Академска честитост на Православном богословском факултету

У Србији су многе институције „отете“. Једна од њих је и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, који последњих десетак година пролази кроз озбиљну кризу. Та криза је, пре свега, морална. Расправу о узроцима и манифестацијама моралног суноврата те високошколске установе остављам за неку другу прилику. Сада бих се позабавио само последњим случајем игнорантског односа према академској честитости.

Дана 7. новембра 2025. године Православни богословски факултет објавио је Реферат Комисије којим се предлаже поновни избор др Драгана Радића у звање ванредног професора за ужу научну област Библистика (тежиште: Свето Писмо Новог Завета).

У законском року, 20. новембра 2025, поднео сам детаљне писане примедбе Изборном већу факултета. У примедбама се, уз приложене доказе, оспорава да кандидат испуњава чак и минималне законске и етичке услове за поновни избор. У наставку доносим интегралну верзију предатог документа. Надам се да ће чланови Наставно-научног већа Православног богословског факултета са мојим приговорима поступити онако како им савест и закони Републике Србије налажу.

Изборном већу
Православног богословског факултета
Универзитета у Београду
Мије Ковачевића 11б
11000 Београд

Предмет: Примедбе на Реферат Комисије за (поновни) избор у звање ванредног професора за ужу научну област Библистика / Тежиште истраживања: Свето Писмо Новог Завета (бр. 0205-342/4 од 18.09.2025)

Датум: 20.11.2025. године

ПРИМЕДБЕ

На основу чл. 14 Правилника о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника Универзитета у Београду („Гласник Универзитета у Београду”, бр. 237/22, 240/22 и 242/22), овим путем подносим примедбе на Реферат Комисије за избор кандидата др Драгана Радића у звање ванредног професора за ужу научну област Библистика / Свето Писмо Новог Завета, од 1. новембра 2025, објављеног 7. 11. на сајту Православног богословског факултета.[1]

Након увида у Реферат и истраживања чињеница у вези са академским напредовањем др Драгана Радића, а насупрот закључку Комисиje, сматрам да кандидат не испуњава услове за поновни избор у звање ванредног професора Универзитета у Београду. Свој закључак о неиспуњавању минималних услова за поновни избор у звање ванредног професора заснивам на чињеницама да:

др Радић није испунио услове за првобитни избор у звање ванредног професора, те да самим тим не испуњава услове за поновни избор у исто звање;
приложени радови кандидата не припадају ужој научној области за коју се бира (Библистика: Свето Писмо Новог Завета), те да самим тим кандидат не испуњава обавезне услове за поновни избор у звање;
допринос др Радића сарадњи са другим високошколским, научноистраживачким установама је упитан, те је упитно и његово испуњавање изборних услова;
лажним представљањем резултата научно-истраживачког рада, кандидат др Радић је нарушио Кодекс професионалне етике Универзитета у Београду.

Наведене примедбе ћу понаособ образложити.

1. Првобитни избор у звање ванредног професора

Правилник о минималним условима за стицање звања наставника на Универзитету у Београду (“Гласник Универзитета у Београду бр. 192/16, 195/16, 199/17, 203/18, 223/21 и 259/4), чл. 13, прописује као један од минималних обавезних услова за први избор у звање ванредног професора у области друштвено-хуманистичких наука „одобрен и објављен уџбеник за предмет из студијског програма факултета, односно универзитета или научна монографија (са ISBN бројем) из научне области за коју се бира, у периоду од избора у претходно звање“.

Како сазнајемо из Реферата Комисије за избор од 1. октобра 2020, приликом првог избора у звање ванредног професора, 2020. године, др Радић је пријавио монографску публикацију (М41) из области за коју се бира под насловом Јединство у различитости: Исагошки и теолошки погледи на Синоптичка Еванђеља и Дела апостолска (Београд: ПБФ – БИНСТ, 2020, ISBN 978-86-89525-19-9, COBISS.SR-ID 17597705). Комисија за избор у звање, којом је и тада, као и 2025. године, председавао проф. др Предраг Драгутиновић, навела је да је публиковањем ове монографије кандидат „показао способност приступа сложеном изазову представљања интерпретативних приступа у теологији Синоптичких еванђеља и Дела апостолских, као и да она „има посебну вредност“ као први преглед теологије Синоптичких Јванђеља и Дела Апостолских „такве врсте у опусу српског новозаветног стваралаштва“.

