Zoran Antonijević
Tama, ona tmina iz naslova, dominira poetskim svetom u zbirci „Tmina, zver i pesnik“ Zorana Antonijevića (Presing, 2022). Tu su i zveri, u liku grabežljivih životinja, često insekata, zatim u vidu demona, ali i one najveće zveri od svih – smrti.
Ali ovo nije, kako bi se nekom nepažljivom možda moglo učiniti, nihilističan i beznadan svet, crni mrak bez izlaza, pakao na zemlji ili lišenost bilo kakve transcendencije. Ne, u Antonijevićevoj zbirci sve je jednostavno tu, sve je deo stvarnosti koja se peva, bez ulepšavanja, prikrivanja ili zaslađivanja. Tu je priroda u svojoj zverolikosti i neumitnosti, tu su demoni, tu su ljudi sa vrha i sa dna, svi zamislivi i nezamislivi ljudski stvorovi, i tu je najzad smrt, koja se stalno izlaže pogledu, pa i svim drugim čulima, od koje nam ove pesme jednostavno da daju da okrenemo glavu.
Pesnički subjekti su često slepi u ovoj poeziji, kao da se boje da vide sve što može da se vidi ili da uopšte vide, kako ne bi morali sebe i druge da lažu i obmanjuju. Neki – oni mrtvi i slepi najčešće – imaju ogledala umesto očiju, pomažući nam da u njima vidimo sebe, slepilo naše i smrt našu. I oni koji vide u tom svetu, čak i vizionari i vidioci, otkrivaju đavola i smrt kao neumitni sastojak sveta ovakvog kakav je. I ne gledamo samo mi, već smo i mi ti koji smo gledani, od zveri, đavola i smrti, koji nas grabe, vrebaju i prete nam, ali i koji nas uče onome što pali svet jeste, onome od čega ne smemo da okrećemo glavu, a što je i u nama samima.
U možda najboljoj i najužasnijoj pesmi ove zbirke, Luciferove izgnaničke mračne suze postavljaju se uz suze „siročeta u ritama, tužnog ali strašnog poput tebe anđele“. Strahota ovog sveta, bol i patnja, jednak su užas kao i đavolsko zlo samo, oni su zlo našeg sveta i ishod svog kosmičkog i nadkosmičkog zla. Ali oni nisu njegova bit, svrha i smisao njegovog postojanja, jer zlo u Božjem svetu ne može biti svevladajuće i večno, koliko ni ovozemaljska patnja.
Taj i takav svet pesnik iskupljuje već samim tim što ne skreće pogled ni sa jednog njegovog aspekta, ni jednog ponora i tmine, ni jednog očnjaka i zakrvavljenog pogleda i što peva o tom svetu uprkos svemu. Jer kroz taj i takav svet ipak „večnost putuje“, ona je tu negde, uprkos svemu i svima, i njena uloga nije da ukida i negira, da nas uči laži i samoobmani, da nas zanosi i opija kako bi lakše podneli užasnu i odvratnu zbilju, nego da preobražava, i to baš takav, a ne neki ulepšani i zaslađeni svet iz dečjih slikovnica.
Rajski cvet u istoimenoj pesmi izniče upravo iz takvog sveta, kroz tu i takvu tvar i to i takvo okruženje. Tajnu raja i besmrtnosti poznaje svaka duša živa i svaka tvar i raduje se kad vidi bilo kakav njihov odraz u svetu, svedočeći ga čoveku koji je za raj i besmrtnost često slep više nego neživa tvar.
Selidbu u večnost, našu „večnu kuću“, počinjemo već ovde, još uronjeni u tvar, pod pogledima zveri i pred neminovnom kapijom smrti, ali gde ipak osećamo dah tog drugog i drugačijeg i znamo da dolazi od nekuda i nekada, gde će nam biti dobro i da nam je to dobro ponekad, makar samo na mahove i u česticama, dostupno i u ovom svetu, kakav god da je.
Najzad, nismo mi, ovako slepi, tokom ovog života u palosti gledani samo očima zverova, demona i smrti, već i anđela, koji nam pomažu da tako viđeni uzvratimo svetu pogled u kom u njemu vidimo bezbrižnost, nevinost i blagost, za koje negde u svojoj dubini znamo da naš pravi svet, istinski naš dom. I da što zavolimo ovde, možda sa nama bude i u večnosti, ili nas na večnost makar upućuje.
Jer mnogo toga na ovom i ovakvom svetu, u kom caruju zver, tmina i smrt, ipak može da nam pomogne, pa pomogne i u večnosti i za večnost, poput onog mačka iz završne pesme, zamišljenog mačka koji je „zagledan u nekog koga ne vidim“. Ne skrećimo zato pogled i na odbacujmo nikoga i ništa, ne omamljujmo se lažima, i uprkos svemu pevajmo – sa nadom i ljubavlju prodišimo van ove „tamnice od svoje seni“. One dakle koju smo sami sebi sagradili svojom nespremnošću da primimo i predamo dah, da oživljavamo i osvetljavamo, predavanjem strahu, obmani i čami, predavanjem smrti – toj velikoj zveri, sa kojom se pre ili kasnije ipak moramo suočiti.
