Одговор на Оптужницу – Теологија.нет

Патријарх Порфирије је крајем јула месеца ове године против мене покренуо црквено-судски поступак. Од самог почетка процес су обележиле недопустиве неправилности, што упућује на то да циљ поступка није утврђивање истине и евентуалне кривице, већ искључиво прогон онога који јавно говори ствари које нису по вољи тзв. црквеном врху. До сада сам о свему обавештавао јавност (види: Одговор Патријарху српском; Моје саслушање пред Црквеним судом), јер сматрам да овај поступак мора да буде транспарентан. То намеравам да чиним до окончања процеса. Стога у наставку преносим одговор који је 12. децембра 2025. године предат Црквеном суду АЕМ, као и Оптужницу коју сам добио 28. новембра 2025. Због преобимности, у чланку ће бити пренети само најважнији делови мог одговора. Они који имају јачи желудац, могу да погледају и документ на крају текста; тај пдф садржи комплетан одговор са пратећим прилозима, као и текст Оптужнице.

Ваша Светости,
Поштовани чланови Црквеног суда
Архиепископије београдско-карловачке,

У складу са Правилником и поступком за црквене судове Српске Православне Цркве (члан 70), а након што сам дана 28.11.2025. године примио Оптужницу број 733 од 26. новембра 2025. године, достављену од стране секретара Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, коју је саставио црквено-судски тужилац протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, овим путем вам упућујем свој одговор на њу.

Одлучан сам да, у складу са властитом савешћу и у духу православних канонских начела, изнесем свој став и дам одговор на све тезе и оптужбе наведене у Оптужници, сматрајући их неоснованим и неутемељеним на чињеницама и канонском праву.

У наредним тачкама одговора објаснићу суштину свог деловања, мотиве и контекст у којем су настале све моје наведене тврдње, те представити одговарајуће доказе који ће посведочити исправност мог поступања и искрену намеру да служим Православној Цркви.

ФОРМАЛНЕ ПРИМЕДБЕ НА ОПТУЖНИЦУ

У Оптужници поднетој против мене црквено-судски тужилац (у даљем тексту Тужилац) се позива на више канона, уставних одредаба и чланова Правилника за поступак и црквене судове (ППЦС) који, и индивидуално и у целини, не стоје ни у каквој правној, канонској, логичкој, или чињеничној вези са делима која ми се стављају на терет. Навођење ових норми представља пример неправилне примене црквеног права и суштинско непознавање њиховог поља примене, предмета и богословског значења.

Суштински недостаци Оптужнице, који је чине ништавном су следећи:

Оптужница је покренута на основу погрешних канона Васељенских сабора – ти канони нису у вези са прекршајима наведеним у Оптужници.
Наводи из Оптужнице нису доказно утемељени. Прекршаји за које ме Тужилац терети нису потврђени ниједним релевантним доказним средством. Иако Тужилац оптужбе квалификује као прекршаје против вере и морала, као и против црквеног поретка, једино што је евентуално успео да утврди јесте да сам лично увредио поједине црквене великодостојнике, користећи непримерен језик у критици њихових јавних наступа (или њиховог одсуства).
За прекршај увреде прописана је дисциплинска казна (члан 39 ППЦС), а тек у случају његовог понављања дозвољена је строжа мера. Тужилац није нигде доказао да сам починио прекршај у повратку (у Оптужници нема доказа да је Патријарх или неко други од чланова црквеног суда икада покушао да разговара са мном о мојим јавним иступима).
Казна која се тражи у Оптужници непримерена је почињеном делу. Чак ни у време комунизма јавни отпадници од вере и злочинци који су чинили масовне егзекуције своје браће и сестара из идеолошких разлога нису били одлучивани од Цркве и имали су православна опела. Поменимо овде свештеника Милана Смиљанића (Сахрањен у порти Цркве светих апостола Петра и Павла), као и свештеника Владу Зечевића, који никад није избачен из Цркве. Слично се може рећи и за новије време, као у случају расколника у Црној Гори и стварања тзв. ЦПЦ. Питам се, зар моја наводна кривица заиста надилази недела овде поменутих, до те мере да Тужилац захтева моје избацивање из Цркве?
У Оптужници има навода који нису били део истражног поступка (саслушања), чиме је битно повређена процедура и Оптужница у овом облику је ништавна (Члан 82 ППЦС ст. 4).
Члан 69 ППЦС, који је наведен у уводу Оптужнице, чини саму Оптужницу неприхватљивом, јер адекватност и релевантност правила и канона који су наведени као основ за подизање Оптужнице нису доказано утемељени у конкретном случају.
Тужилац је у јавном простору, односно у медијима, испољио лични анимозитет према мени, због чега би, као лице са очигледним личним интересом, морао бити аутоматски дисквалификован из црквено-судског поступка због постојања сукоба интереса. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић не може да обавља улогу тужиоца у поступку који се води против мене, будући да члан 124 Устава СПЦ изричито прописује да лице које је „лично заинтересовано“ не може учествовати у поступку. У интервјуу на телевизији К1 од 23. маја 2024. године, он је критике упућене Патријарху, међу којима су биле и моје, изречене неколико дана раније, а које су током интервјуа више пута цитиране и коментарисане, квалификовао као „безочне и нецивилизоване нападе“. Моја анализа појединих поступака Патријарха није представљала никакав напад, већ конструктивну критику одговорног теолога и лојалног члана СПЦ. Она није била безобразна нити непристојна, већ напротив – веома умерена, уљудна и аргументовано изнесена. Услед такве јавне дисквалификације моје критике, истог дана сам, реагујући на друштвеној мрежи Твитер, написао: „Žao mi je patrijarha. Poslao onu ništariju Velibora Džomića da ga brani na K1. Nije mogao da nađe nekog normalnog i sa dva grama mozga.“ Овај твит, међутим, није наведен у Оптужници. На тај начин Тужилац је очигледно настојао да прикрије чињеницу да је лично и директно инволвиран, чиме је прекршена одредба поменутог члана 124 Устава СПЦ. Тако поступајући, Тужилац је показао да није објективан, да је злоупотребио поверење и добру вољу Патријарха, као и да је ову прилику искористио како би ме лично прогонио. Готово сваки ред његове Оптужнице представља школски пример црквено-правног насиља. То ћемо у наставку и јасно и аргументовано доказати.
Аргументација по питању тога који је епархијски црквени суд надлежан у мом случају (што је тема на коју ћу се вратити и касније у овом Одговору) заснива се, између осталог, на увиду у моје личне податке (студентски статус, адреса становања) који су прибављени на незаконит начин. Kао сведочанство за ову тврдњу достављам у прилогу писмо госпође Маје Јовановић, референта за постдимпломске студије Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

