Vatoped

Engleski putopisac Robert Bajron 1928. godine piše da je stizanje u Vatoped kao da se pristiže „u Rim iz brdskih citadela, u London iz provincijalnih mesta, u Evropu… s drugih kontinenata.” Vatoped i njegovi stanovnici zidinama su sačuvani od duha Mediterana, ali samo malo uz manastir mirno je sinje more.

Visoke zgrade – konaci i mnoge kupole njihovih paraklisa utapaju se u pejzaž. Prolazimo kroz tri uzastopne zaštitne kapije manastira. Na pojedinim delovima visokih bedema starostavnog manastira mogao sam da očekujem kako neki grčki Salvatore preti došljacima zvonko uzvikujući „Penitenziagite!”. Toliko taj grad na gori odiše srednjovekovnim duhom. Ali niko nas nije tako dočekao. Mir je ovde prateći činilac uporkos užurbanosti u svakodnevnim poslovima više od stotinu stanovnika Vatopeda.

Odmah nakon jutarnjeg obroka na širokom kamenom dvorištu, ispred trpezarije, monah je uvideo vrludanje naših umova i dodelio nam posao. Svaki sto za svaki obrok treba da ima spremne bokale pune vode. Stare kamene stolove, među retkim sačuvanim u svetogorskim manastirima, nadgledaju vitke figure sa zidnih fresaka u prostranoj trpezariji. Likovi na našim freskama, kako primećuje Mirjana D. Stefanović, „upravljaju pogled izvan jasnih dimenzija i granica slike”, te njihov fokus dolazi izvan našeg vremena, ali svojim prisustvom oni učestvuju u zajednici.

Tu su monasi i pustinjaci, poneki episkop, Sirijci dugih kosa, saborski starci i stolpnici, svi merkaju svojim asketskim stavom kako se hodočasnici i bratija goste tokom dva dnevna obroka. Neko je rekao ti si ono što jedeš. I u tom smislu, iako je na repertoaru sveden monaški meni vrlo ukusne hrane, na svakome je da izabere između brojnih stilova obedovanja koje uključuju i skromnost i oblapornost i coktaj i srk. I u toj trpezi čiji su krovovi visoko nadsvođeni, nekolicina monaha i pomoćnika radila je veselo i marljivo bez primisli da su ove mehaničke službe kao mali, svakog dana ponavljani sizifovski poslovi.

Velika dugačka crkva koja poprečuje dvorište ispred glavnog, zapadnog ulaza sadrži dugačak hodnik sa stubovima koje sunce u pojedinim delovima dana izdašno ogreva. Kako bi se čuvale freske na spoljnim zidovima, svi na njima Teodori, Nikita, Prokopije, i drugi sveti, Strašni (i egzotični) sud, rečju, ceo hodnik crvene crkve zaštićen je širokim belim draperijama. Kada se ispod njih provučemo zakoračujemo u pripratu gde nas dočekuju na freskama Sveti Sava i Simeon, a odatle stupamo u crkvu da bismo učestvovali na službi.

Božanska predstava u kojoj se ljudi poklanjaju Gospodu kroz čitav niz zamršenih ali vrlo sistematizovanih rituala traje satima. Kada pred kraj službe više od sto monaha Vatopeda upražnjavaju celivanja svetih utvari, spuštajući i vraćajući na glavu crne panakamilavke, učesnik-posmatrač svedok je jedne duge i srdačne procesije u kojoj se monasi nemo i usrdno Gospodu predaju na ljubav i iskazuju svoj svakodnevni zalog odanosti.

U crkvi i pratećim kapelama nalazi se Bogorodica umnožena na čudotvornim ikonama. Ove ikone povezuju mračni hodnici kroz koje se kreće u mimohodu. Svaka ima svoje ime i legendu koja otkriva odnos u varijanti odanosti Hristu ili nam priča neki davni događaj iz istorije hrama i monaha. Tu je Paramitija koja nežno sklanja Hristovu ruku jer On ne želi da joj dopusti da otkrije tajnu grešnicima. Tu je Esfagmeni, koja je pretrpela napad nožem gladnog monaha nezadovoljnika. Lice joj je bilo ubledelo a krv potekla. U spremištu maslinovog ulja skrivena je sitna Eleovritisa. Tu je i Vimatarisa, koja je bila uzidana sedamdeset godina u strme zidine bunara. Ovoj Gospi, čije je ime i Osnivateljka, svakog večernjeg ponedeljka poje se molitvena pesma. Tu su i Bogorodica Antifonitrija, Eleusa, Pirovolitisa, isceliteljka Pantanasa i dr.

