Globalizmom protiv globalizacije
Predominantni pojmovi (geo)politike, na ovim produženim izborima u SAD oličeni u Bajdenu i Trampu bili su globalizam i antiglobalizam. Neoliberalnoj globalizaciji navodno je suprotstavljen suverenizam. Da li se hrišćani mogu okarakterisati kao globalisti ili suverenisti, ili neutralni? Da odmah kažem šta mislim o tome. „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha“ (Mt 28, 19) – zapoveda Vaskrsli Hristos svojim učenicima obavestivši ih pritom – „dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji“ (Mt 28, 18). Jevađelje je, dakle, globalistički usmereno.
Ali, suverenisti će reći zašto onda spominje „narode“? Svakako ne u smislu modernog etničkog i etatističkog nacionalizma, koji nastaje s Francuskom revolucijom. Ovo „narodi“ se najpre odnosi na nejevreje kao različite grupe ljudi koje su bile izvan Jahveovog (anti)suvereniteta – na koji ukazuju reči „dade mi se svaka vlast“ (s tim u vezi je simboličko verovanje starih Jevreja o sedamdeset naroda na zemlji koji su u vlasti sedamdeset sinova Božijih dok je Izraeel nasleđe Jahvea), a zatim u vezi s ovim to predstavlja eshatološki znak („I svima narodima treba najprije da se propovijeda jevanđelje“ [Mk 13, 10]; „I propovijedaće se ovo jevanđelje o Carstvu po svemu svijetu za svjedočanstvo svim narodima. I tada će doći kraj“ [Mt 24, 14]). Takav znak u istoriji prefigurira nastupajuće pluralističko jedinstvo, kada će svi narodi, sva bića uopšte biti ne samo Božiji već Bogovi, pošto će Bog biti sve u svemu (1Kor 15, 28), kao što je već sada u mesijanskoj zajednici (Kol 3, 11) Hristos „sve u svemu“.
Dakle, hrišćanstvo jeste preteča alternativnog globalizma (koji je paradoksalno otelotvoren i u prezrenim migrantima poput malog migranta Isusa [Mt 2, 13–23]) nus pojave represivne globalizacije (premda je hrišćanska „vera“ prečesto služila kao pokriće imperijalizma, počev od pokrštavanja „divljaka“ pod pokroviteljstvom „civilizovanih“ država, do imperijalističkih ratova u ime Hrista). Tako da hrišćani ne bi smeli biti niti obični globalisti niti suverenisti. Internacionalisti? Možda, ali neobični…
Bez postojanog grada
Pre nego se upustim u direktniji komentar Trampovog odloženog poraza, zadržaću se još malo na teološkoj zaleđini jedinstva sveta, tj. globalizma izvan globalizacije.
„Avgustovim uspostavljenjem jedinstvene vlasti na zemlji prestalo je mnogovlašće među ljudima; Tvojim očovečenjem od Prečiste uništeno je idolsko mnogoboštvo. Pod jedno svetsko carstvo pali su gradovi; u vlast jednoga Božanstva poverovaše neznabošci. Popisa se narod po naređenju Cezarovom; popisali smo se mi koji verujemo imenom Božanstva na osnovu toga što se Ti, Bože naš, očovečio.“ Ovom „henološkom“ stihirom koja se peva na božićnoj večernjoj (službi), opevano je jedinstvo sveta, tj. „vaseljene“, „sveta civilzovanog“ rimskom globalizacijom kakvoj se kao savršeno prikladan svetonazor pridružuje monoteistički unevrzalizam hrišćanstva omogućen mesijinim rođenjem.
Međutim, niti je trojični monoteizam jednostavno numerički, pošto Bogu ne priliči nikakvo brojanje. Pa se na istoku, teološki Trojica s jedinicom mirila, pre svega, na osnovu jedinstene uzročnosti shvaćene kao lični odnos na strogo ontološkom planu (npr. Grigorije Niski [PG 45, 473A]). A „ikonomijski“, na osnovu jedinstvenog delanja (energije) različitih božanskih subjekata delovanja (jednistvo na osnovu suštine tipa „mnogi komadi zlata nazivaju se zlatom“– kako kaže Grigorije Niski, ipak nije toliko karakteristično za istok, , koliko za zapad).
