Глобализмом против глобализације
Предоминантни појмови (гео)политике, на овим продуженим изборима у САД оличени у Бајдену и Трампу били су глобализам и антиглобализам. Неолибералној глобализацији наводно је супротстављен суверенизам. Да ли се хришћани могу окарактерисати као глобалисти или суверенисти, или неутрални? Да одмах кажем шта мислим о томе. „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт 28, 19) – заповеда Васкрсли Христос својим ученицима обавестивши их притом – „даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт 28, 18). Јевађеље је, дакле, глобалистички усмерено.
Али, суверенисти ће рећи зашто онда спомиње „народе“? Свакако не у смислу модерног етничког и етатистичког национализма, који настаје с Француском револуцијом. Ово „народи“ се најпре односи на нејевреје као различите групе људи које су биле изван Јахвеовог (анти)суверенитета – на који указују речи „даде ми се свака власт“ (с тим у вези је симболичко веровање старих Јевреја о седамдесет народа на земљи који су у власти седамдесет синова Божијих док је Израеел наслеђе Јахвеа), а затим у вези с овим то представља есхатолошки знак („И свима народима треба најприје да се проповиједа јеванђеље“ [Мк 13, 10]; „И проповиједаће се ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај“ [Mт 24, 14]). Такав знак у историји префигурира наступајуће плуралистичко јединство, када ће сви народи, сва бића уопште бити не само Божији већ Богови, пошто ће Бог бити све у свему (1Кор 15, 28), као што је већ сада у месијанској заједници (Кол 3, 11) Христос „све у свему“.
Дакле, хришћанство јесте претеча алтернативног глобализма (који је парадоксално отелотворен и у презреним мигрантима попут малог мигранта Исуса [Мт 2, 13–23]) нус појаве репресивне глобализације (премда је хришћанска „вера“ пречесто служила као покриће империјализма, почев од покрштавања „дивљака“ под покровитељством „цивилизованих“ држава, до империјалистичких ратова у име Христа). Тако да хришћани не би смели бити нити обични глобалисти нити суверенисти. Интернационалисти? Mожда, али необични…
Без постојаног града
Пре него се упустим у директнији коментар Трамповoг одложеног пораза, задржаћу се још мало на теолошкој залеђини јединства света, тј. глобализма изван глобализације.
„Августовим успостављењем јединствене власти на земљи престало је многовлашће међу људима; Твојим очовечењем од Пречисте уништено је идолско многобоштво. Под једно светско царство пали су градови; у власт једнога Божанства повероваше незнабошци. Пописа се народ по наређењу Цезаровом; пописали смо се ми који верујемо именом Божанства на основу тога што се Ти, Боже наш, очовечио.“ Овом „хенолошком“ стихиром која се пева на божићној вечерњој (служби), опевано је јединство света, тј. „васељене“, „света цивилзованог“ римском глобализацијом каквој се као савршено прикладан светоназор придружује монотеистички уневрзализам хришћанства омогућен месијиним рођењем.
Међутим, нити је тројични монотеизам једноставно нумерички, пошто Богу не приличи никакво бројање. Па се на истоку, теолошки Тројица с јединицом мирила, пре свега, на основу јединстене узрочности схваћене као лични однос на строго онтолошком плану (нпр. Григорије Ниски [PG 45, 473A]). А „икономијски“, на основу јединственог делања (енергије) различитих божанских субјеката деловања (једниство на основу суштине типа „многи комади злата називају се златом“– како каже Григорије Ниски, ипак није толико карактеристично за исток, , колико за запад).
Нити је хришћански универзализам апастрактан попут стоичког космополитизма – чији би савремени пандан била буржујска апстрактна једнакост свих грађана пред законом и републиканска реторика људских права, док, истовремено инфраструктура друштава која та права прокламују подржава једино право на својину оних најбогатијих.
За разлику од овога рана хришћанска заједница била је такво јединство које у пракси надилази репресивне димензије друштвених улога попут етничких различитости, социјалног статуса, или полних задатости (Гал 3, 28); не само апстрактно него на реалној основи економског мутуализма, тј. светотајинског комунизма у добру и комунизма добара.
Хришћанско плуралистичко јединство, на онтолошком плану изведено из (тезе о) сингуларности релационих личности, а на историјској равни из јединствености месијанског догађаја (Христовог отеловљења, смрти и васкрсења), практиковано је у космополитским заједницама верника којима је „свака отаџбина туђина и свака туђина отаџбина“ (Посланица Диогнету). Тако месијанска заједница „обитава – paroikousa“ у „парохијама по свету,“ које немају везе са тзв парохијализмом, тј са ускогрудом затвореношћу у себе, већ управо супротно означавају привремено станиште изгнаника. Док се баш пребивалишта оних пуноправних грађана – „katoikein“ затварају у себе, о чему данас сведоче многи зидови и жице убрзано подигнути широм света након рушења „Берлинског зида“.