Ispred katolikona, pored dugih crvenih draperija koje neodoljivo podsećaju na predsoblje antičke pozornice, visoko na spoljnom zidu uzidana je i neka antička plastika. Tu je reljefni bik s vencem od lovora kao i antička maska melanholičnog pogleda, zatim dopojasna ženska figura i dr. Jedan prijatelj-znalac tvrdi da je antički svet u srednjovekovnom hrišćanstvu prihvaćen i inkorporiran u arhektoniku ali samo spolja – unutrašnjost je od drugog sveta i tamo su druga pravila i druga estetika. Oko crkve koja je delom povezna sa zgradama-zidinama nailazimo na grob nasmejanog starca Josifa.

Prema predanju, ovaj manastir nastao je još za vreme Konstantina Velikog ali ga je uništio Julijan Otpadnik za vreme kratkotrajnog uspostavljanja paganizma. Ponovno osnivanje od strane cara Teodosija predstavljalo je zahvalnost Bogorodici jer je njegov sin Arkadije u blizini obale preživeo brodolom. Čudesno je prenet do obale gde su ga mornari našli kako spava pored grma kupine. Vato (Βατο) na grčkom označava grm, a pedi (παιδι) dete.

U ceo slučaj savremenici su upleli i filološki spor pa tako Vatopeđani svoje ime ljubomorno ispisuju baš tako: Vatopaidi. Ime je znak, a on nas šalje u daleku prošlost ako želimo da potvrdimo starinu hrama pa time i njegov izdašni autoritet. Svetovni ljudi u svojoj zabludi ime manastira ispisuju samo Vatopedi i izvode drugačiju etimologiju. Time, veruju monasi, svet sama sebe odseca od priznanja slavne prošlosti Vatopeda u blaženom neznanju svoga mirskog uverenja.

I zbilja, kada bi lepotu ovog manastira oslikavali u tehnici akvarela njegove bi se bezbrojne zidine, visoke kule i vrhovi crkava i kapela stapali i pretapali jedni u druge. Sve pastelne boje i prelivi oker žutog, graorastog i smeđeg predstavljali bi nam Vatoped ne onako grubo, s utvrđenim arhitektonskim planovima i preciznim gabaritima, već kao jedan sanjani grad oko koga je stvarnost iluzija a slatki san izravna realnost.

Tako se u Vatopedu slavi Bog dan i noć, a njegova deca svitanja, njegovi monasi svakodnevno su podeljeni u desetak paraklisa u kojima služe vizantijske službe. I na tim službama ćemo, gotovo uvek poneti mistikom ljubavi koja progovara iz svakog čina bogosluženja, biti podignuti iznad tla i bez tvrdog uporišta preneti u svet koji je uvek s nama, a gotovo uvek za nas nevidiljiv i nedostižan. A eto tu postaje vidljiv! Jedan svetogorski putnik tvrdi da su simonopetritski pojci božanstveni, ali vatopedski, „kad ih čovek čuje, daleko su bolji… ali nisu se reklamirali”.

Ovaj grad sa svojim zgradicama, sokacima, svodovima i platoima, kulama i paraklisima posetioca apsorbuje i, koliko sam gost dopusti, priča mu jednu drevnu, mističnu, visokoestetizovanu pripovest o sebi, obitelji, carevima i dostojanstvenicima, o hodočasnicima koji hiljadama godina ugrađuju sebe u vatopedsku stvarnost. Odmah na ulasku uz strmo stepenište, pored konaka za hodočasnike, uzdiže se zlatasta crkva posvećena pojasu Presvete Bogorodice kao i paraklis Sv. Kozme i Damjana. Jedan stari sunčani sat na zidu veštom znalcu temporalnih mera, ali ne i meni, otkriva koliko je sati po vizantijskom vremenu prema kome se ovde određuju službe.

Naučnici i dalje polemišu gde je tačno Sveti Sava zamonašen, da li u Gornjem Rusiku ili Vatopedu, ali ovde nam se pruža prilika da se, pored veličanstvenog Hilandara, najviše družimo s ocem i sinom, uživljavajući se u stare legende i slatke priče. Naš srpski posetilac neće uvek imati priliku da od monaha-vodiča čuje o silnim aktivnostima Svetog Save i Svetog Simeona. Čak se može desiti da posetilac, ako je upućen, monahu otkrije deo istorije njegovog manastira.