Међутим, како ћу показати, наведена монографија:

а) није прописно нити благовремено објављена, како би могла бити узета у обзир приликом првобитног избора у звање ванредног професора;
б) не испуњава минималне формалне услове да би била категоризована као „научна монографија“.

а) Благовременост објављивања

Постоје основани разлози за сумњу да је наведена научна монографија уопште публикована приликом првог избора кандидата у звање ванредног професора. Да би се наведена монографија узела у обзир приликом избора, а самим тим да би се могло сматрати да кандидат испуњава минималне услове за звање, монографија је, морала бити публикована онако како то предвиђа Статут Универзитета у Београду, чл. 135, тачка 3 и 4. Како се тамо наводи, једино радови кандидата који су објављени „до момента избора“ могу да се узимају у обзир приликом доношења одлуке.

Разлози за сумњу у благовремено публиковање наведене монографије су следећи.

Прво, и најважније, ниједан примерак наведене монографије није постојао ни у једној библиотеци у Србији до 14. новембра 2025. године. Све до овог датума, у систему је сталао да: „Ниједна библиотека у COBISS.SR систему нема примерак ове грађе“ [Прилог 1]. То значи да примерак ове монографије све до пре пар дана није постојао ни у:

Библиотеци Православног богословског факултета – који је наведен као издавач публикације, а чији студенти би, очекивало би се, требало да буду циљна група којој је она намењена;
Народној библиотеци – којој је, сходно Закону о обавезном примерку публикација („Службени гласник РС“, бр. 52 од 15. јула 2011, 13 од 19. фебруара 2016.) издавач (у овом случају ПБФ) био дужан доставити шест обавезних примерака;

Прилог 1

Друго, на имејл упит послат Библиотеци Матице српске, у којој је издат CIP за публикацију, у одговору од 10. новембра текуће године [Прилог 2] речено нам је да материјал на основу кога је исти израђен није сачуван у архиви Матице српске, као и да примерак књиге никада није достављен библиотеци (што се дало закључити и на основу претраге COBISS система). Будући да Матица српска не поседује материјал на основу кога је издат CIP, нити електронску копију монографије, па ни обавезни примерак који им законски припада, из службе за CIP ове установе нам је писмено саопштено да су наше „сумње да књига није оштампана оправдане“.

Прилог 2

Треће, до данашњег дана (20.11.2025), наведена публикација се уопште не наводи на сајту издавача, Библијског института Православног богословског факултета.[2]

Четврто, до данашњег дана (20.11.2025), ова публикација се не може пронаћи ни у једној јединој књижари у Србији, било физичкој, било онлајн, укључујући књижару Православног богословског факултета.

Пето, до данас (20.11.2025), ова публикација није наведена као било обавезна било изборна литература ни за један од предмета које др Радић, или било који други професор библистике на ПБФ предаје. По оцени Комисије која је, предвођена проф. Драгутиновићем, писала Реферат 2020. године, ова монографија даје ситематски преглед теологије Синоптичких јеванђеља и Дела апостолских, што је чини јединственом на српском језику. Уколико је заиста тако, па је још реч о публикацији професора ПБФ, поставља се питање: како је могуће да ово јединствено научно штиво није препоручено за читање студентима тог истог факултета? Ова публикација се не наводи у испитној литератури ни за један од новозаветних предмета на ПБФ, на било ком нивоу студија: Увод у Нови Завет[3], Новозаветна егзегеза,[4] Новозаветна теологија,[5] Свет Новога Завета,[6] Novum Testamentum Patristicum,[7] Егзегеза и теологија списа Св. Јована Богослова.[8] Несхватљиво је да др Радић, као професор Увода у Нови Завет или Новозаветне теологије, или пак предмета који се бави патристичком рецепцијом Новог Завета, ни за један од наведених предмета није препоручио студентима да користе књигу у којој се, наводно, бави систематским приказом теологије Синоптичких јеванђеља и Дела апостолских. И да, насупрот томе, студентима препоручује преводе публикација страних аутора, старих више деценија, уместо сопствене коју је „публиковао“ тек пре неколико година. Претпоставили бисмо, са свежим научним приступом и информацијама.