Трајање месијанске заједнице је субверзивно и екстатично, она у свом иманентном бићу саму себе релативизује окренутошћу ка хоризонталној тј. временској транцеденцији, ка оном будућем. Ово истрајавање је „време странствовања“ (1 Пт 1,17), које се не поистовећује са хронолошким трајањем него са праксом заједништва, и упркос сопственој распарчаности у свету, из искуства (Рим 5, 4) најављује ново јединство света. Као ни марксистичка ни хришћанска есхатологија није просто „онострана,“ али ни једна ни друга нису нити сасвим хоризонталне.
По Молтману, еманципаторни атеизам је теодицеја (J. Moltmann, The ’Crucified God’). Постојећи Бог се оправдао својим самоубиством у Христовој смрти. Кроз иманентизацију у Месији и месијанској заједници Светог Духа, Бог је престао да постоји. Постоји само месијанска заједница која је милост, дар, благодат. Бога нема, постоји присност трансценденције – Аба.
Уневрзализам и јединство утемељено на оваквом залеђу, светлосним годинама је удаљено од империјалног јединства „под једним светским царством“ . Од Римског, преко наполеонског, па све до данашњег атлантистичког, империјално јединство је у свим својим варијантама, како „глобалистичким“ тако и „суверенистичким“, колонијално (аргумент да САД нису имале колоније је комичан у светлу поробљавајућих и убилачких пракси колониста какве су инспирисале чак и Хитлера).
E pluribus unum
Данас смо сведоци кризи хегемоније империјалног центра света утемељеног на очувању моћи засноване на „приватној својини“, па већ месецима гледамо малтене грађански рат на улицама Америке, а након гласања на председничким изборима видимо поделу каква превазилази уставну кризу. Ипак чак и оваква подељеност ни најмање не доводи у питање јединство света у долару чији су гарант федералне резерве под америчким председником ко год он био.
Што се тиче левице као политичког израза истинског хришћанства, она, уколико је верна себи, увек бива егзорцирана из доларског империјалног јединства, чак и када обитава у земљама капиталистичког центра, чак и када се скромно јавља тек као тендеција у партијама естаблишмента. Зато се изнова понавља исти трауматски сценарио и Берни Сандерс поново бива елиминисан као председнички кандидат (док је у Енглеској Корбин чак искључен из Лабуриста), и опет, прихвата Бајдена као прошли пут Хилари, кандидата, не више тзв „ектремног центра“, већ анемичног, нихилистичког центра усмереног искључиво на империјалну моћ, без прокламовања било каквих програмских решења или вредносних усмерења. У хобсовском рату свих против свих интерес уједињује људе, док вапај искључених, на појединим местима, цепа монетарно јединство света.
Још је Маркузе приметио: „Левица је већ од увек била поцепана. То је природно, јер док владајући интерес за приватном својином и очувањем њених институција уједињује браниоце статуса кво, онима који иступају за његово укидање недостаје један такав опипљив циљ који успоставља јединство. они делују на отвореном хоризонту различитих алтернатива и циљева, стратегија и тактика.“ (Х. Маркузе, Ум и револуција)
Упркос свему након Трампа неће бити повратка на исти стари статус кво. А како је Кенеди рекао: „Они који онемогуће мирну револуцију, учиниће насилну револуцију неизбежном.“ (Remarks on the first anniversary of the Alliance for Progress, 13 March 1962) Зато радикализам исказан на улицама широм Америке не сме бити умирен Бајденовим избором. Он свакако није њихов резултат. Трампа није поразио Бајден, он се поразио сам. Бајден је само ехо његовог пораза.
Звезда у свету Кјуанона
Речи Валтера Бенјамина, које левичари радо сажето цитирају – „Сваки успон фашизма сведочи о (некој) неуспешној револуцији“ – говоре о томе како се иза сваког успеха популистичке демагогије крије неуспешни покушај истинске еманципације.
Након што је на прошлим изборима демократска странка, не на основу народних гласова већ страначком одлуком, елиминисала из председничке трке свог кандидата који је у том тренутку имао велику предност над Трампом (И процентуално – по огромној подршци народа; и политички – по ангажману у корист девастираног обичног света за који се, насупрот Трампу, стварно борио цео живот) и као свог кандидата номиновала оличење зла – корпоративног милитаризма и корупције, обученог у хаљину „људских права“ – Хилари Клинтон (шта би могло бити горе по америчку женску политичку еманципацију од тога да као прва жена председник САД буде изабран корпоративни робот у сукњи?), америчком народу преостао је избор између два зла.
