„Према чувеној анегдоти, када је отац чешке реформације Јан Хус одлуком Цркве спаљиван на ломачи, пришла је једна проста жена, убацила побожно цепаницу у ватру и прекрстила се. Јан Хус је узвикнуо: O, sancta simplicitas! (О света простото!) Простота на коју ту реферише умирући Јан Хус састоји се у слепој послушности онима који су „узели кључ од знања“ (Лк 11, 52), а чији се ауторитет не састоји у истини већ у њеном монополисању на високом положају. Али сасвим супротна простота је она која је способна да непосредно прими откровење Истине сакривено од споменутих кључара знања: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт 11, 25)
Грчка реч коју Матеј употребљава (νήπιος) означава малу децу. И премда она има конотацију незнања, овде то није незнање покорних који захтевају вођу, већ „незнавеност“ убогих у очима света. Незнање какво је de facto повлашћена епистемичка позиција јер захтева истину а не ауторитет, и Истина му се открива. Зато дај Боже да будемо незналице као ови други, а не као они први.
Неприлагођени
Хришћанство не сме бити, а често јесте, верски инспирисана пацификујућа, индивидуална, адатиптивна пракса, инструмент лакшег прилагођавања неправдом погођеног појединца неправедном поретку, између осталог кроз пребацивање проблема са политичког на етички план, из домена потенцијално опасне колективне праксе у сферу друштвено безопасних личних одлука моралне индивидуе.
Срећом, Црква није ту да нас умири, успокоји и покори, прилагођавајући нашу немирну егзистенцију постојећем поретку, у име било каквог вишег смисла, перпетуирајући тако затечене датости беде, угњетавања и неправде, већ да нас инспирише да се неправди и отуђењу супротставимо. Јер уколико библијска вера не уступа ни пред наводно најтврђом стварношћу „природе“ и њених закона, називајући природу палом а њене законе законом смрти, до те мере да апостол Павле драматично описује окупацију и поробљеност саме материје запомажући „Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?“ (Рим 7, 23–24), тим пре се не би смела повлачити пред друштвеном неправдом.
Наиме, Христова саможртвена онтолошка интервенција у свету, тј. спасење, оперише кроз међуљудске односе (и екстрахумане релације) на конкретном материјалном плану, а не само идеално у пољу мисли.
Две класе, један капитал – две природе, једна ипостас
Не треба заборавити да класна подела афицира све припаднике класног друштва претварајући њихове разлике, светомаксимовски речено дијафоре/διαφορά (различитости, разковања), у класне поделе, односно дијарезе/διαίρεσις (фрагментације, раздељења). Ни верске институције ту нису изузетак, па статус административне, тачније бирократске, и финансијке моћи, често одваја клир од осталог народа Божијег чинећи клирике блискима световним моћницима с којима деле класну солидарност, а отуђенима од народа у Цркви према ком стоје у односу доминације, користећи га, често и сами несвесни тога, као легитимизацијску базу за своју позицију уз осећај класне нелагоде. Такав реакционарни став се не би смео толерисати у хришћанској заједници која је интринсично егалитарна.
Узгред буди речено, постоје палеоантрополошке теорије по којима је прво снажно класно раслојавање настало управо на религијској бази. Па је тако тежак рад cultus-а (од colere – обрађивати) остао резервисан за мноштво, док је култна апропријација плодова рада постала привилегија малобројних посвећеника, одвајајући тако „свештенство“ од остатка примитивног друштва. У односу на такву старину се може прихватити, иначе нејасна, крилатица да „хришћанство није религија“, али уз обавезни додатак: него вера. Хришћанство, заиста, не мора бити религијски инструмент доминације, већ оно што у својој бити и јесте: „вера која кроз љубав дела“ (Гал 5, 6) на ослобођењу од окова субординације и јарма неправде. Уколико такво библијско чињење у поређењу са пасивним препуштањем делује „насилно“, можемо рећи: чекић је чекић и ланац је ланац, али није исто ударац који окива и онај који окове раскида.