ПРОБЛЕМ СА ДИСПОЗИТИВОМ КРИВИЦЕ

Навођењем следећа два канона Васељенских сабора као образложења подизања Оптужнице, Тужилац показује елементарно непознавање материје, чиме аутоматски сви остали наводи постају беспредметни.

Канон 6 Другог Васељенског сабора нема апсолутно никакве везе са наведеном кривицом и Оптужницом која је подигнута. Поменути канон се бави званичним покретањем судских спорова против епископа и првенствено тражи да се испитају наводи тужилаца још пре започињања спора. Дакле, предмет Канона 6 је искључиво тужба против епископа.
Канон регулише ко може, а ко не може поднети тужбу против епископа. У свом јавном деловању ниједног тренутка нисам подносио тужбу против епископа, те се канон не може односити на овај конкретни случај. Такође, канон не садржи норме које би могле бити основ за утврђивање кривице лаика. Овом суштинском грешком Тужилац открива елементарно непознавање канонског права, бахатост и богословску неписменост или је реч о злој намери и подметању непостојећих оптужби. И у једном и у другом случају јасно је да је Оптужница са црквено-правне стране неодржива и да ју је немогуће прихватити као правни акт.

Канон 6 Трећег васељенског сабора нема апсолутно никакве везе са наведеном кривицом и Оптужницом која је подигнута. Овај канон је контекстуалан и односи се искључиво на признавање одлука Ефеског сабора (431. године). Дакле, споменути канон 6 није општи дисциплински канон, он не уређује морал, јавне наступе, понашање лаика, питања увреде, интернет садржаја или међуљудске односе. Наведени канон има искључиво заштитну улогу у одбрани догматских одлука Сабора у Ефесу и нема никаквих додирних тачака са мојим процесом. Канон је догматски, а не дисциплински – и у том смислу га није могуће применити у конкретном случају.
Ни Канон 6 Трећег васељенског сабора стога не може представљати правно утемељење у овом случају, а позивање на њега представља:
• неисправну квалификацију,
• материјално-правну грешку,
• неосновано проширење примене канона.

Наведено тумачење оба канона из Оптужнице се веома лако може проверити. Довољан је и летимични преглед ауторитативних тумачења канона код Светог Никодима Милаша и Епископа Атанасија (Јевтића).

Члан 214 Устава СПЦ предвиђа кривице које мирјани (што је мој тренутни статус у Цркви) могу да почине: 1. преступи против вере и учења Цркве и црквеног поретка и 2. преступ против хришћанског морала. Из Оптужнице није јасно на основу чега Тужилац наводи овај члан, јер није доказао код мене постојање ниједне конкретне кривице наведене у овом члану. Тужилац се позива на опште категорије кривица: преступи против вере, учења и црквеног поретка, преступи против хришћанског морала. Ово је само генерална категоризација могућих кривица, а не опис конкретних радњи. Устав СПЦ захтева да се оптужени терети за конкретну радњу, а не за категорију. У мом случају:
- нема богословског преступа (није наведена ниједна моја изјава која би одступала од учења Цркве),
- нема повреде догматског учења, вере, нити поретка,
- нема повреде морала (ниједна таква радња није наведена).
- Тужилац није идентификовао који аспект вере сам нарушио, како, када, нити коју догматску истину сам довео у питање.
- Није могуће теретити некога за апстрактну категорију без навођења конкретног дела.

Због свега реченог јасно је да се члан 214 у мом случају не може примењивати, јер Тужилац није навео ниједну радњу која би била кривично дело у смислу који предвиђа Устав СПЦ.

Тужилац даље наводи чланове Правилника за поступак и црквене судове, 47 и 49.
- Члан 47: Тужилац тврди да сам: „каљао углед свештенства“, „јавно побуњивао против јерархијске црквене власти“, „ускраћивао дужно поштовање јерархијској црквеној власти“, „вређао“, „клеветао и ниподаштавао јерархијске црквене власти и предузимао радње против црквеног поретка“. Ниједна од ових радњи није у Оптужници конкретно описана, нити доказана. Штавише, у мом случају не постоји доказ за било који вид непослушности, јер никада нисам одбио извршење било које обавезе која би проистицала из моје припадности Цркви у својству лаика. Даље, у мојим поступцима нема бунтовног деловања тј. изражавање мојих личних ставова није, нити може бити „завера“. Критика поступака (јавног (не)деловања!) појединих клирика не представља клевету нити ниподаштавање јерархије, већ канонски (овде већ јесте релевантан канон 6 Другог Васељенског сабора!) дозвољену критику и примедбу, зарад љубави према Цркви, о чему сведочи целокупно црквено предање (случајеви Златоуста, Максима Исповедника, Теодора Студита итд). Црква није заједница послушника, него заједница личности које служе њој, а не ауторитетима – чега Тужилац није свестан, јер непрестано поистовећује Цркву са јерархијом, тј. њеним појединим представницима. Моје јавне изјаве нису усмерене против „јерархије као институције“, већ против злоупотреба унутар ње – што је канонски легитимно, па чак и моја дужност као члана Цркве. Члан 47 се односи само на конкретне акте непослушности или увреде, а не на богословску расправу или критичку анализу. Тужилац не разликује појмове „критика и расправа“ од појмова „клевета и сукоб“. Ниједна таква радња није наведена, те је позивање на члан 47 правно неутемељено.
- Члан 49 санкционише онога „ко свесно говори или предузима шта против црквеног поретка, интереса или Цркве уопште“. Ова норма се односи на рушење догмата, подстицање раскола, позиве на непослушност, подривање литургијског поретка, јавне јереси, организовано деловање против јединства Цркве. Ништа од овога се мени не ставља на терет. Јавна критика није и не може бити тумачена као напад на Цркву, нити као расколничка активност, нити као било шта друго од онога што се наводи у овом члану. Другим речима, члан 49 се никако не може примењивати на случај када лаик критикује деловање појединих чланова јерархије и злоупотребу Цркве. Навођење правила 47 и 49 ППЦС је, такође, проблематично јер она не одговарају Оптужницом траженој казни. Правило 47 предвиђа дисциплинску казну за увреду, а правило 49 одређује казну за оне који раде свесно против црквеног поретка што овде није случај, односно Тужилац није ничим доказао да је то случај.