Шесто, простим поређењем садржаја монографије наведеног у Реферату из октобра 2020. и онога у примерцима монографије који су се пре неки дан појавили (петак 14. новембар 2025) у две библиотеке, неколико дана након што смо на мрежи Х (некадашњи Твитер)[9] обелоданили да Радићеву књигу нема ниједна библиотека у Србији – лако је уочити неслагања. Ако за пример узмемо само поглавље 2, у потпоглављу 2.1 у Реферату се наводи само још једна јединица 2.1.2. Теолошки концепт Еванђеља по Марку. Насупрот томе, примерак монографије у који сам имао увид у потпоглављу 2.1 има чак 12 јединица, од којих је Теолошки концепт Еванђеља по Марку тек последње, 2.1.12. Дакле, велики број садржајних јединица није уопште наведен, нити је наведено евентуално објашњење зашто би била истакнута само ова једна, а и та једна је наведена погрешно. Идентичан феномен могуће је приметити и у другим поглављима, није овде нужно све детаљно набрајати. И одавде би се дало закључити да комисија заправо није имала увид у коначну, тј. објављену верзију монографије.

На основу свега побројаног, закључујем да је приликом првог избора у звање ванредног професора, 2020. године, кандидат др Радић лажно пријавио као публиковану научну монографију под насловом Јединство у различитости: Исагошки и теолошки погледи на Синоптичка Еванђеља и Дела апостолска, и на основу тога противправно стекао звање ванредног професора. Исто звање које сада настоји продужити.

б) Испуњавање услова категоризације

Горе наведеном треба придодати и чињеницу да наведена монографија, која се након пет година, 14.11.2025. волшебно појавила у две библиотеке, ни не испуњава услове да се класификује као научна монографија.

Наиме, Правилник о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача, („Службени гласник РС“, бр. 24 од 8. марта 2016, 21 од 10. марта 2017, 38 од 21. априла 2017.) у Прилогу 2 (Разврставање и начин навођења научноистраживачких резултата) прописује да научна монографска публикација „мора имати адекватну рецензију реномираног издавача, научног друштва, реномиране научне установе у свету или реномиране научне установе у земљи у чији делокруг тема монографије спада“, као и да „рецензентска комисија коју образује домаћа установа треба да се састоји од најмање три угледна научника из тематске области монографије, од којих двоје морају бити изван те установе.“

Како сазнајемо на основу увида у Реферат Комисије из 2020, као и у примерак ове публикације који се изненада појавио пре пар дана, као рецензенти овог издања наведени су:

митрополит проф. др Порфирије Перић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду;
проф. др Предраг Драгутиновић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду;
проф. др Максимилијан Матјаж, Католички богословски факултет Универзитета у Љубљани

Прво, као што се простим увидом у афилијације наведених рецензената да утврдити, два од три рецензента припадају истој установи која је издавач ове публикације. Тиме је недвосмислено нарушен пропис који каже да од три члана рецензентске комисије коју образује установа која је издавач, „двоје морају бити изван те установе“. У овом случају, тај пропис није испуњен, јер је само један од наведених чланова рецензентске комисије изван установе која је издавач издања – Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Друго, како ће се испоставити, једини наведени члан рецензентске комисије који је изван установе која је издавач, заправо никада није извршио рецензију. Наиме, велеч. бискуп др Максимилијан Матјаж, професор Универзитета у Љубљани, потврдио нам је 10.11.2025, у имејл преписци [Прилог 3], да никада није примио ни рукопис књиге, нити је написао и доставио своју рецензију, као и да никада ни он, ни библиотека Католичког факултета на коме је запослен, нису добили примерак књиге. Како он сам наводи:

