Vigla
Jedan od poznatijih panteista, koji je u svome Panteonu zasigurno obožavao i nepoznatog Boga, odlučio je bio da napusti svet, barem na neko vreme, i povuče se u život u šumi. Reč je o američkom esejisti i pesniku Henriju Dejvidu Torou (Henry David Thoreau). U šumi, pokraj jezera Valden, proveo je dve godine, dva meseca i dva dana, što je kasnije smatrao najlepšim periodom svog života.
Kao što su pustinjski starci napuštali svet, tako se i Toro povukao u osamu, iz koje je sozercavao prirodu i razmišljao o važnim životnim pitanjima. A njegova misao stalno se kretala prema jednostavnosti. U knjizi Valden, opisao je svoja razmišljanja o tome kako čovek može da živi jednostavnim životom, da se ne opterećuje previše i da ne živi kao rob svojih konformističkih navika. Njegov svojevrsni panteizam kretao se prema uvažavanju mudrosti i poštovanju svih religijskih tradicija, a u jednom periodu života naročito i prema pustinjaštvu, kao posledici odbacivanja sveta koji nema suštinski značaj.
Pitam se kako bi danas izgledao zamišljeni nastavak Valdena, nakon što u društvima ekonomske nejednakosti, srednja klasa kojoj se najvećma Toro obraćao, nastavlja da tone, a novi vidovi usložnjavanja života poprimaju groteskne razmere.
Replika Toroove kolibe
Moguću vezu između Toroa i pustinjskih otaca vidim u doživljaju da je svaka nepotrebna stvar u čovekovom životu vrsta malog zatvora, i da je kušnja već potencijalna putanja ka grehu. Zbog toga, ako čovek ne želi da robuje materijalnom ili želi da to ropstvo svede na minimum, pokušaće da odbaci sve što je nepotrebno i povući će se u spokoj nekog mirnog predela.
Toroov krajnji stav prema ovozemaljskim stvarima i predmetima očituje se u jednom citatu, u kojem je potreba za zaštitom svedena na najogoljeniji pokrivač života, na našu kožu: „Oblačimo odeću jednu na drugu kao egzogene biljke koje rastu spolja. Naša spoljna i često tanka i čudna odeća je naša pokožica ili lažna koža, koja nije deo našeg života i može se ovde i onde oljuštiti bez kobne povrede. Naša deblja odeća, koju stalno nosimo, jeste naš ćelijski pokrivač ili kora; a naše košulje su naša koža ili istinska kora, koja se ne može oguliti a da se ne uništi čovek.“[1] On je, dakle, išao prema suštini, u duhu asketizma.
U Toroovoj viziji taj kutak nije prvenstveno, kao kod hrišćanskih staraca, bilo mesto iskušenja, ili mesto borbe s demonima, ali je sigurno na tom mestu samoće, internalizovana borba protiv strasti i želja pohodila i njega jednako kao što je napadala i hrišćanske podvižnike.
U jednom drugom predelu setio sam se Valdena, i kako sam zamišljao njegovu vodenu površinu. Naime, posetio sam keliju (ako se tako može nazvati pećinica u strmoj steni) u kojoj je neko vreme živeo Sveti Atanasije Atonski. Kao što je voda jezera Valden, u dalekom Masačusetsu, u doba kolonijalne Indije, davala svoj led za naročite klubove u kojima su Britanci uživali, tako je i plava površina Mediterana, u doba Atanasija Atonskog, bivala centar široko razgranate trgovine u sredozemlju.[2] Trgovina kao preteča i uzrok bogaćenju i luksuzu uvek je zaokupljala pažnju onih koji na takav život nisu gledali blagonaklono. I, dok je jedan transcendentalista posmatrao besmislenu, ali unosnu trgovinu ledom, mnogo vekova pre njega drugi, pustinjak, iz svoje pećine u litici sigurno je posmatrao trgovačke ili borbene brodove, koji strelovito jedre utvrđenim rutama prema Carigradu. Svet unutrašnjeg, ometen u svojoj osami, svedočio je o onom spoljašnjem.
Veliki Atanasije, osnivač Lavre Svetogorske, prvog manastira i carske zadužbine, jedan period života proveo je u pećini, visoko nad morem. Na rubu Svete Gore, na krajnjem jugu, teren izgleda kao da se obrušio u vodu. Možda je planina bila toliko masivna da je deo sebe stresla pravo u more, možda su zemljotresi okrnjili ovaj deo poluostrva. Šta god da se dešavalo, danas je taj predeo jedan od najlepših svetogorskih pejzaža. Osama i tišina lebde nad liticama.
Nakon manastira Velika Lavra, dalje u pravcu juga, stiže se do rumunskog skita Svetog Jovana Preteče. Od skita prema moru stupa se u čestar, čije ljupko mediteransko rastinje i bregovit teren, omogućavaju da se skrije poneka monaška kelija.
Ovaj teren završava se na liticama. Na jednom boku, u kraju koji se zove Vigla, ugnjezdila se lepa kelija posvećena Svetom Mini, egipatskom vojniku. Lokalne legende teško je razlučiti od stvarnih događaja. U monaškim biografijama informacije iz života koji prethodi stupanju u osamu, šire se usmenim putem, i često bez učešća osobe o kojoj je reč. Monah ove kelije, otac Josif, nekada je bio vojni sveštenik u grčkoj avijaciji, a možda i pilot. Tako nam je rečeno. Na zidu jedne gostinske sobe okačeno jestaro pilotsko odelo, jedno sećanje na prošlost, koje se izmetnulo u lokalni folklor. Zbog Josifa, grčka avijacija ponekad, u formaciji, preleti nisko nad morem, i tada pilot-monah istrči na kamenu terasu kelije, s koje maše dugačkom svetogorskom zastavom. Tu se uvek mota poneka mačka. Plavičasto siva kamena šindra s krova kelije uklapa se u boju horizonta, prema kome plavo more seže u sivilo, koliko i naš pogled. Oko nas izrasli su beli mirisni ljiljani.