НАЧЕЛНЕ ПРИМЕДБЕ

На стр. 4 Оптужнице, Тужилац не уважава разлику између конкретних личности које тренутно обављају одређене функције у јерархијском устројству Цркве и саме службе коју те личности обављају. На пример, ако је Петар Петровић парох у Заклопачкој парохији, критика његових поступака односи се на самог Петра Петровића као појединца, а не на парохију, Архиепископију или Српску православну цркву у целини. Оваква разлика је суштинска, јер улога коју он тренутно обавља није трајна. Било је и пре њега, и биће и после њега других пароха у истој парохији. Стога, критика конкретних поступака Петра Петровића не може се квалификовати као напад на црквену институцију или њене органе. Тужилац је, дакле, одлучио да игнорише ту важну чињеницу и неосновано ме гони за дело у ком се критиковање личности у СПЦ поистовећује са критиком саме Цркве.
На стр. 5 – Тужилац поистовећује моје изјаве и твитове са клеветом, што је потпуно неосновано, јер се ради о критици, док сâм Тужилац одбрану оних који су наводно оклеветани не поткрепљује никаквим доказима, сем својом речју.
На стр. 5-6 – Тужилац ми спочитава вођење „медијске кампање“, а наводи само појединачне, личне изјаве које сматра језичко-стилски непримереним. Тужилац ничим није поткрепио своју оптужбу. Доказни материјал који наводи показује само да сам у јавности износио лично мишљење и критиковао појединце у СПЦ који су на високим јерархијским положајима. Кампања подразумева: континуитет, стратегију, организованост, више актера. Постојање нити једног од ових елемената код мене није доказано. На сцени је, дакле, неприкладна употреба, тј. инфлација појмова – лични иступи се произвољно карактеришу као „кампања“.
стр. 7 – Тужилац наводи да сам клеветао Митрополите бачког и крушевачког да су погрдно говорили о студентима. Тужилац не наводи никакве доказе за то. Он није доказао да су моје изјаве неистините, није доказао намеру, већ се поставља у улогу врховног ауторитета који просто доноси коначни суд. Ово је генерално проблем који се понавља читавим током Оптужнице. Тужилац даје себи за право да, мимо онога што му је дато у задатак, доноси коначне оцене и квалификације мог деловања, чиме јасно прекорачује своје ингеренције.
стр. 7 – Тужилац се позива на чланак из „Вечерњих новости“, наводно написан у Минхену. У стварности, реч је о анонимном тексту који је првобитно објављен на анонимном блогу, а који су касније пренели „Вечерње новости“ и други таблоиди. У том чланку се оптужују надлежни епископ и старешина цркве за раскол, а присутне су и бројне увреде и погрдне квалификације на мој рачун, попут „србомрзац“ и „геј лобиста“, које нису поткрепљене чињеницама. Навођење оваквог срамотног текста у Оптужници указује на острашћеност Тужиоца, који не уочава да је аутор овог текста починио исту врсту повреде која се мени ставља на терет. На тај начин Тужилац, индиректно, изнутра урушава сопствене оптужбе.
стр. 10–11 – Тужилац наводи да сам противно одлукама САСабора позивао свештенике да се укључе у протесте. Наведене одлуке се тичу забране бављења политиком свештеним лицима. Тужилац невешто покушава да представи активизам као бављење политиком. Протести на које сам позивао представљају народни покрет против корупције и неправде и не може се узети као бављење политиком у ужем, а поготово „партијском”, смислу те речи. Штавише, јавно сам говорио да се моја борба води у сфери морала, а не политике; у другу сферу никада нисам залазио. Тужилац народне протесте против корупције проглашава „бављењем политиком“, што је погрешно, јер:
- друштвени отпор ≠ партијска политика,
- подршка грађанском протесту и учешће у њему не подразумева обављање било какве политичке функције, нити стремљење ка њој.
стр. 12 – Тужилац набраја „права“ која сам ја наводно „присвојио“, као да критичко мишљење није природно људско својство, већ привилегија коју неко „присваја“. Овде се слобода мишљења преводи у преступ, што је карактеристика репресивног, не канонског система. Тужилац изгледа не познаје концепт слободне воље и способности независног и критичког мишљења. Уколико нешто од мог мишљења није тачно, постоји концепт конструктивног дијалога путем којег свако може разложно да оповргне нетачне наводе. Ово је само један од примера на основу којих се чини јасним да се начин на који Тужилац одлучује да одговори на моје наводе једино може окарактерисати као прогон.
стр. 13 – Тужилац замера што се није поступало „службеним каналима“, али:
- не наводи ниједну норму која забрањује јавно обраћање,
- практично имплицира да јавно мишљење није дозвољено.
  Тужилац такође своју тврдњу не поткрепљује ниједним важећим прописом који дефинише „службене канале“ као једини могући пут обраћања епископу и исказивања става о његовом деловању.
стр. 13–14 – Тужилац наводи да сам нетачно и недостојно наводио речи и изјаве пророка, Св. Јустина Ћелијског, Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, али се:
- не наводи ниједна конкретна грешка коју сам наводно починио у навођењу,
- не наводи ниједан исправан цитат насупрот мојим наводно погрешним.
  Ради се, дакле, о дисквалификацији без аргумента. То, поново, само говори о бахатости или незнању Тужиоца.
стр. 14 – Тужилац невешто покушава да прикрије пропуст из Истражног поступка, када ми је на саслушању ускраћено право на појашњење које сам захтевао како бих могао адекватно да одговорим на постављено питање. Постављено питање јасно је имплицирало моју кривицу, односно наводно кршење канона и других црквених прописа. Захтев за навођење конкретно прекршених канона и прописа није био резултат моје самовоље, већ последица потребе да пружим информисан и адекватан одговор на питање које је директно стављало под сумњу моју кривицу. Наиме, није било могуће изразити свој став о наводним прекршајима без јасног појашњења о којим се конкретним канонима и прописима ради, што је неопходан услов за правично и правилно саслушање.
стр. 14 – Тужилац констатује да не осећам кривицу за своје изјаве, а не помиње да нико на саслушању није предочио које су то моје изјаве нетачне и изнео било какве аргументе, а камоли доказао њихову нетачност, да бих следствено могао да се због њих покајем. Тужилац не разуме да циљ црквено-судског поступка није одмазда, већ исправљање грешака, што и није чудно јер Тужилац нема никакво богословско образовање.
стр. 15 – Пошто Тужилац цитира моју подужу изјаву о намерама у јавним наступима, он на крају изводи крајње малициозан закључак да је из изјаве јасно да се не кајем. То ни у ком случају није јасно, већ је реч о једној циничној, нелогичној и ничим поткрепљеној оптужби.
стр. 16 – Тужилац каже да није прописано учешће пуномоћника оптуженог у црквено-судском поступку. Ово је потпуно нетачна изјава, јер члан 57 Правила за судове из 1934. предвиђа постављање браниоца за случај као што је овај (ова Правила и даље се могу користити, како тврди Бранко Цисарж у уџбенику за Богословије који се и дан данас користи за наставу из Црквеног права са благословом САСинода). Уосталом, ни сам члан Правилника за поступак и црквене судове (ППЦС) (§67) не тврди да се не може имати бранилац, дакле – то није изричито забрањено. Подсећања ради, чак је и старозаветно законодавство допуштало неки вид заступања. У случајевима градова-уточишта (4Мој 19; 5Мој 19) захтева се постојање стараца који могу говорити у име оних који су оптужени, како би се обезбедила праведност. Исто тако, старозаветно законодавство захтева механизме који би обезбедили праведан поступак и опомиње у вези са тим: „Не чините неправде на суду, не гледај што је ко сиромах, нити се поводи за богатијем; право суди ближњему својему“ (3Мој 19, 15). Изричита је дужност црквено-судског поступка да се изнађе стварна истина те да би у складу са тим принципом црквено-правног поступка правни заступник, као и било који други правни вештак, требало да буду и више него добродошли учесници процеса.
стр. 16–17 – Тужилац у Оптужници против мене наводи замерке на рачун трећег лица – адвоката Божидара Прелевића. Лично нисам одговоран за изјаве адвоката Прелевића и није јасно зашто се то уопште и налази у овој Оптужници, која је, као што већ видимо, ионако пуна суштинских недостатака, чињеничних грешака и повреда правних норми!
стр. 18 – Тужилац каже да нисам искористио прилику да се покајем и да затражим опроштај. Како се може захтевати покајање за недоказану (па чак и непојашњену!) кривицу? Овакво размишљање следи логику присилног признања, а не органског покајања и исправљања.