Не исправљај криве дрине, можеш доћи до Истине
При суочењу с неправдом пуко нечињење и пасивно одношење према њој, додатно утврђује наше зло постојање потврђујући га онаквим какво је оно сада, што је, по светом Василију, понекад велики грех еквивалентан убиству: „Ко има способност да исправи патњу других, али радије одлучи да ускрати помоћ из себичних побуда, може се исправно оценити као убица“. Дакле, када смо у могућности дужни смо да исправљамо криве Дрине чак иако нам то не иде у прилог, јер према речима Иве Андрића: „Све су Дрине овог свијета криве; никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити; никада не смијемо престати да их исправљамо“ (Знакови поред пута). А да би то било могуће (Мт 17, 20), морали бисмо напустити грађанску инидивидуалистичку етику моћи и успеха. Било моћи егоистичког појединца који побеђује такмаце у трци за успехом (професионални спорт је идеална слика такве животне „игре“ по правилима неумољивих закона капиталистичке конкуренције), или пак романтичног отпора судбини усамљеног херојског појединца, и ослонити се на „силу у немоћи“ (2Кор 12, 9), на колективну снагу људске солидарности, на снагу нашег заједништва, које је увек дар.
Према томе, иако квијетизам понекад може бити лековит, као протестно повлачење из света неправде и као борбена стратегија одустајања од капиталистичке непрестане мобилизације, он је неупоредиво чешће просто у служби друштвене репродукције постојећег света.
И на земљи као на небу
Ако би данас неко, слично гностицима Симона Мага, рекао да се, док не дође Царство Божије, треба препустити непрестаном блуду (да наведем тај пример због осетљивости моралиста на скретања пути), то би с правом одмах било дочекано тврдњом како ми који смо у крштењу обновљени не би требало да се враћамо на старо, упозорени библијским речима: „Пас се враћа на своју бљувотину“; и: „Свиња се окупала, па се у блату ваља“ (2Пет 2, 22; ПрС 26, 11). Као и да би макар несавршеним практиковањем врлина требало да антиципирамо савршенство живота који наступа по васкрсењу мртвих. Међутим, када се ова тврдња прошири на шири контекст друштвене стварности какву Библија има у виду (а посебну Божију љубав за маргиналце Библија изражава репетицијом збирног техничког термина: сиромах, удовица, странац) указујући речима пророка, апостола и самог Месије, на језиву неједнакост, опресију, неправду и путеве могуће слободе, тада се блажена глад и жеђ за правдом (Мт 5, 6) и једнакошћу (2Кор 8, 14) проглашава утопијском и политичком и говори се да правду не можемо очекивати у овом животу, него једино у оном будућем, што имплицира да се морамо помирити са неправдом док поново не дође Христос. Али то би било исто као рећи да се до другог Христовог доласка морамо помирити са грехом и препустити му се.
Зашто би у личном, што би у важећем грађанском устројству насталом у 19. веку, значило приватном животу, требало чинити правду а у друштвеном се помирити са уплетеношћу у неправедни поредак? Зар баш тако нешто не чине крупни капиталисти? Џорџ Сорош пола свог радног дана проводи у пословима какви умножавају неправду у свету, а другу половину дана у хуманитарним активностима које ублажавају последице онога што он сам чини у првом делу дана. Бездушни корпоративни капиталисти су истовремено највећи добротвори (чиме додуше такође остварују профит кроз значајне пореске олакшице). Они задају ране човечанству и планети, и у исти мах пружају палијативну негу за те ране својим „добротворним“ радом. Уколико у интернет претрагама укуцате имена неког од ових корпорацијских магната, видећете да је занимање какво стоји поред имена каква су Закерберг, или Бафет, или Безос – „филантроп“. И то није лаж, сви се они заиста баве хуманитарним радом. Ово је управо сатанистичка инверзија комунистичке визије укидања поделе рада.
„Милосрђем“ супербогаташа наглашава се да без друштвених неједнакости живети није могуће. Међутим, по једном од најзначајнијих теолога 20. века, Јиргену Молтману (баш као и по апостолу Павлу), суштинско јеванђеоско дело јесте једнакост: „Као друштвени концепт, једнакост значи правду. Као хумани концепт, једнакост значи солидарност. Као хришћански концепт, једнакост значи љубав. Или ћемо створити свет социјалне правде, људске солидарности и хришћанске љубави, или ће овај свет нестати кроз угњетавање људи од стране људи, кроз а-социјални егоизам и деструкцију будућности у краткорочном интересу данашњег профита“ (God for a Secular Society The Public Relevance of Theology).
Шта у Писму пише?
Егалитаристичка етичко-политичка пракса је срж библијске праведности. О томе сведоче и безбројни одељци Новога Завета. Почев од Маријиног „величанија“ које се у православним црквама пева сваки дан, песме којом је Богородица прокламовала намеру у њој Духом Светим зачетог Месије да: „Збаци силне са престола, и узвиси понижене. Гладне напуни добрима, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 52–53). Преко описа крајње одбачености и беде „свете породице“, Исусовог рођења у штали и избеглиштва од раног детинства, до његове инаугуралне програмске прве јавне беседе у синагоги у Назарету где наводећи пророка Исаију овако дефинише главне циљеве своје мисије: „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени… да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу“ – што је технички термин за потпуну друштвену прерасподелу добара, коначну месијанску „годину јубилеја“ (Лк 4, 18–19).