„Na žalost, pregledal sem čitavo svoju dokumentacijo in ne najdem pri sebi te recenzije. Recenziral sem njegov članek Jezik Apostola Pavla kao paradigma teološkog govora Našao sam korspondenco z njim (vidi dole!), a knjiga na žalost nije stigla. Možda je gde zalutala. U naši biblioteci nema te knjiga.“

Како се из преписке која ми је достављена види, др Матјаж је 6. јула 2020. године примио имејл др Радића у коме га овај моли да буде рецензент монографије чију публикацију планира ускоро. Након што је пристао да буде рецензент, др Радић му се на томе захвалио и најавио: „Када завршим све послаћу Вам текст да га погледате и ако имате неких примедби или сугестија, радо ћу их прихватити“.

Прилог 3

Међутим, др Матјаж више никада није добио никакву вест о публикацији коју је др Радић наводно спремао. Штавише, др Радић је свега десет дана након тога, 16. јула 2020. године, израдио CIP за ову публикацију. То би значило да је од тренутка у коме се др Радић јавио једном потенцијалном рецензенту до завршетка рукописа и израде CIP протекло свега десет дана. Рукопис, како др Матјаж сведочи, до њега као потписаног рецензента, никада није дошао. Притом, треба узети у обзир да CIP није ни могао бити извађен пре него што је урађена дигитална копија издања, што би подразумевало да је претходно књига рецензирана од стране рецензената.

Дакле, један од рецензената ове наводне публикације је пристао да рецензира књигу, али рукопис никада није добио, па самим тим никада није доставио своју рецензију. То, међутим, није спречило одговорне за ово издање (др Радића?) да промптно упишу др Матјажа као једног од три рецензента ове публикације. Уједно, тиме је лажирано учешће и јединог рецензента који ради изван установе издавача.

На основу свега наведеног, закључујемо да наведена монографија захваљујући којој је др Радић првобитно биран у звање ванредног професора, није могла бити узета у обзир приликом овог избора. Прво, она није постојала изузев у Реферату Комисије, нити је била публикована и јавно доступна све до средине новембра 2025. године. Тиме је прекршен Статут Универзитета у Београду који приписује да се такав рад није могао узети у разматрање и вредновање приликом избора у наставно звање. Друго, чак и таква, публикована са пет година закашњења, ова публикација не испуњава формалне услове да би се могла категоризовати као научна монографија. Супротно Правилнику о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача, два од три наведена рецензента имају афилијацију установе која је издавач, док једини спољени рецензент, заправо никада није ни рецензирао ову публикацију. Самим тим, ова публикација никада није испуњавала услове да се категоризује као научна монографија.

Исто тако, закључујем, да је Комисија 2020, предвођена проф. др Предрагом Драгутиновићем, који је уједно један од наводних рецензената спорне публикације, лажно представила научне резултате кандидата др Радића и противно законским актима и Кодексу професионалне етике УБ препоручила га Изборном већу ПБФ за избор у звање ванредног професора. Комисија је била дужна верно приказати научне резултате др Радића, поготово узимајући у обзир да се на конкурс јавио и други кандидат који је испуњавао услове за избор у речено звање, а кога је Комисија одбацила препоручујући др Радића. С тим у вези, занимљиво је како оцењујући рад другог кандидата, Комисија није пропустила да истакне како је он „доставио само копију коауторске монографске публикације, а не оригинал, што је Комисији отежало задатак да дође до важних података из садржаја и импресума монографије, попут ISBN броја, рецензената и др“. Изузетно је занимљиво како сличне проблеме са рецензентима и одговарајућом оригиналном копијом издања Комисија уопште није имала када је у питању непостојећа и никада ваљано рецензирана публикација др Радића.

Надаље, закључујемо и да је Изборно веће ПБФ противправно прихватило предлог Комисије и изабрало др Радића у звање ванредног професора. Прихватајући као објављен научни рад који, по свему судећи, није био објављен, и за научну монографију, публикацију која то није нити може бити, Изборно веће је прекршило Статут Универзитета у Београду и важећи Правилиник о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача.