ПРИГОВОР ПО ПРИЈЕМУ ПОЗИВА НА САСЛУШАЊЕ

Тужилац у Оптужници спомиње Одговор који сам упутио Патријарху у својству председавајућег епархијским црквеним судом. На овај допис никада нисам добио никакав одговор и молим да се све што сам у њему изрекао Суд узме у обзир приликом доношења своје одлуке. Нема потребе да овде понављам све речено, али желим да изнова нагласим неколико за мене нарочито болних и проблематичних момената:

У развоју канонског поступка као референтне тачке служили су Свето Писмо и римско право. Библијски основ за судске активности у канонском праву подразумевао је, пре свега, следеће:

„Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт 18, 15-17)

У случају овог поступка ово основно начело канонског права није испоштовано, тј. покретач поступка никада са мном није разговарао, нити ме је икада упутио у потенцијалне преступе, него је одмах посегнуо за покретањем поступка. Ово представља грубо кршење Предања и канонске традиције Цркве, која је садржана у канонима и институцији опомене. Апостол Павле Титу саветује изрицање две опомене пре одлучења појединца (Тит 3,10), док Апостолски канони (31, 74) препоручују три опомене пре одлучења. 31. канон гласи:

„Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὶς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.“

Одлука о покретању црквено-судског процеса против мене се позива на члан 108 став 1 тачка 19 УСПЦ који говорећи о надлежностима Архијереја каже да он „суди вернима и изриче казне привременог лишења појединих права или почасти у Цркви“. Овај члан говори о суду надлежног Архијереја, али се одлука која се на њега позива односи на покретање поступка пред црквеним судом АЕМ. Дакле, у сврху поткрепљења донете одлуке наведен је ирелевантан члан.