Шта даље издвојити? Шта све набрајати а да се не препише, практично, читав Нови Завет? Ту су: Изокретање друштвене лестивице у корист „презрених на свету“, тако да „ће бити посљедњи први и први посљедњи“ (Мт 20, 16). Негација државног хијерархијског поретка зарад друкчијег првенства у служењу другима (Мк 10, 42–44). Заповест да кад неко прави гозбу пре свих зове „сиромахе, богаље, хроме, слепе“ (Лк 14, 13), односно друштвено маргинализоване. Парабола о класном јазу („великој провалији“) између богаташа и убогог Лазара (Лк 16, 19–31). Прича о милостивом Самарјанину, према којој си ти ближњи ономе према коме си милостив и то када је у питању беспомоћни презрени странац на лошем гласу и туђинских уверења (10, 25–37). Затим имамо изругивање етици рада и штедње, кроз истицање примера за углед: Птица које „не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице“ и љиљана у пољу који „не труде се нити преду“ (Лк 6, 26–29). Ту је и тешкоћа да богати уђу у Царство Божије (Мт 19, 16–24).
Потом ругање царском адвенту уласком на магарцу у Јерусалим (Мт 21, 1–11; Мк 11, 1–11; Лк 19, 28–44; Јн 12, 12–19). Онда насилни изгон трговаца из храма (Мк 11, 15–16; Мт 21, 12–17; Лк 19, 45–48; Јн 2, 13–16). И тако редом све до Матејевог једино важећег критеријума последњег суда, а то је однос према потребитима: „Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме.“ Где Христос себе сасвим поистовећује са најништавнијима у очима друштва, а не са богатима, славнима и моћнима: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 34–46). Треба ли поново помињати примитивно комунистичко устројство ранохришћанске заједнице описано у Делима апостолским? Где „у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко“ (Дап 4, 32), и сва добра „раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап 2, 45). Што је Маркс у Критици Гота програма претворио у чувену „дефиницију“ комунизма: „Свако према могућностима, и свакоме према потребама.“
Павлов комунитарни етос и ерос у чијем је центру „једнакост“ (ἰσότης) изражен је толико бројним инсистирањима на љубави, заједништву, деоби добара и једнакости у сваком погледу (све до превазилажења мушког и женског итд), да их је немогуће ни издалека побројати, па је најбоље сажети их у његову крилатицу: „Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало“ (2Кор 8, 15). У павловским Црквама дистрибуција добара је потпуно егалитаристичка: „Ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак: да буде једнакост“ (2Кор 8, 14). А у том погледу „јудеохришћанске“ посланице: Јаковљеву, Јеврејима или пак оне Петрове, карактерише подједнако радикалан, ако не још и радикалнији дух и етос: „Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањеним од света“ (Јак 1, 27).
Тако ствари стоје и развијају се у истом правцу све до великог финала: Откровења са Месијином панкосмичком победничком револуцијом.
Хлеб наш насушни, хлеб наш свагдашњи
Фетишизирање евхаристије и култа уопште, уз заборав нарочите Божије наклоности према сиромашном пролетаријату или, како данас кажу, прекаријату, укључујући ту, за разлику од марксиста, чак, пре свих, и лумпен пролетере, може имати фаталне консеквенце угрожавајући валидност саме евхаристије.
У том смислу Посланица Јеврејима снажно наглашава практичну страну евхаристијске љубави, која се, пре свега, огледа у заједништву, у материјалним добрима (подједнако као у тајнама), са најмаргинализованијим слојевима друштва, као критеријум валидности хришћанске светотајинске жртве: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу… Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате… доброчинство и заједништво („εὐποιΐας καὶ κοινωνίας“ овде означава чињење добра другима и дељење с њима материјалних добара; реч εὐποιΐας појављује се само на овом месту у Новом Завету) не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.“ (Јев 13, 3–16)
Уколико наш однос заједништва изражен у литургијској молитви изостаје из „стварног“ живота – а пракса заједништва у реалном капиталистичком свету увек значи отпор датим друштвеним односима – онда се литургија дегенерише у идеолошку надгрању социо-економских односа који генеришу експлоатацију и отуђење.
