменуто село где се налазила пећина зове се Витлејем. Зато оно што се тамо догодило можемо, заједно са Честертоном, назвати – Витлејемска загонетка. Витлејемска загонетка је једна од оних загонетки које не треба решавати, него напросто прихватати као коначно нерешиве. Бог је постао неко ко се љути, плаче, препире, кога прогањају, шибају, неко ко пати и, на крају, умире. То није могуће објаснити. У то се или верује или се не верује.
Бог се очовечио како би човеку дао још једну шансу. Шансу коју је Адам прокоцкао. Хтео сам да сада наведем онај чувени отачки увид – „Бог је постао човек да би човек постао бог“ – али сам одустао. Толико пута је цитиран да је изгубио на вредности, као новчаница коју копира ко год стигне и како год жели.
Идеја Бога који се рађа као човек – да поновим: Бог постаје човек, a не човек бог – нова је и скандалозна. Истовремено је и ужасна и величанствена. Баш као порођај у пећини накрај света. Баш као и сваки порођај, уосталом. Има ли ичег скандалознијег од Божанства које исијава из пелена? Нема. Бар ја не знам да има.
Бог није сишао с небеса, него је изашао из земље. Није се појавио на облацима као свемоћни господар, него у пећини као немоћно дете. Бог је рођен у сиромашној (радничкој) породици, и одмах постао бескућник и одметник. Након таквог уласка Бога у историју, концепт човека више није могао остати исти.
Антрополошка парадигма се радикално променила. Људска личност је добила апсолутну вредност. Говорећи сликовитим језиком познате новозаветне приче, једна овца сада има вредност читавог стада. Појединац постаје вредан онолико колико и збир појединаца. Када се овај антрополошки став прихвати као истинит, онда више није легитимно користити човека као – да употребим познати Аристотелов израз који је искористио када је говорио о робовима – „живо оруђе“ за реализацију циљева другог човека или заједнице.
Узгред, вероватно је већини познато оно чувено питање којем професори етике збуњују студенте. Дилема да ли треба жртвовати једног човека да би се спасило више људи. Постоји више варијанти тог питања, а једна подразумева гурање једне особе под воз како би се спасило њих пет. За хришћане је ова дилема – да ли треба да убијем једног човека како бих тиме избавио њих неколико – лажна. Но, да се не удаљавамо од теме.
Ако прихватимо витлејемску загонетку као нерешиву, ако поверујемо, дакле, у истинитост богочовечанске идеје, онда за нас, у суштини, постаје ирелевантно да ли је неко богат или сиромашан, моћан или немоћан, здрав или болестан, стрејт или геј. Свако људско биће заслужује нашу љубав, одговорност, жртву, солидарност и бригу. Само зато што је људско биће. Понајпре и понајвише, наравно, заслужује људско биће које је угрожено, немоћно, понижено, сиромашно, болесно и одбачено.
Бог се оваплотио и својом жртвом нам је показао како је требало да живи Адам. Али и како треба да живи свако од нас ко не мисли да је витлејемска загонетка бесмислица или лудост. Показао нам је да смо одговорни не само пред другим него и за другог. Адам је такву одговорност одбацио, Христос ју је прихватио и реализовао. Она подразумева безусловну љубав и безусловну жртву. Небитно је, дакле, да ли је тај други мој пријатељ или мој непријатељ.
Да сам овај божићни есеј писао пре годину дана, овде би комотно могао да буде и завршен. Наравно, уз неки патетично-молитвени епилог (ми теолози верујемо да се тако понајбоље демонстрира побожност). Међутим, отприлике у то време, можда неколико недеља раније, више се и не сећам, појавио се и почео невероватном брзином да се шири вирус SARS-CoV-2. Убрзо је проглашена и пандемија, која је протеклу годину учинила таквом да је, без претеривања, можемо окарактерисати као апокалиптичну.
Ковид апокалипса
У овом тренутку, у Србији стотине људи дише уз помоћ неког вида механичке вентилације, стога би доиста непримерено било да пишем о егзистенцијалној релевантности богочовечанске идеје, а да игноришем ту чињеницу. Вирус корона је успоставио нешто што називамо „нова нормалност“. И она нам, на бруталан начин, намеће питање – како је промена антрополошке парадигме након појављивања Бога у телу утицала на наш однос према болеснима? Другим речима, како ми хришћани треба да се односимо према људима озбиљно нарушеног здравља.
Одговор је једноставан. Болесни ни у ком случају не смеју бити игнорисани, изопштени и одбачени. Напротив. Начин живота који смо прихватили када смо поверовали у Богочовека подразумева жртвовање првенствено за оне који су немоћни.
Када говорим о егзистенцијалном задатку човека, волим да користим (под утицајем Левинаса сковану) синтагму „талац ближњег“. Човек је талац ближњих. Преузима на себе одговорност за другог и спреман је да се безусловно жртвује за њега. Писао сам већ о томе, не бих сада да дужим.