Одлука се такође позива и на члан 68 ППСЦ. Међутим, тај члан искључује могућност да окривљени истовремено буде и кажњен од стране Архијереја – чиме Архијереј врши надлежност која му по члану 108 став 1 тачка 19 припада – и да буде предат у даљи поступак надлежном црквеном суду. Наиме, наведени члан 68 Правилника налаже:

„Када се заврши прибирање потребних чињеница и доказа и закључе неопходна саслушања сведока, надлежни Архијереј ће проучити све списе и кад нађе да је ствар довољно разјашњена или утврђена, донеће одлуку или о обустављању даљег поступка, односно одбацивању пријаве или приватне тужбе, или ће изрећи казну у својој надлежности, или ће предмет предати подручном му суду на поступак.“

Дакле, надлежни Архијереј има право или да сам донесе пресуду (која је у складу са његовим надлежностима), или да предмет преда надлежном црквеном суду. У овом случају, супротно члану 68, надлежни Архијереј је учинио обоје: донео је сопствену пресуду бр. 376 од 21. јула 2025, о забрани Светог Причешћа „до окончања црквено-судског поступка“ и предао предмет надлежном црквеном суду. Ниједан акт СПЦ не предвиђа такву могућост.

Одлука бр. 376 од 21. јула којом се одређује мера „забране Светог причешћа до окончања црквено-судског поступка“ није предвиђена ниједним чланом УСПЦ, нити ППЦС, па ни онима на које се ова одлука позива (члан 108 став 1 тачка 19 и члан 217 УСПЦ; члан 61 став 1, члан 64, члан 68 ППЦС). Напомињем да поступак пред црквеним судом може услед различитих околности трајати веома дуго, па самим тим и одлучење од Светог Причешћа може да буде на снази неколико година. Посебно проблематична је овде чињеница да је ова архијерејска одлука, која подразумева најстрожу могућу казну за лаике, донета не само без икакве доказане кривице, већ и без претходног саслушања окривљеног, чиме је прекршен црквено-судски поступак, како је уређен члан 218 Устава и члан 67 и члан 68 Правилника. Конкретно, члан 218 УСПЦ налаже: „Нико се не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања“.

Члан 67 ППЦС у истом духу предвиђа да Архијереј проверава и испитује ствар и да ће извршити „потребна саслушања окривљеног и сведока као извршити прибирање доказа“. Овај корак претходи свакој даљој одлуци Архијереја, како се оне уређују чланом 68, укључујући и доношење казне која је у надлежности Архијереја, као и предавање случаја надлежном црквеном суду. У овом случају, окривљени уопште није саслушан, а Архијереј је изрекао казну забране Светог Причешћа. Поврх тога, подсећам, том приликом Архијереј је прекршио и члан 68 јер је донео и сопствену казну и упутио предмет на надлежни суд, као што је претходно наведено.

И УСПЦ и ППЦС експлицитно наводе да се Црква у свом поретку води и Светим канонима и Предањем Цркве (УСПЦ §7; ППЦС §1). Нити у канонима, нити у Предању Цркве не можемо наћи да се неко суди без суда и пресуде. Насупрот томе, иако мени чак ни оптужба није јавно изнесена, кажњен сам одлучењем до завршетка процеса, што значи да сам и осуђен пре почетка процеса. Штавише, казна одлучења одређена ми је у нејасном трајању што је чини и упитном у контексту пастирских мера које би требало да произведе. Она је сасвим супротна канонској традицији која тако нешто не допушта, чак ни у случају тужбе против епископа за много озбиљнија дела, Картагински сабор (канон 19) налаже:

[…] Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин) […]

Исто тако, Апостолски канони (74) захтевају да се тек по доказивању кривице и оптужби неко може казнити: „Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија […]“.

Одлучење као канонска казна јесте посведочена традицијом Цркве и канонским правом, али је сваки Епископ опоменут Светим канонима да без јасних и јавних доказа не одлучује верне (Карт. 133). У мом случају, кажњен сам одлучењем од причешћа без јавне оптужбе, без сазнања о кривици која ми се ставља на терет – било од стране суда, било од надлежног Архијереја.

На крају, члан 67 предвиђа да се окривљеном „уколико постоји“ може доставити „у препису и писмена пријава односно приватна тужба да на њу сам напише своје писмено изјашњење и саслушање“. У овом случају, никаква пријава, нити тужба није достављена окривљеном.

Поступак који је против мене покренут представља озбиљно одступање од канонског и предањског поретка Српске Православне Цркве. Казна одлучења од Светог Причешћа изречена је пре било каквог саслушања, пре доставе оптужбе, без позива на одбрану, и без могућности сведочења, што је у супротности са најосновнијим начелима људске и хришћанске правде, као и канонске традиције.

Казна одлучења примењена је на мене пре него што сам имао прилику да се изјасним о било чему. Без јасне, конкретне и јавно формулисане оптужбе немам могућност ни да се браним, ни да сведочим, ни да покажем покајање, чиме је нарушено не само канонско право, него и елементарно људско достојанство и право на правичан поступак.

Казна која ми је изречена представља изузетно тешку меру против мене као хришћанина, као личности и људског бића, а изречена је без процене духовног стања, без опомена, без „пастирског лека“, и супротно духу 102. канона Трулског сабора. Изостанак саслушања (члан 218 Устава СПЦ), дијалога и недостављање јасних оптужби, те истовремено покретање поступка и изрицање казне од стране Архијереја, заједно чини поступак канонски, људски, уставно и морално невалидним. Сматрам неопходним да се изврши преиспитивање случаја у складу са канонским принципима и Предањем Цркве о чему нам говори УСПЦ (§7) и ППЦС (§1). Ако надлежни Архијереј није проценио моју спремност на покајање, нити применио „лек“ пропорционалан нашем стању, већ одмах изрекао казну (забрану причешћа) без саслушања или истраге – то представља јасну повреду основног канонског начела. Такође, одсуство јасних оптужби и поступка спречава нас да покажемо своје „расположење“ и „плодове покајања“, што представља суштину казни у канонском наслеђу Цркве.