На крају, закључујемо да, будући да је првобитни избор др Радића у звање ванредног професора био противправан и нелегитиман, јер за њега није испуњавао минималне обавезне услове прописане релевантним законским актима, то ни његов поновни избор у исто звање не може бити легалан ни легитиман.

2. Обавезни услови: научно-истраживачки рад

Поред чињенице да за свој први избор у звање ванредног професора др Радић није испунио минималне услове, сматрам да он то није учинио ни за поновни избор у ово звање.

Правилник о минималним условима за стицање звања наставника на Универзитету у Београду, чл. 13, прописује као минималне услове за поновни избор у звање ванредног професора из области друштвено-хуманистичких наука „објављен један рад из категорије М20 или четири рада из категорије М51 у периоду од последњег избора из научне области за коју се бира“.

Кандидат је у категорији М20 пријавио два рада, али један од њих уопште не припада научној области за коју се кандидат бира (Библистика / Тежиште истраживања: Свето Писмо Новог Завета), док се други ње дотиче само делимично и у врло ограниченом обиму. Конкретно, кандидат је пријавио следеће радове у категорији М20:

Dražen Perić, Dragan Radić „Značenje imena «kršćanin» po učenju sv. Grgura Niskog“, Bogoslovska smotra, Vol. 90 No. 4 (2020), 841-857 [М23]. Овај рад се бави тумачењем појма „хришћанин“ према учењу Св. Григорија Ниског (4. век), класичном патролошком темом. Иако се кандидат индиректно ослања на новозаветне мотиве (нпр. Дап 11, 26), фокус у раду је на патристичкој интерпретацији, а не на егзегези или теологији Новог Завета. Узгред, докторски рад др Радића је из области патристике: Учење антиохијских богослова Теодора Мопсуестијског и Теодорита Кирског о Цркви, а не у новозаветној библистици. Овим радом, кандидат очигледно наставља да се бави својом примарном облашћу из које је докторирао, а не оном за коју је раније биран и сада је поново конкурисао – библистиком. У свом приказу овог рада, Комисија чак није ни покушала да га доведе у везу са научном облашћу за коју се кандидат бира.
В. Антић, Н. Божовић, Д. Радић, „Тумачење Светог Писма у Великом канону Светог Андреја Критског“, Црквене студије (2025), Књ. 22, Бр. 22, 47–69 [М23]. Рад је коауторски рад чак три аутора, од којих је један и др Радић. У раду се анализира тумачење Светог Писма у тексту Великог канона Св. Андреја Критског (7-8. Век). Иако укључује референце на библијске текстове, примарни фокус је на литургијској и патристичкој анализи, а не на новозаветној егзегези. Велики канон Светог Андреја Критског се више ослања на старозаветне мотиве (покајање, псалми), а мање на Нови Завет, што сам рад евидентно и показује. Рад се дотиче области за коју се кандидат бира, Новог Завета, тек на 1,5 страници текста (стр. 61–62). Поред тога, нејасно је који је конкретни допринос кандидата у овом тексту поред друга два аутора. Ако је кандидат дао допринос у области којом би требало да се бави као професор Новог Завета, онда се он своди на 1,5 страницу текста. Комисија је, у сваком случају, сходно Правилнику о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача, Прилог 1, тачка 1.8 (Елементи за квалитативну оцену научног доприноса кандидата), била дужна да конкретно вреднује допринос др Радића у овом коауторском раду. Како се у наведеној тачки наводи „Комисија ће посебно да анализира и вреднује допринос аутора у коауторским радовима према традицији дисциплине.“

Поред наведених, кандидат је пријавио и један рад из категорије М51 под насловом „Пневматолошки појмови „Утешитељ“ и „Дух истине“ у Јеванђељу по Јовану“, Богословље 83/2 (2024), 37–50. Овај рад је уједно и једини рад објављен у часописима који заиста припада ужој научној области за коју се кандидат бира – Библистика / Тежиште истраживања: Свето Писмо Новог Завета.

Дакле, од два рада из категорије М20 које је др Радић пријавио, један уопште не припада научној области за коју се бира, док се допринос другог овој области своди на 1,5 страницу текста. С друге стране, кандидат је пријавио само један рад из категорије М51 који уједно једини и припада научној области за коју се бира. Самим тим, кандидат није испунио минималне услове прописане Правилником.