Niti je hrišćanski univerzalizam apastraktan poput stoičkog kosmopolitizma – čiji bi savremeni pandan bila buržujska apstraktna jednakost svih građana pred zakonom i republikanska retorika ljudskih prava, dok, istovremeno infrastruktura društava koja ta prava proklamuju podržava jedino pravo na svojinu onih najbogatijih.
Za razliku od ovoga rana hrišćanska zajednica bila je takvo jedinstvo koje u praksi nadilazi represivne dimenzije društvenih uloga poput etničkih različitosti, socijalnog statusa, ili polnih zadatosti (Gal 3, 28); ne samo apstraktno nego na realnoj osnovi ekonomskog mutualizma, tj. svetotajinskog komunizma u dobru i komunizma dobara.
Hrišćansko pluralističko jedinstvo, na ontološkom planu izvedeno iz (teze o) singularnosti relacionih ličnosti, a na istorijskoj ravni iz jedinstvenosti mesijanskog događaja (Hristovog otelovljenja, smrti i vaskrsenja), praktikovano je u kosmopolitskim zajednicama vernika kojima je „svaka otadžbina tuđina i svaka tuđina otadžbina“ (Poslanica Diognetu). Tako mesijanska zajednica „obitava – paroikousa“ u „parohijama po svetu,“ koje nemaju veze sa tzv parohijalizmom, tj sa uskogrudom zatvorenošću u sebe, već upravo suprotno označavaju privremeno stanište izgnanika. Dok se baš prebivališta onih punopravnih građana – „katoikein“ zatvaraju u sebe, o čemu danas svedoče mnogi zidovi i žice ubrzano podignuti širom sveta nakon rušenja „Berlinskog zida“.
Trajanje mesijanske zajednice je subverzivno i ekstatično, ona u svom imanentnom biću samu sebe relativizuje okrenutošću ka horizontalnoj tj. vremenskoj trancedenciji, ka onom budućem. Ovo istrajavanje je „vreme stranstvovanja“ (1 Pt 1,17), koje se ne poistovećuje sa hronološkim trajanjem nego sa praksom zajedništva, i uprkos sopstvenoj rasparčanosti u svetu, iz iskustva (Rim 5, 4) najavljuje novo jedinstvo sveta. Kao ni marksistička ni hrišćanska eshatologija nije prosto „onostrana,“ ali ni jedna ni druga nisu niti sasvim horizontalne.
Po Moltmanu, emancipatorni ateizam je teodiceja (J. Moltmann, The ’Crucified God’). Postojeći Bog se opravdao svojim samoubistvom u Hristovoj smrti. Kroz imanentizaciju u Mesiji i mesijanskoj zajednici Svetog Duha, Bog je prestao da postoji. Postoji samo mesijanska zajednica koja je milost, dar, blagodat. Boga nema, postoji prisnost transcendencije – Aba.
Unevrzalizam i jedinstvo utemeljeno na ovakvom zaleđu, svetlosnim godinama je udaljeno od imperijalnog jedinstva „pod jednim svetskim carstvom“ . Od Rimskog, preko napoleonskog, pa sve do današnjeg atlantističkog, imperijalno jedinstvo je u svim svojim varijantama, kako „globalističkim“ tako i „suverenističkim“, kolonijalno (argument da SAD nisu imale kolonije je komičan u svetlu porobljavajućih i ubilačkih praksi kolonista kakve su inspirisale čak i Hitlera).
E pluribus unum
Danas smo svedoci krizi hegemonije imperijalnog centra sveta utemeljenog na očuvanju moći zasnovane na „privatnoj svojini“, pa već mesecima gledamo maltene građanski rat na ulicama Amerike, a nakon glasanja na predsedničkim izborima vidimo podelu kakva prevazilazi ustavnu krizu. Ipak čak i ovakva podeljenost ni najmanje ne dovodi u pitanje jedinstvo sveta u dolaru čiji su garant federalne rezerve pod američkim predsednikom ko god on bio.