Pilotska uniforma starca Josifa
Bili smo u prilici da čujemo jednu meditaciju podvižnika Josifa. Poželeo nam je dobrodošlicu, darivao nas ružinim ratlukom (tokom leta, u ovim pustim predelima, to je izuzetno prijatan slatkiš) i pričao nam. Bio je zaokupljen misterijom Vaskrsenja. Vaskrsenje, i uopšte duhovni život, uporedio je sa stupnjevima rasta leptira. Opisivao nam je faze leptirovog razvoja: „U početku, leptir je mahuna, nakon toga postaje gusenica, ne može se reći lep stvor, da bi na kraju odleteo kao predivan leptir.“ Ambijentalna pauza učinila je propoved mističnom. Na kraju, umešno kao retor, otac Josif je zaključio: „Kada mi vi objasnite čudo pretvaranja gusenice u predivnog leptira i ja ću vama objasniti misteriju Vaskrsenja!“. Apofatičnost primenjena u svakodnevnoj komunikaciji.
Dalje puteljkom, stiže se i do pomenute kelije Svetog Atanasija. Veliki ljudi uvek imaju biografiju koja se grana u mnogo različitih životnih perioda. Istorija tvrdi da je Atanasije bio dvorjanin, poslat od strane cara Romana II, te naposletku i grčkog cara-vojskovođe Nićifora II Foke, da osnuje manastirsko zdanje. Celo ostrvo, na kojem su stotinama godina postojale monaške naseobine, delovanjem Svetog Atanasija, u desetom veku uvedeno je u carsko dostojanstvo, i život monaha je od pustinjaštva organizovan kao opštežiteljstvo.
Stepenice koje vode do kelije-pećine kao da vode u ambis. S vrha litice silazi dvesta dvadeset nesigurnih koraka. S jedne strane preti slobodan pad, sve do malog zaliva podno stena. Videli smo, u daljini, uz obalu, neku jahticu čiji su se vlasnici kupali u senci planine. Pristali su bez dozvole, okoristili se samoćom.
Pogled iz kelije Sv. Atanasija
Možemo samo zamišljati šta je sve u svome životu video Sveti Atanasije. Rođen u bogatoj Antiohiji, živeo je na carigradskom dvoru, lomio se po bezvodnim svetogorskim vrletima i osnivao bratstva, patio se i tugovao. U nekom periodu života posmatrao je svet iz svoje pećinice u brdu. Taj suženi vidik omogućio mu je prostor za tihu molitvu, terao ga da se, kao i egipatski pustinjaci njihovog vremena, bori s demonima sadašnjosti i prošlosti.
Grci su tokom vremena oko pećine ozidali paraklis i dodatne prostorije, pod kojima leži jedan cvetni plato. Na cveću i oko njega ima insekata. Po svom ovom kraju narasli su šumarci niskog mediteranskog hrasta oštrike. Iako zaštićena vrsta, njegov neometan rast remetile su bezbrojne gusenice. Na gotovo svakoj grančici one su milele i tanjile listiće. Čitave površine apstraktne zelene čipke, pokrivene belom svilenom mrežom, preotele su zabavu drugim insektima. U ovom kraju mediterana, iz ovih hrastovih žbunića rađa se leptir Kleopatra, parnjak našem Limunovcu, jake i svetlo žute boje. I, kao u svakoj dobroj priči, prethodna pripovest o misteriji Vaskrsenja i lepoti limunovih leptira, upečatljivo je ilustrovana na pejzažu. Posmatranje prirode pruža mnoge odgovore. Bilo je jasno šta je pokrenulo oca Josifa da promišlja o Vaskrsenju. Svuda oko nas leteli su leptiri, a na hrastovim stablima gospodarile su gusenice.
Naizmenično s fotografisanjem, nizali smo utiske na ogrlicu sećanja, uz muku se uspentrali strmim stepenicama i vratili u Veliku Lavru. Brzim koracima, okolokružno uz Atos, žurili smo ka manastiru jer tamo nas je čekala ukusna večera, društvo monaha i večernja služba.
Nekada nije bilo struje, a voda se donosila s dalekih izvora. U vreme Svetog Atanasija vrebali su pirati, kao što je, u blizini Velike Lavre, i Sveti Sava bio otet, te je lukavo izbegao piratima. Sunce i suve masline najčešći su obrok, poneki hleb iz manastira, žega i zapara, pećina bez zaštite sagrađenih zidova, sve je to bilo okruženja Svetog Atanasija. A ona ljudska koža, s početka ove priče bila je svedena na samu sebe, i na trpnju. Da je pre gotovo dvesta godina Henri Toro mogao da živi u ovoj samoći, verujem da bi pod uticajem mesta i njegove kulture, tražio baš onog nepoznatog Boga i uzdigao ga u bogatom svetu svog Panteona.
[1] Henri Dejvid Toro, Valden (Gradac, 2016).
[2] Zanimljiv je podatak da je Toro svedočio „žetvama“ leda, i da je zapisao kako vidi oznojene stanovnike Madrasa i Bombaja da piju iz njegovog jezera. Naravno, to nisu bili Indijci, koji neće hladiti zamišljene koktele na prašnjavim okućnicama svojih sela, već isključivo bogati kolonijalni vladari, čija će administracija da uživa u ovakvom luksuzu.