Ali najlepši je doživljaj kada takav znalac svojim zemljacima nabraja raznolike aktivnosti Svetog Save i sve u manastiru što je sagrađeno njegovom snažnom voljom. Tada on pretvara Vatoped u srpske pripovedne prostore pa počne da govori: „Tamo nad crkvom kulu s kapelom izgradio je Sava, i tu crkvu, naravno (predanje govori o šest Savinih paraklisa). A onaj stari olovni krov na katolikonu takođe je od Save (mnogi su olovni krovovi platili danak ratovanju i livenju municije, ali ovaj je ostao čitav), a ona ktitorska freska pored arhanđela Gavrila, u glavnoj crkvi, su Simeon i Sava itd.”

Ceo šaroliki svet monaha iz raznih zemalja naselio je Vatoped. Danas u manastiru živi mnogo Kiprana, ali se može sresti i po neki Austalijanac, kao što je otac Teona. Tu je početkom 16. veka živeo čuveni Maksim Grk, veliki ruski svetitelj. Sveti Maksim je bio završio humanističke škole u Italiji, živeo u Firenci pre monaštva u Vatopedu, imao veze s čuvenim renesansnim štamparom Manucijem, prevodio knjige. Posle je otišao u Rusiju i prvi Rusima rekao za otkriće Amerike. Kako to biva u našim istočnjačkim pričama i sudbinama pokrenutim zaostalošću, kao rezultat svoga delovanja Sveti Maksim Grk dobio je progon. Gonjen i zatvaran, optuživan za vradžbine, jer je mnogo govorio protiv bogaćenja u crkvi, tek nakon svoga zemnog života prihvaćen je i proglašen svetim.

Uveče, nakon svega proživljenog, jedan veseli monah će me angažovati da na primitivnim mašinicama namotavam male replike čuvenog bogorodičinog pojasa. Baš te godine naše posete pojas je bio pripreman za dugo rusko putešestvije pa su disciplinovano i predusretljivo namotavani bezbrojni pojaščići za ruski narod. Nekoliko ruskih hodočasnika, opčinjenih svojim podvigom uspona na vrh Atosa, prepričavaju avanturu i zbijaju nevine šale dok rade. Žamor na brojnim vatopedskim dvorištima sve je tiši, palo je veče. Moderno zdanje konaka opremljeno je i automatima za čaj i kafu, liftom i aparatom za slučaj srčanog udara.

Kad već sve utihne još samo stariji Grci glasno čavrljaju i goste se čajem iz automata, a po monaškim sobama već je mir. U sobama u potkrovlju, do kasno u noć čuje se veseli žagor kiparske mladeži čije će čupave glave u crkvi u svitanju da padaju oborene snom tokom čitanja časova. Oni su posetili svoj slavni manastir, stigli su na svoju duplu grudu, em grčku uopšte, em njihovu, kiparsku. A u sobama, kad se spusti gusti mrak i u kasnu večer dok većina stanovnika manastira sneva (jer ustaje se vrlo rano), umornog putnika naizmenično prekriva san i budi a cappella hrkanja njegovih cimera. A oko sredine noći u Vatopedu već počinje novi dan, jer čovek je koliko homo faber toliko i homo adorans.

 

Na odlasku, prišao nam je jedan beskrajno simpatičan stari monah i pozdravio se s poznanikom koji je bio u našem društvu. Ime starca je Konstantin. Pokrupniji dekica je Francuz. Već je bio u godinama kad je hteo u Pravoslavnoj crkvi da se zamonaši ali niko nije želeo da ga primi zbog njegovog poodmaklog uzrasta. To je učinio Vatoped. Monasima često prođu godine dok ne zadobiju prostosrdačni izraz lica i bestrasnu radost. Otac Konstantin izgleda kao da je celog života Svetogorac. Kada smo se pozdravljali blistao je od sreće i ja sam mu poljubio ruku, a on je brzim pokretom okrenuo i uzvratio poljubac. Vatoped prima bez zadrške i punog srca, i strance i hodočasnike, i kraljevsku decu isto kao i slučajne namernike.