Što se tiče levice kao političkog izraza istinskog hrišćanstva, ona, ukoliko je verna sebi, uvek biva egzorcirana iz dolarskog imperijalnog jedinstva, čak i kada obitava u zemljama kapitalističkog centra, čak i kada se skromno javlja tek kao tendecija u partijama establišmenta. Zato se iznova ponavlja isti traumatski scenario i Berni Sanders ponovo biva eliminisan kao predsednički kandidat (dok je u Engleskoj Korbin čak isključen iz Laburista), i opet, prihvata Bajdena kao prošli put Hilari, kandidata, ne više tzv „ektremnog centra“, već anemičnog, nihilističkog centra usmerenog isključivo na imperijalnu moć, bez proklamovanja bilo kakvih programskih rešenja ili vrednosnih usmerenja. U hobsovskom ratu svih protiv svih interes ujedinjuje ljude, dok vapaj isključenih, na pojedinim mestima, cepa monetarno jedinstvo sveta.
Još je Markuze primetio: „Levica je već od uvek bila pocepana. To je prirodno, jer dok vladajući interes za privatnom svojinom i očuvanjem njenih institucija ujedinjuje branioce statusa kvo, onima koji istupaju za njegovo ukidanje nedostaje jedan takav opipljiv cilj koji uspostavlja jedinstvo. oni deluju na otvorenom horizontu različitih alternativa i ciljeva, strategija i taktika.“ (H. Markuze, Um i revolucija)
Uprkos svemu nakon Trampa neće biti povratka na isti stari status kvo. A kako je Kenedi rekao: „Oni koji onemoguće mirnu revoluciju, učiniće nasilnu revoluciju neizbežnom.“ (Remarks on the first anniversary of the Alliance for Progress, 13 March 1962) Zato radikalizam iskazan na ulicama širom Amerike ne sme biti umiren Bajdenovim izborom. On svakako nije njihov rezultat. Trampa nije porazio Bajden, on se porazio sam. Bajden je samo eho njegovog poraza.
Zvezda u svetu Kjuanona
Reči Valtera Benjamina, koje levičari rado sažeto citiraju – „Svaki uspon fašizma svedoči o (nekoj) neuspešnoj revoluciji“ – govore o tome kako se iza svakog uspeha populističke demagogije krije neuspešni pokušaj istinske emancipacije.
Nakon što je na prošlim izborima demokratska stranka, ne na osnovu narodnih glasova već stranačkom odlukom, eliminisala iz predsedničke trke svog kandidata koji je u tom trenutku imao veliku prednost nad Trampom (I procentualno – po ogromnoj podršci naroda; i politički – po angažmanu u korist devastiranog običnog sveta za koji se, nasuprot Trampu, stvarno borio ceo život) i kao svog kandidata nominovala oličenje zla – korporativnog militarizma i korupcije, obučenog u haljinu „ljudskih prava“ – Hilari Klinton (šta bi moglo biti gore po američku žensku političku emancipaciju od toga da kao prva žena predsednik SAD bude izabran korporativni robot u suknji?), američkom narodu preostao je izbor između dva zla.
Ove godine, međutim, to više nije ni taj otrcani izbor između većeg i manjeg zla (a upravo je tzv. „politika manjeg zla“ višedecenijski neoliberalni koncept borbe za status kvo, jer svaki pokušaj promene, navodno, jeste potencijalno veće zlo, što je i stari ideološki argument protiv svake revolucije), nego između starog (Bajden), čak senilnog, i više (nakon iznenađenja u prvom mandatu) ne tako novog zla (Tramp), između lukavog i glupog zla. Borba je bila po prilično izjednačena baš zato jer tu u stvari i nema nikakve stvarne razlike.