Да би кандидат испунио минималне услове, морао би да има написана још додатно три рада из категорије М51 или један рад из категорије М20 који су релевантни за ужу научну област. Извесно је да се Кандидат више задржао на области свог истраживања, а у вези са докторским радом, што је свакако патристика, а не библистика са тежиштем истраживања: Свето Писмо Новог Завета.

Из наведеног, закључујем да у погледу научно-истраживачког рада у периоду од претходног избора у звање, кандидат није испунио минималне услове прописане Правилником.

3. Изборни услови

На основу Реферата Комисије, као и на основу детаљнијег увида и анализе података који су у њему наведени, сматрам упитним да ли је др Радић испунио неопходне изборне услове за избор у звање (1. Стручно-професионални допринос; 2. Допринос академској и широј заједници; 3. Сарадња са другим високошколским, научноистраживачким установама, односно установама културе или уметности у земљи и иностранству), премда се у Реферату Комисије наводи да јесте.

Прво, Комисија наводи да је у погледу првог услова, кандидат остварио допринос као „Рецензент у водећим међународним научним часописима, или рецензент међународних или националних научних пројеката“ и то тако што је „у периоду од 2021-2025. године био више пута рецензент међународних научних часописа Bogoslovska smotra (Хрватска) и Edinost in Dialog (Словенија)“.

У вези с тим, истичем да важећи Правилник од 2021. више не препознаје као облик стручно-професионалног доприноса рецензирање радова за међународне часописе. Овај услов је предвиђао ранији Правилник из 2017, али не и онај тренутно важећи из 2021.

Друго, Комисија наводи да је кандидат др Радић испунио трећи услов кроз „Руковођење или учешће у међународним научним или стручним пројектима и студијама“, и то тако што је био „ангажован на истраживачком научном пројекту Религиозни, духовни, морални, социјални и медицински чимбеници човјекове добробити у мисли изабраних црквених отаца IV. и V. стољећа – холистички приступ као парадигма за бољу квалитету људског живота, који се спроводи на Катедри за историју хришћанске литературе и хришћанског учења на Католичком богословном факултету Универзитета у Загребу“. Међутим, ни у једном од објављених радова које је пријавио, кандидат не наводи да је неки настао као резултат рада на овом пројекту. Да ли је доставио званичну потврду КБФ о учешћу у пројекту, нисам био у прилици да утврдим будући да је јавности доступан само Реферат Комисије, али не и конкурсни материјал који је кандидат приложио. Закључујем да не постоје ваљани докази о резултатима учешћа кандидата у наведеном пројекту.

Поред тога, Комисија наводи да је др Радић испунио трећи услов још и кроз „Радно ангажовање у настави или комисијама на другим високошколским или научноистраживачким институцијама у земљи или иностранству, или звање гостујућег професора или истраживача“, и то тако што је од 2017. до 2023. године „учествовао у извођењу наставе на лиценцијатском и докторском студијском програму Католичког богословног факултета Универзитета у Загребу држећи предавања на једносеместралном курсу Православна теологија и јединство Цркве“. Нисам могао стећи увид у то да ли је др Радић доставио доказе да је ова предавања одржао, али је јасно да чињеница да их је евентуално и држао од 2017. па све до првог избора у звање ванредног професора уопште не може бити узета у разматрање, већ само евентуална предавања одржана у последњих пет година.

На основу наведеног, сматрам упитним да је кандидат иједном активношћу испунио трећи услов (Сарадња са другим високошколским, научноистраживачким установама, односно установама културе или уметности у земљи и иностранству) како се тврди у Реферату Комисије.

На крају, будући да макар један од облика испуњења првог услова није уопште релевантан, те да је упитно да ли је трећи услов испуњен; сматрам да је упитно да ли је кандидат уопште испунио минимална два од три изборна услова предвиђена Правилником.