Ове године, међутим, то више није ни тај отрцани избор између већег и мањег зла (а управо је тзв. „политика мањег зла“ вишедеценијски неолиберални концепт борбе за статус кво, јер сваки покушај промене, наводно, јесте потенцијално веће зло, што је и стари идеолошки аргумент против сваке револуције), него између старог (Бајден), чак сенилног, и више (након изненађења у првом мандату) не тако новог зла (Трамп), између лукавог и глупог зла. Борба је била по прилично изједначена баш зато јер ту у ствари и нема никакве стварне разлике.
Можда је у немогућој ситуацији, како је једном рекао Жижек, „то да пуцаш себи у ногу, једини излаз.“ Понекад, да би се ствари покренуле неопходно је изабрати оно погрешно, што је ризичан дијалектички потез (као код Хегела у Феноменологији, где развијање погрешне – ропске, а не исправне, позиције доводи до истине). Америка је прошли пут тако и поступила. Изабрала је за свог председника „социопату који повремено глуми кловна“. Према предизборним обећањима његова политика састојала се у томе да: протера емигранте (најпре комшије латиносе), забрани улазак у земљу свим муслиманима без разлике, подигне зид према Мексику, скине порез најбогатијима, укине социјалну помоћ најсиромашнијима, блокира Кину, поништи нуклеарни споразум са Ираном, легализује тортуру као легитимни полицијски метод, продужи (и прошири) рад Гвантанамо затвора, раскине све потписане споразуме у вези са климатским променама (јер је, како каже, та еколошка бајка о угрожености глобалним загревањем итд. сплетка кинеских лобиста против економије САД), и (изолована позитивна тачка) да растерети тензије у односу на Русију (али током његовог мандата видели смо подгревање хладноратовских тензија кроз распиривање сукоба у бившим совјетским републикама)…
Понешто од свега је испунио.
Резултат је 40 милона Американаца који су остали без посла и других 40 милона који су остали без дома. Само током корона кризе један одсто најбогатијих Американаца зарадило је додатних 600 милијарди долара. Банке су подржане а осиромашени грађани препуштени себи. На светском плану доминација петро-долара је и даље неприкосновена. Уз манекене естаблишмента богаташе из Голдман Сач компаније (која је финансирала Клинтонку, Бајдена, али и Трампа) и егзотичне расисте, Трамп је био најмање зло у сопственом кабинету. Након његовог пораза, у мејнстрим политици поред фамозних неоконова остаће и „алт рајт“ струја као још једна лажна алтернатива која се може даље развијати подршком корпоративног сектора, надамо се да се то неће десити и са Кјуанон „теоретичарима“.
Док су прошли пут гласачи Клинтонке њу перципирали као мање зло, па су „запушили нос и гласали“ за Хилари, Трампови гласачи су са бесом и ентузијазмом гласали за „добро“, а то добро се састојало у томе да се уништи осведочено зло естаблишмента оличено у Хилари Клинтон. Уколико је корпоративно – милитаристички естаблишмент зло – а јесте, онда сваки рад на његовој демонтажи заиста јесте: добро. Али где је био такав Трампов рад осим у кампањи? Док је Берни Сандерс проводио деценије живота у борби за обесправљене и осиромашене обичне грађане Америке, а најпре за оне најрањивије међу њима (још као синдикални милитант 1960-их а потом и као прогресивни представник Вермонта последњих година), Трамп је проводио године као милијардерска звезда ријалитија NBC телевизије, наступајући у Game Show-у „The Apprentice“.
Њега су медији и створили и тек су се у последњем тренутку окренули од њега, кад је постало јасно да би могао да победи – што му је додатно подигло рејтинг јер се показао још и као мета и „жртва“ подобних корпоративних медија (тј. жртва оних који су га „родили“, сопствених „родитеља“).
Дакле, за Американце 2016 избор је био, или естаблишмент (реч која је тих дана постала главни означитељ) или његова лоша карикатура, која је истовремено и лоша карикатура анти-естаблишмента. Али пошто је већ „демократа“ Хилари била карикатура демократије, аутократа Трамп је карикатура те карикатуре и као такав Трамп је истина демократског естаблишмента данас репрезентованог у Бајдену. Трамп се, сада, више чак и не представља као борац против стварног естаблишмента, већ против фантастичне елите педофила и сатаниста који пију крв десе. У свету Кјуанона он њих побеђује док се у реалном свету стварно пролива крв милона деце од Конга до Јемена.