Зато из опомена у Посланици Јаковљевој исијава ревност за сиромашне (као и код Павла у 1Кор 11, 17–24) и брига да они који Цркви приступају из виших слојева не добију никакав повлашћени третман на евхаристији: „Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини, и погледате на онога у светлој хаљини… Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима“? (Јак 2, 4)
А ревност у стиховима из 1, 2. и 5. главе, готово да прелази у претећу „класну мржњу“: „Јер оргија сунце са жегом, и осуши траву, и цвет њезин отпаде, и красота лица њезина пропаде; тако ће и богаташ на путевима својима увенути… Чујте, драга браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога света да буду богати вером, и насљедници Царства које обећа онима који Њега љубе? Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? Не хуле ли они на добро Име којим сте названи?… Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист?… Ходите сад богаташи, плачите и ридајте због невоља својих које долазе. Богатство ваше иструну, а одело ваше поједоше мољци. Злато ваше и сребро зарђа, и рђа њихова биће сведочанство против вас, и изјешће тела ваша, као огањ. Нагомиласте благо у посљедње дане. Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота. Наслађивасте се на земљи, и живесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања.“ (Јак 1, 12; 2, 2–7; 5, 1–5)
Или Цезар или Христос!
Хришћанство никад не постоји у вакуму, увек захтева опредељење: „Aut Caesar aut Christus“! У симбиози са властима или владајућим поретком хришћанство неће покрстити тај поредак него ће само отупити оштрицу Јеванђеља – „Божије речи која је жива и делотворна и оштрија од сваког двосеклог мача“ (Јев. 4, 12) – неприметно примајући у себе норме какве захтевају да оно ублажи своје радикалне захтеве за љубављу и правдом, и да направи компромис са палим светом, односно са капитализмом као данас актуелним, конкретним, доминантним обликом палости.
У мери у којој је јеванђељски живот и порука хришћанске заједнице некада била радикална у односу на римски патронат, у истој срамезмери би то морала бити и данас. Притом је ово, у данашњем макар формално евангелизираном свету, лакше. Друштво је кроз историју у многим стварима напредовало, секуларизујући одређене аспекте јеванђељске агапичне етике (нпр. апсолутна вредност личности и из ње изведена темељна права човека), али, нажалост, сада хришћанске институције, у тим изворно новозаветним погледима, понекад каскају за секуларним друштвом које их је усвојило, остајући не само на опрезним позицијама прогоњене ранохришћанске заједнице, него падајући испод њеног стандарда мудре обазривости. Регресирајући тако, на пример, у идентитетске борбе и паганске преполитичке атавизме, а национализми одавно служе капиталу. Јер како смо видели током мигранске кризе изазване енергетским, милитаристичким и геополитичким интересима крупног капитала, и у ери глобализма међународне финансијске институције врше менанџмент суверенитета, док државне границе још увек одређују слободан проток робе и строго контролисано кретање радне снаге.
С друге стране, често се може чути уопштена проповед апстрактног добра, каква не залази у конкретне околности живота. А апстрактно, формално, хришћанство јесте идеални кандидат за једну од доминантних идеологија владајуће класе, који понекад заиста и преузима хегемонију. По Марксу, такво млако хришћанство савршено служи капитализму, поготово у тандему са неким својим прекапиталистичким архаичним организационим облицима непосредне доминације:
„За друштво произвођача робе, чији се општи друштвени однос производње састоји у томе што они своје производе третирају као робу, дакле као вредности, и у овом материјалном облику доводе свој индивидуални, приватни рад у однос један са другим као хомогени људски рад. , Хришћанство са својим религиозним култом човека апстрактно, тачније у свом грађанском развоју, тј. у протестантизму, деизму, итд., је најприкладнији облик религије… Према томе, политичка економија третира предбуржоаске облике друштвене организације производње на исти начин као што су се Оци Цркве односили према прехришћанским религијама.“ (Карл Маркс, Капитал I)
Наиме, као што је хришћанство испуњење и крај свих религија, тако је и капиталистички режим друштвене моћи, наводно крај социо-економске историје. Штавише, ни тзв. „Велики ресет“ испланиран током ковид кризе нипошто не предвиђа излазак из капитализма.
Логос постаде тело – универзално у паритикуларном
Један од модуса такве позиције хришћанства у којој је оно идеологија владајуће класе јесте и прича да Црква обједињује све, владаре и раднике, моћне и немоћне, богате и сиромахе, не гледајући на разлике међу људима, прича која се на први поглед чини убедљивом, али само уколико немамо свест да таква квазинеутрална перспектива значи благослов неправичне, кастинске, сталешке, монолитности, освећење неправдног статуса кво, и пасивно савезништво са онима који неправду чине, а не са онеправдованима, где Бог у читавом том жалосном јединству служи као метафизички лепак тамничке друштвене конструкције – „великог ланца бића“.