Осврнимо се овде и на Тужиочеву реакцију на овакав мој став. Тужилац каже: „После пријема акта ЦС бр. 376 од 21. јула 2025. године којим је покренут црквено-судски поступак против њега и позива за саслушање у Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке, оптужени је на друштвеној мрежи X објавио да му је ‘изречена драконска казна’ (иако се ради о привременој мери – забрани Светог Причешћа до окончања црквено-судског поступка).“

Да је Тужилац у овом поступку стекао барем основно богословско образовање несумњиво би му било познато да је одлучење од причешћа, у свим облицима и степенима, канонска казна, а не „привремена мера“, како он у Оптужници неопрезно и потпуно нетачно тврди. Управо би такво, иоле основно знање, спречило Тужиоца да оваквим јавним и документованим тврдњама дискредитује не само своју функцију, него и сам Црквени суд који оваквим тврдњама доводи у незавидан положај.

Није, дакле, никакво изненађење да Тужилац, као лице без богословске квалификације, очигледно не схвата духовно, литургијско и еклисиолошко значење Свете Тајне Причешћа за православног верника, нити тежину казне одлучења у канонском праву. За црквено казнено право одлучење је увек казна и као таква се и дефинише. Тужилац, стога, показује дубоко неразумевање основних појмова канонског права, али и значаја Свете Тајне Причешћа за православног верника. Забрана приступа Евхаристији, чак и „привремена“, није административна мера, него најтежа могућа духовна санкција за верника.

Стога, моје јавно описивање ове мере као „драконске казне“ није ни грубо преувеличавање, ни нетачно информисање јавности, већ потпуно тачан и канонски заснован опис онога што ми је изречено. То што је Тужилац одлучио да игнорише све ове чињенице не може оправдати чињеницу да је Суду представио тврдњу која је у потпуности супротна Предању и учењу Цркве.

{…}

V (Хи)јерархија

На крају, желим да још једном истакнем: Оптужница открива јерес поистовећења јерархије са Црквом, јер упорно тврди да сам критиком појединих епископа и самог патријарха „нападао Цркву“, „рушио њен углед“ и „изазивао верску мржњу“. Међутим, ове тврдње стоје у потпуној супротности са православним учењем, еклисиологијом и историјским предањем Цркве.

Моји јавни ставови нису били напад на Цркву, већ управо супротно – одбрана Цркве од опасног феномена који у православљу никада није био прихватљив: поистовећивање богочовечанског Тела Христовог са људским, променљивим и погрешивим структурама јерархије.

Оптужница која ми се ставља на терет заснива се на једној суштинској претпоставци – да је Црква исто што и јерархија, и да је свако довођење у питање поступака појединих јерараха исто што и „напад на Цркву“ као такву. На тој премиси почива сва даља конструкција кривице: ако је епископ Црква, онда критика епископа јесте напад на Цркву; ако је патријарх Црква, онда указивање на његове евентуалне злоупотребе јесте рушење вере. Та логика је, међутим, страно и православном Предању, и канонском праву, и чак елементарном богословском разумевању природе Цркве. Међутим, потпуно је јасно да Тужилац има тежњу да ствари идентификује и поједностави, јер нема богословску свест, нити теолошко образовање, као ни добру намеру. Да је друкчије, Тужилац би умео да препозна јерес у јерархији СПЦ, која се огледа у поједностављеним идентификацијама вечних вредности па и самога Господа са оним што је привремено и променљиво. Отуда нити Патријарх, нити Тужилац, не реагују нити желе да реагују да сличне покушаје идeнтификације, попут оног епископа Сергија, који нам саопштава да су председник Србије Александар Вучић и Исус Христос једно [Епископ Сергије: Вучићево распеће је наше васкрсење]! Када таквог човека назовем малоумним, сматрам то еуфемизмом, јер је блажа варијанта рећи да овако страшну ствар изговара малоумна особа, него јеретик! Све ово подсећа на најмрачнија времена комунизма, када су појединци поистовећивали Христа и Тита! У наше време, Свети Архијерејски Сабор не реагује чак ни онда када један епископ поистовети Христа са Вучићем! O tempora, o mores…

Црква није и не сме да буде институција моћи, није административна хијерархијска пирамида, нити скуп људи који обављају одређене „црквене функције“. Црква је пре свега заједница верних сабраних у Телу Христовом; она је есхатолошка реалност, откривена и присутна у литургијском животу, а не само у институционалним структурама које су увек историјске, људске и самим тим подложне грешкама и корупцији. Да би се разумела ова истина, довољно је упутити се у одлуке Васељенских сабора и увидети да су оне настале како би увек и свагда указивале на потребу да се патријарх и јерархија исправља, а не да се без основа и беспоговорно афирмише попут божанства – што управо Тужилац све време чини.

Уосталом, довољно је само сетити се Несторија, цариградског патријарха, човека који је у четвртом и петом веку носио једну од најважнијих титула у хришћанском свету. Његова осуда 431. године није била „напад на Цркву“, нити „рушење вере“ већ одбрана интегритета Цркве од онога ко је, као човек и као носилац власти, одступио од истине. То што је Несторије био патријарх није га учинило непогрешивим; то што је Црква осудила његово учење није било рушење Цркве, већ одбрана њеног бића! Да ли је Тужилац свестан ове историје Цркве? Јасно је да није!

На крају, изузетно драматичан и мучан случај Светог Јована Златоустог, који је неправедно смењен и прогнан од стране епископа, није био црквени прогон у суштинском, саборном смислу, него прогон од стране конкретних епископа – са својим моћима, амбицијама и интересима. О томе Карташов (Васељенски сабори, Српска књижевна задруга – Институт за теолошка истраживања ПБФ, 2009) даје веома живописан историјски опис, посебно наглашавајући да је Златоусти пао као жртва сложене интриге александријског патријарха Теофила, дворских кругова и групације својих противника у Константинопољу. Тако, на пример, он указује како је Теофил у престоницу послао групу антиоригенистичких монаха који су подигли оптужбе против Златоуста, тврдећи да је повезан са „јеретицима-оригенистима“.

Карташов детаљно описује и момент у којем Златоусти, суочен са вешто режираном оптужбом, покушава да одржи канонски поредак. Коначно, када је Црква касније рехабилитовала Златоустог, она није тиме „себе исправљала“, него је исправљала људску неправду која се догодила унутар њених структура.