Популизам или капитализам с људским лицем
Трамп је гримаса естаблишмента, Бајденова гримаса. Као што је и неосуверенизам гримаса неолиберализма, његова регресија на политику 19. века, пре радничких борби, које су од пуког идеолошко-репресивног апарата у рукама владајуће класе, капиталистичку државу трансформисале у биополитичку машину која ипак „води рачуна“ о здравствено-социјално-пензионом одржавању грађана у употребљивом и пацификованом стању. На неки начин, тек десни популистички суверенизам довршава неолиберални глобалистички пројекат. Јер јачање државног суверенитета, у ствари значи јаче ослањање на државну репресију. Ако сте капиталистичка супер сила која доминира светом онда ваш суверенизам и гледање „свог посла“, значи управо то да вас није брига за последице које та „ваша посла“ остављају на друге, шта више, у условима поделе рада на светском тржишту, ваша посла су управо ти други.
Данашњем капитализму више не одговара буржујска демократија „капитално-парламентаризма“, она му више-мање смета у спровођењу одлука које се доносе у кругу корпоративних магната, неизабаних „експерата“ какви не подлежу никаквој јавној одговорности. Актуелна форма капитализма захтева јачу интервенцију државног апарата, или као ауторитарну извршну власт ефикасну у заштити интереса „тржишта“ – такав образац илуструју: Бразил, Индија, Филипини, Турска, Израел, Мађарска, Пољска, итд. Или, како је прошле године закључено у Давосу (наводно) социјално одговрни, ограничени, капитализам, што је бледи покушај превентиве против било какве социјалистичке алтернативе. Фарсично је да би кандидат таквог капитализма с „хуманијим“, подмачађеним лицем требао бити овејани Бајден, кога су – O tempora, o mores! – његови противници током кампање називали „социјалистом“! Уосталом ништа чудно, јер и код нас се владајући неолиберали, већ 30 година називају комуњарама!
Ипак у Америци се либерални капитализам још увек кити перјем, које је покрао од еманципаторних покрета 1960-их и 1970-их – демократским процедурама, поштовањем различитих сексуалних орјентација, анти-расизмом, еколошком свешћу итд, водећи, притом, тако окићен, непрестани класни рат против већине становништва и империјалистички рат против целе планете (било оружани било еколошки). Међутим такво перје све више опада и испод њега се показује гвоздени оклоп под којим нема никог, јер ту није у питању човек или звер, ђаво или Бог, у питању је машина коју покреће профит. Због тога није чудно да су прошли пут, поред ККК (И сличних фан клубова) у земљи, у иностранству Трампову победу поздравили и Мари ле Пен, Пегида, Златна зора, Партија слободе итд, као и (десним Србима срцу драга, мада им Турчин ту баш не прија, ал’ кад је у добром друштву ни он није Турчин, а можда ни Мађар није Мађар него Рус, јер „с ким си такав си“) 3Н државничка екипа: Путин, Ердоган, Орбан. Они ће га овај пут и достојно и ожалити.
Трамп је био монструозни прелазни облик власти у последњој фази капитализма. Његов прошли мандат био је добра ствар утолико што је показао да популизам није алтернатива (да то што либерална олигархија популистичке моћнике и сиротињу подједнако назива глупацима, не сме бити довољно за поистовећење последњих са првима), да „сатана не изгони сатану“ и да тајкун – репрезент банкара не може бити борац против естаблишмента, пошто је тек једна од његових супротстављених персонификација.
Знаци времена
Ипак и прогресивне снаге у Америци током његовог мандата су ојачале (сада су на изборима за сенат и представнички дом, који су се одвијали у сенци председничких, изабрани многи прогресивни, демократски социјалисти, између осталих и једна бивша бескућница), тако да социјализам више није псовка (чак се према различитим истраживањима јавног мњења већина млађе америчке популације изјашњава у корист социјализма као пожељнијег друштвеног облика од капитализма).
Прогресивци су Трампов мандат искористили двоструко: за опструкцију многих антинародних мера, и за заштиту неких од оних који су први били на удару „нове“ политике: радника без папира, емиграната, „латиноса“ итд (јер популизам ударом на слабе наводне „штеточине“, прикрива колаборацију с погубним моћницима). Народ (у изворном смислу нео санкилота) је, пак, успео да манифестује своје биће у протестима. Остаје нада да ће та енергија бити искоришћена за организацију и јачање истинског покрета отпора „овом (капиталистичком) свету“ чије „обличје пролази“. Семе које су посејали „Occupy“, „Black Lives Matter“, покрет око Бернија Сандерса (без обзира на самог Бернија који је на све начине покушао да се умили естаблишменту, какав, попут супер ега, увек тражи – још) итд., није пропало, ускоро ће нићи. То су, како је говорио Лењин, „прве далеке муње пред праву општу олују“. Небо на хоризонту, већ је црвено!
„Говорите… данас ће бити непогода, јер је небо црвено и мутно. Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете?“ (Мт 16, 3)