У филму Кротка (2017), редитеља Сергеја Лознице, парадигма таквог јединства јесте затвор. Затвор и град су ту једно. А управник затвора, као строга мајка, стоји на челу ове јединствене кафкијанске породице декларативне љубави, која делује попут националнистичких заједница у којима се, у име припадности истој држави/нацији, бришу разлике између угњетених и њихових тлачитеља и сви се антагонизми топе у родољубљу. У таквој форми тоталне „љубави“, каква зарад целине запоставља неприличне околности појединаца, они, баш као јунакиња Кротке Достојевског, умиру под тешким покровом равнодушности. Из овога видимо како је истинску универзалност реализовану у сабићу сингуларности, лако побркати са тоталитарним јединством свих, што је фатална грешка.
Истинска пак хришћанска универзалност пројављује се и кроз деобе. Да би нам то било јасно, довољно је, без обзира на оригинални историјски контекст, сетити се реченица попут ових: „Јер треба и подвајања да буду међу вама“ (1Кор 11, 19); „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови.“ (Мт 10 34–36); „Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздељење“ (Лк 12, 51); и тако даље.
„Литургија је – тврди Теодор Студит – у свом најважнијем делу синегдоха свега што се чини у Цркви“, али управо пред тај „најважнији део“ врши се извесна сепарација: Оглашени (катихумени) и обузети нечистим дусима (енергумени) се позивају да напусте храм и врата се затварају да више нико не улази нити излази. Дакле, како би била његов репрезент хришћанска заједница се одваја од читавог света. Баш као што се „агнец“ одваја од осталог хлеба (или у раној Цркви хлеб од осталих плодова) како би нам, Христове жртве ради, био дарован, сада као Христово тело у коме се сједињују сви присутни и многи одсутни („за вас и за многе“), односно читав свет.
На крају крајева, Аврам је изабран и одељен од свог дома да би био отац свих, један народ је изабран за савез с Богом да би представљао све, један човек Исус Христос (1Тим 2, 5) је био одбачен од свих како би у њему сви нашли дом. Што је све антиципација будућег егалитарног јединства када ће чак и прослављени Христос „одустати“ од неког преимућства, па ће се, по Павлу, „и сам Син покорити Оном који Му све покори, да буде Бог све у свему“ (1Кор 15, 29). У тој радикално егалитарној есхатолошкој заједници, Бог ће бити све, дакле, све и свако ће бити Бог.
Будимо будни за будућност!
„Наше живљење је на небесима“ (Фил 3, 20), и ова „политевма“ јесте политика, али не у вулгарном буржоаском смислу, већ као пракса слободе и ослобођења. Таква политика је небеска не просто у значењу онострана јер, као што је добро познато, „небо“ је у библијском универзуму просторна метафора за временско, небо означава будуће, најпре крајње есхатолошко, а онда и отварање (понекад насилно) садашње ситуације, поробљене окошталим механизмима, помоћу којих нас оно лоше из прошлости (а пад није случајно тамо смештен) поробљава, за промену. За друкчију будућност од оне која се увек изнова понавља као иста консеквенца истих узрока, за друго, за ново. Хришћанство које би стварно радикално било окренуто будућности, а прошлости само толико колико је ова и сама изображавала оно будуће, не би се лако дало злоупотребити у дневнополитичке сврхе. Јер дневна квазиполитика, увек у складу са тренутним интересима, врло лако измишља „древну“ прошлост какву би онда по сваку цену требало чувати, иако у стварности од таквих прошлости нема већих новотарија. Зато: „Задатак који треба испунити није очување прошлости, већ искупљење њених нада“ (Adorno and Horkheimer, Dialectic of Enlightenment).
Досад сам покушавао да аргументујем у прилог тези да хришћанство дели комунистичку тежњу ка правди и социо-економској једнакости, али текст ћу завршити са другог краја ове релације, илуструјући стиховима Бранка Ћопића тврдњу да и комунизам дели хришћанску тежњу ка превазилажењу смрти:
Доћи ће нова младост, донијети нове дане
и наставиће наше пјесме недопјеване,
у живој ватри исковане.
О, те смо пјесме почели ми, кроз њих зборимо из даљина,
познаће у њима сестра брата, ђевојка драгог,
а тужна мати сина.
И дан ће славе доћи, побједа биће наша,
нестаће дивљих звијери,
с четама Слободе маршираће тада
и мртви пролетери.
(Пјесма мртвих пролетера)