Ова разлика је од суштинског значаја: Црква је више од јерархије, јер је Црква саборна заједница Духа Светога, док је јерархија један инструмент те заједнице – и ништа више. Голгота Светог Јована Златоустог јасно потврђује да злоупотреба власти појединих епископа није била глас Цркве као Тела Христовог, него нарушавање тог Тела изнутра, које је касније Црква исправила својом саборном свешћу.

У тренутку када се власт јерархије у Цркви „посвети“, изједначи са самом природом Цркве, од тог тренутка Црква престаје бити Црква – она постаје обоготворени административни систем. Пошто се сва ова извитоперења дају приметити у Оптужници против мене, сасвим је јасно да рад Тужиоца није усмерен на заштиту Цркве, него на очување институционалног интегритета неколицине људи који себе поистовећују са Црквом. „Обоготворење“ институција унутар Цркве подразумева да се греси јерархије пребацују на саму природу Цркве, на Тело Христово. Јасно је да су исходи оваквог учења богословски неодрживи и дубоко трагични за саму Цркву. Међутим, Тужилац као да не жели да се замара свим погубним последицама које његова тужба производи и као да није свестан трагедије коју на тај начин Цркви прави за будуће генерације.

На основу свега реченог, понављам и подвлачим, јасно је да онда када сам критиковао поступке појединих клирика СПЦ нисам нападао Цркву! Цркву бих напао онда када бих ћутао пред неправдом, када бих сакрио истину „обоготворавањем“ власти, као што су појединци све ово време чинили, а међу њима и мој Тужилац. Да сам одлучио да ћутим, био бих кукавица која свесно бира да престане да верује у Цркву као богочовечанско Тело Христово. Односно, то би значило да сам почео да верујем у институцију као у идола, обоготворавајући сваку одлуку јерархије и власти, као што су појединци међу нама бестидно чинили, јасно и свесно – одбацујући веру у Цркву, али прихватајући слепу веру у политичку власт!

Разлика између Цркве и јерархије, која је у православљу историјски јасна чињеница, у Оптужници је потпуно избрисана. Али та разлика не само да постоји, већ представља темељ православног богословља. Тужилац све ово не (жели да) зна. Он изгледа не може да разуме да сам својом критиком бранио Свето Предање, тј. истину да Црква није нити само патријарх, ни епископат, ни било која структура људске власти. Јерархија не само да може бити исправљена, преиспитивана, критикована, већ она по потреби може бити и осуђена, о чему нам сведоче многи случајеви у историји Цркве, од којих сам неке и споменуо.

У православној еклисиологији јерархија није лишена одговорности. Напротив, њена је одговорност утолико већа колико је виша служба која јој је поверена. Предање не познаје појам апсолутне и недодирљиве власти без могућности критике. Постоји стални и суштински принцип одговорности епископа пред Сабором, као и одговорности управних органа пред пуноћом Цркве. Моја јавна оцена рада Синода и Патријарха, ма колико била оштра у стилу, односи се управо на питање одговорности у управљању, а не на догматски или канонски поредак као такав.

У мом случају не постоји ниједан елемент који би могао бити подведен под непослушност: нисам одбио ниједну црквену одлуку, нисам позвао на прекид општења, нисам успостављао било какав „алтернативни ауторитет“, нити сам позивао вернике на противљење јерархији у њеном деловању. Сходно томе, не постоји ниједан канонски основ на основу којег би се моје поступање могло окарактерисати као преступ.

Због свог богословског незнања, Тужилац моје речи не разуме и није му јасно да оне нису и не могу бити напад на Цркву, напротив! Моја критика јерархије била је одбрана Цркве и позивање јерархије на савест, на свест да су носиоци велике одговорности која им је од Христа предата. Тужилац не разуме да се Црква руши онда када се од ње направи апарат моћи, када се у њено име заташкава неправда, када се људи у административним структурама проглашавају непогрешивима, а критика истине постаје злочин. Црква се руши када се у име страха ућуткује пророчки глас, када се слобода уклања да би владао „ред“, када се Дух Свети замењује административним цитатима. Све ово је за Тужиоца потпуно нејасно и страно. Још тужније од овога је да се српски Патријарх окружио оваквим људима и поставио их за тужиоце, као да ни он сам не разуме колико је и зашто богословско образовање важно. Или можда има неке друге мотиве?

ОДГОВОРНОСТ ТУЖИОЦА ЗА НЕПРАВИЛНО, НЕКАНОНСКО И ОБЕСНО ПОДНОШЕЊЕ ОПТУЖНИЦЕ

Пажљивим разматрањем Оптужнице која ми је стављена на терет, као и прегледом Правилника и поступка за црквене судове, јасно произлази да је Тужилац својим поступањем прекршио више одредаба важећег црквено-судског права. У овом предмету није спорно да ли Тужилац има право да поднесе Оптужницу, већ да ли је то учињено у складу са канонским правом, процедуралним нормама и дужном пажњом. Поступање Тужиоца сведочи управо супротно.

Најпре, члан 67 Правилника изричито налаже да Архијереј или црквено-судски органи, пре покретања поступка, морају „испитати и проверити ствар“ како би се утврдило да ли уопште постоји основ за покретање поступка. У конкретном случају није извршена никаква претходна провера. Тужилац је формулисао Оптужницу без утврђивања чињеница, без увидa у контекст, без богословског разумевања предмета и без икаквог настојања да се утврди да ли је тужба уопште основана. Самим тим, Оптужница је већ у полазишту процедурално неваљана.

Друго, Оптужница садржи грубо погрешну и неодрживу употребу црквених канона, што представља још тежу повреду поступка. Као примере смо већ размотрили начин на који се наводе и тумаче канони бр. 6 Другог и Трећег васељенског сабора.

Погрешно цитирање канона, ван њиховог правног и историјског домена, представља не само пример правне непрецизности, него пример намерног или крајње немарног увођења суда у заблуду. То је посебно проблематично с обзиром на то да је реч о Тужиоцу црквеног суда, чија је прва дужност да верно, истинито и пажљиво примењује канонско право.