Сада је битније видети ко је мој ближњи у време ковид апокалипсе. Наравно, то је заражена особа. Али, не и само неко ко је ковид позитиван. Мој ближњи је и онај ко о зараженоме брине. И моја дужност је да будем талац и једног и другог.
Једноставно је. Ако се будем понашао неодговорно, заразићу друге. Допринећу ширењу вируса. Ако се многи тако буду понашали, здравствени систем неће издржати. Ако лекари не буду могли да раде свој посао, због преоптерећености или зато што су и сами заражени, последице пандемије ће бити апокалиптичније него што су биле до сада.
Стога је дужност и теолога и хришћана уопште да на то упозоравају. Ово посебно наглашавам због понашања неких (наглашавам: неких, не свих) црквених великодостојника у току кризе изазване овим тешким акутним респираторним синдромом. Не бих о томе нашироко говорио, иако би можда требало. Поменућу само оно што ми се чини најпроблематичнијим.
Неодговорност привилегованих
Многи од њих, а имам у виду, пре свега, клирике – епископе и свештенике – које ми у Цркви доживљавамо као узоре (добро, ја и не баш, али већина их тако доживљава), понашају се као некакви хероји вере. А њихово херојство се своди на одбацивање или игнорисање препоручених мера заштите. Тиме угрожавају себе, своје ближње и оне који немају никакве везе с њима.
Интересантно је видети шта се у време пандемије догађало са црквеним великодостојницима који су због свог неодговорног понашања били заражени. Они нису прихватили препоруке лекара које се односе на заштиту, а да ли су одбили и њихову помоћ након што су се разболели? Нису. Напротив. Добили су најбољу могућу медицинску негу. Најчешће су смештани у наше елитне болнице и о њима су бринули тимови најбољих лекара, лечени су најмодернијом опремом и данима су лежали у болничким апартманима.
Истовремено, нека радница на каси, чистачица у дому здравља, возач градског аутобуса или радник на градилишту, заразили су се не зато што су били неодговорни и неразумни, него зато што нису могли да се заштите. Морали су да одлазе на своја радна места како не би умрли од глади. И они нису добили исти третман као поменути црквени великодостојници. Зато што је такав третман резервисан само за привилеговане.
Ти јадници су се сатима гушили у хладним шаторима испред ковид амбуланти. Онда су их примали изморени лекари, прегледани су на брзину, добијали какву-такву терапију и најчешће су враћани својим кућама, с надом да неће заразити и своје ближње и да ће им се тело на крају изборити с вирусом. Тако је јер, напросто, нема места за све. Да ли су томе допринели и наши клирици који су заузели најбоље болничке лежајеве?
Нико од њих није одбио прворазредну медицинску негу. Бар ја не знам да јесте. Нико, колико ми је познато, није затражио да га, рецимо, пребаце у импровизовану ковид болницу а не у престижни клиничко-болнички центар, па да тамо на војничком кревету лежи са својом напаћеном „браћом и сестрама у Христу“. Нису се с лакоћом којом су одбацивали препоручене мере, одрицали и привилегија.
Не сећам се ни да је неко од њих, након свега, отишао испред ковид амбуланте где чекају непривилеговани људи, и окупљене замолио за опроштај. Јер је и сам допринео таквом развоју епидемиолошке ситуације. По томе се види какви су заправо хришћани.
Ако верујемо у Бога који је постао човек, ако је наш живот суштински одређен витлејемском загонетком, онда се ми жртвујемо за друге, не жртвујемо друге. Истински хришћанин никада и ни због чега не жртвује ближње. Ако херој вере не жртвује само себе, него његов херојски чин угрожава и друге, онда он вероватно јесте херој, а да ли је хришћанин… нисам баш сигуран.
Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити.
С друге стране, сматрам да је неопходно нагласити да су клирици који се тако понашају ипак у мањини. Треба бити поштен и према Српској Православној Цркви. Већина се понаша одговорно и солидарно. Многи поштују мере и апелују да се примењују препоруке лекара. Уједно, од самог почетка кризе учествују у акцијама помоћи онима који су угрожени, донирају новац за куповину медицинске опреме и помажу на друге начине.
Ипак, фокус медија је, најчешће, усмерен на оне прве. Тако се и ствара лажна слика. Стварно стање у Цркви, и у нашој и у другим, – осећам дужност да то посведочим – далеко је боље него што би неко, пратећи медије који о томе извештавају, могао да претпостави.
За крај, наравно, морам додати и онај, на почетку поменути, молитвено-патетични епилог.
Надам се да ће нам божанска светлост која је засијала из пелена Младенца рођеног у витлејемској пећини обасјати пут љубави, одговорности и солидарност. И да ћемо кренути тим путем и ускоро изаћи из апокалиптичне тмине у којој се тренутно налази свет.