4. Кршење кодекса професионалне етике

Тиме што је још 2020. године лажно представио као публиковану научну монографију кандидат је прекршио Кодекс професионалне етике Универзитета у Београду. И то тако што је лажно представио научне резултате, неодговорно приказивао чињенице у извештају о научноистраживачком раду и учинио тешко кршење академске етике. Конкретно, прекршени су наведени чланови Кодекса:

Члан 6 (2016. и 2021. КПЕ УБ) – Интегритет
„Чланови су дужни да раде савесно, одговорно, према најбољем знању, чувајући интегритет Универзитета“. Јасно је да у овом случају кандидат др Радић поступио несавесно и неодговорно пријављивањем необјављене књиге као објављене монографије у поступку избора. Ово је од изузетног значаја, јер је избор у звање за ванредног професора из 2020. године, основ по којем се кандидат пријављује на реизбор 2025. године. Исто важи за приказивање стручно-професионалног и доприноса сарадњи са другим академским и научно-истраживачким институцијама
Члан 11 (2016. и 2021. КПЕ УБ) – Академска честитост
Књига до пре мање од недељу дана није постојала у јавности – није била доступна, није верификована, није дакле представљала стварни резултат. Тиме је нарушена академска честитост о којој говори наведени члан Кодекса. Исто потенцијално важи за учешће у научном пројекту и држање предавања на другим факултетима.
Члан 21 (2016. и 2021. КПЕ УБ) – Измишљање и кривотворење резултата
Пошто је по овом члану Кодекса забрањено „измишљање и кривотворење резултата истраживања“, јасно је да навођење књиге која није објављена представља јасно кривотворење резултата. Исто потенцијално важи за учешће у научном пројекту и држање предавања на другим факултетима.
Члан 24, став 2 (2016. и 2021. КПЕ УБ) – Посебан облик кривотворења
Овај члан јасно наглашава да: „несавесно и неодговорно приказивање чињеница у извештајима о наставном и научноистраживачком раду“ представља прекршај. Књига је у Реферату из 2020. године лажно приказана као објављена, кандидат је на основу тога стекао звање ванредног професора, а на основу тог избора сада конкурише да буде реизабран, иако се књига волшебно појавила тек после пет година. Исто потенцијално важи за учешће у научном пројекту и држање предавања на другим факултетима.
Члан 27 (2016. и 2021.) – Лажно представљање достигнућа
На основу овог члана Кодекса забрањено је лажно представљање академских достигнућа. Више је него јасно да је пријављивање необјављене књиге као објављене монографије (М41) – што је кључан услов за избор – лажно представљање академских достигнућа. И ово је потенцијално примењиво и на тему учешћа у научном пројекту и држања предавања на другим факултетима.

На крају, није испоштован ни Закон о обавезном примерку публикација („Службени гласник РС“, бр. 52 од 15. јула 2011, 13 од 19. фебруара 2016.) који кроз своје чланове 4 и 5, јасно указује на дужност достављања обавезних примерака Народној Библиотеци Србије и то шест примерака (чл. 7). Како је већ наведено, до пре само неки дан није постојао ниједан примерак ове монографије ни у једној бибилиотеци у Србији.

Закључак

Изношењем побројаних примедби желим да укажем на то да, насупрот ономе што се неосновано тврди у Реферату Комисије, предвођене проф. Драгутиновићем, кандидат др Радић не испуњава услове за поновни избор у звање ванредног професора за ужу научну област Библистика / Тежиште истраживања: Нови Завет.

Ове примедбе представљају израз одговорне забринутости за углед Православног богословског факултета и његовог места на Универзитету у Београду. Ако се дозволи да неистина и несавесност остану без последица, онда више није угрожен само један избор, већ сам смисао академског рада и морални темељ наставничког позива, да и не спомињемо све погажене јеванђелске вредности.

У Београду, 20.11.2025.

Додатак

Данас, пошто сам предао примедбе Православном богословском факултету, из Љубљане сам добио одговор да др Радић није говорио истину када је тврдио да је у периоду од 2021. до 2025. био рецензент у међународном научном часопису Edinost in Dialog (Словенија). Само Скраловник, главни уредник поменутог часописа, написао ми је: „V času od vključno 2021 do vključno 2025 z revijo ni sodeloval.“