Треће, Правилник црквених судова јасно познаје ситуацију у којој Тужилац сноси одговорност за неканонско и обесно поступање. Према члану 85 Правилника, ако је неки поднесак (у овом случају Оптужница) „очигледно неоснован, или из обести поднесен, или срачунат на завођење у заблуду судске власти“, надлежни суд „може призиваоца казнити због обести“. Иако се одредба односи на призив, њена правна логика важи и за друге акте који имају за циљ да покрену поступак на очигледно неоснован начин. Управо је то случај у овом предмету: Оптужница је формулисана супротно чињеницама, супротно канонском предању, и супротно духу и слову црквених правила.

Овакво поступање Тужиоца, у погледу канонске теорије, може се подвести под категорије клевете, сплеткарења, злоупотребе црквене власти и наношења неправде, што су по Правилнику црквене кривице кажњиве по себи.

Посебно тежак и забрињавајући пример злоупотребе у Оптужници јесте начин на који Тужилац представља следећу моју изјаву (твит):

„Неће сам отићи. Мораћемо да га отерамо. И њега, и све оне које је довео … Тераћемо, а биће и јахања.“

Тужилац свесно занемарује чињеницу да је реч о очигледном сарказму, и шали која се често користи на Твитеру, што је јасно разјашњено мојим непосредним следећим твитом: „Jahanje je, naravno, šala. Neće biti jahanja. Biće nečega daleko goreg: Institucije će raditi svoj posao.“

Ова чињеница је објављена јавно, управо да би се избегла свака недоумица и погрешна интерпретација мог твита. Да иронија буде већа, овај твит је готово немогуће превидети јер откад је написан стоји истакнут као први и главни на мом налогу.

Тужилац не само да то прећуткује – него намерно изоставља овај суштински важан моменат, иако је несумњиво упознат са њим. Тиме не само да се грубо нарушава истина, већ се и суд доводи у заблуду, што представља тежак облик злоупотребе процесне позиције.

Овај поступак Тужиоца није изолован случај, већ део шире праксе погрешног цитирања, погрешног тумачења и погрешног представљања чињеница.

Коначно, нагласимо још једанпут: У историји Православне Цркве постоји јасно и недвосмислено начело да верни имају не само право, него у одређеним околностима и дужност да укажу на проблеме у управљању. Критика јерархије сама по себи није забрањена, уколико није јеретичка, расколничка, нити праћена позивом на непослушност. Моја изјава не садржи ништа од наведеног. Она представља опомену и упозорење на кризу, изречено у духу предања, а не напад на Цркву. Стога верујем да је Тужилац својим деловањем нарушио ауторитет црквених судова, компромитовао канонски поредак и довео у питање правни интегритет целокупног поступка.

Због свега реченог сматрам да је Тужилац у овом предмету канонски и правно одговоран за злоупотребу црквених канона, непоштовање процедурe, увођење суда у заблуду и подношење Оптужнице која је у целости неоснована. Из наведених разлога, ова Оптужница не може бити прихваћена као законита, нити као валидан правни акт.

ЗАКЉУЧАК

На крају, дозвољавам себи да подсетим Црквени суд на једну историјску чињеницу коју више нико не може поништити, ма ко данас био на власти у Цркви. Преподобни Јустин Поповић – један од највећих богослова Српске Цркве у 20. веку, човек који је данас канонизован као светитељ – оставио нам је сведочанство које не можемо игнорисати:

У једном писму из 1965. године, упућеном владики Атанасију Јевтићу, Преподобни Јустин отворено пише да је Сабор Српске Цркве, у вези са ситуацијом у САД, створио раскол и да је то „највећа трагедија у историји Српске Цркве“, тј. да је та генерација архијереја „најсрамнија генерација од кад постоји Српска Црква“.

И поред оваквих речи – оштријих него било шта што сам икада написао – Јустин није био гоњен као непријатељ Цркве, није оптужен за „дело против поретка“, није био проглашен непријатељом јединства, нити је био осуђен као бунтовник.

Када је Преподобни Јустин Поповић написао да је Сабор СПЦ био „најсрамнија генерација од кад постоји Српска Црква“, вероватно је мислио да се таква духовна трагедија не може поновити. Да ли се то после мање од једног века пред нама појављује нараштај који својим поступањем засењује управо ону генерацију коју је Светитељ назвао најсрамнијом?

Ова Оптужница, која је суштински и канонски неоснована, мора бити одбачена. То проистиче из доследног следовања истини црквеног предања, укључујући и сведочанство Преподобног Јустина Поповића. Јер, као што је говорио сам Светитељ: „Нема већег разарања Цркве него кад се истина замени административном лојалношћу.“ Због тога је једино исправно да ова Оптужница буде одбачена у целини као неправедна, неутемељена и у супротности са духом српског православног предања.

На основу наведеног, тј. чињенице да смо показали да су сви наведени канони и чланови које Тужилац наводи погрешно примењени, Оптужница:
– нема канонску основу,
– нема чињенични опис дела,
– садржи нетачну примену норме,
– поднета је супротно члану 67 ППЦС (обавеза претходне провере),
– представља пример обесног поступања које је кажњиво по члану 85 ППЦС.

Стога предлажем да се:
Оптужница у целини одбаци као неоснована, неправилна и канонски неприменљива.

Све изнето у овом одговору указује на то да оптужбе нису доказно утемељене, те да је свака процена морала и кривице потребно утврдити у духу правне сигурности, поштовања канонског права и саборних начела Цркве. Истина и правда су темељ саборности и хришћанске части, и само њихово доследно следовање омогућава да се вера у Бога и поштовање ближњих у пракси не сведу на формалне оптужбе или претпоставке. Позивамо на поштовање ових принципа, јер част и поштење чувају Цркву и њене слуге у њеном истинском позиву, служењу Богу и народу у љубави и истини.

Интегралну верзију мог одговора Црквеном суду и текст Оптужнице можете видети овде (пдф).