Možda je u nemogućoj situaciji, kako je jednom rekao Žižek, „to da pucaš sebi u nogu, jedini izlaz.“ Ponekad, da bi se stvari pokrenule neophodno je izabrati ono pogrešno, što je rizičan dijalektički potez (kao kod Hegela u Fenomenologiji, gde razvijanje pogrešne – ropske, a ne ispravne, pozicije dovodi do istine). Amerika je prošli put tako i postupila. Izabrala je za svog predsednika „sociopatu koji povremeno glumi klovna“. Prema predizbornim obećanjima njegova politika sastojala se u tome da: protera emigrante (najpre komšije latinose), zabrani ulazak u zemlju svim muslimanima bez razlike, podigne zid prema Meksiku, skine porez najbogatijima, ukine socijalnu pomoć najsiromašnijima, blokira Kinu, poništi nuklearni sporazum sa Iranom, legalizuje torturu kao legitimni policijski metod, produži (i proširi) rad Gvantanamo zatvora, raskine sve potpisane sporazume u vezi sa klimatskim promenama (jer je, kako kaže, ta ekološka bajka o ugroženosti globalnim zagrevanjem itd. spletka kineskih lobista protiv ekonomije SAD), i (izolovana pozitivna tačka) da rastereti tenzije u odnosu na Rusiju (ali tokom njegovog mandata videli smo podgrevanje hladnoratovskih tenzija kroz raspirivanje sukoba u bivšim sovjetskim republikama)…
Ponešto od svega je ispunio.
Rezultat je 40 milona Amerikanaca koji su ostali bez posla i drugih 40 milona koji su ostali bez doma. Samo tokom korona krize jedan odsto najbogatijih Amerikanaca zaradilo je dodatnih 600 milijardi dolara. Banke su podržane a osiromašeni građani prepušteni sebi. Na svetskom planu dominacija petro-dolara je i dalje neprikosnovena. Uz manekene establišmenta bogataše iz Goldman Sač kompanije (koja je finansirala Klintonku, Bajdena, ali i Trampa) i egzotične rasiste, Tramp je bio najmanje zlo u sopstvenom kabinetu. Nakon njegovog poraza, u mejnstrim politici pored famoznih neokonova ostaće i „alt rajt“ struja kao još jedna lažna alternativa koja se može dalje razvijati podrškom korporativnog sektora, nadamo se da se to neće desiti i sa Kjuanon „teoretičarima“.
Dok su prošli put glasači Klintonke nju percipirali kao manje zlo, pa su „zapušili nos i glasali“ za Hilari, Trampovi glasači su sa besom i entuzijazmom glasali za „dobro“, a to dobro se sastojalo u tome da se uništi osvedočeno zlo establišmenta oličeno u Hilari Klinton. Ukoliko je korporativno – militaristički establišment zlo – a jeste, onda svaki rad na njegovoj demontaži zaista jeste: dobro. Ali gde je bio takav Trampov rad osim u kampanji? Dok je Berni Sanders provodio decenije života u borbi za obespravljene i osiromašene obične građane Amerike, a najpre za one najranjivije među njima (još kao sindikalni militant 1960-ih a potom i kao progresivni predstavnik Vermonta poslednjih godina), Tramp je provodio godine kao milijarderska zvezda rijalitija NBC televizije, nastupajući u Game Show-u „The Apprentice“.
Njega su mediji i stvorili i tek su se u poslednjem trenutku okrenuli od njega, kad je postalo jasno da bi mogao da pobedi – što mu je dodatno podiglo rejting jer se pokazao još i kao meta i „žrtva“ podobnih korporativnih medija (tj. žrtva onih koji su ga „rodili“, sopstvenih „roditelja“).
Dakle, za Amerikance 2016 izbor je bio, ili establišment (reč koja je tih dana postala glavni označitelj) ili njegova loša karikatura, koja je istovremeno i loša karikatura anti-establišmenta. Ali pošto je već „demokrata“ Hilari bila karikatura demokratije, autokrata Tramp je karikatura te karikature i kao takav Tramp je istina demokratskog establišmenta danas reprezentovanog u Bajdenu. Tramp se, sada, više čak i ne predstavlja kao borac protiv stvarnog establišmenta, već protiv fantastične elite pedofila i satanista koji piju krv dese. U svetu Kjuanona on njih pobeđuje dok se u realnom svetu stvarno proliva krv milona dece od Konga do Jemena.
Populizam ili kapitalizam s ljudskim licem
Tramp je grimasa establišmenta, Bajdenova grimasa. Kao što je i neosuverenizam grimasa neoliberalizma, njegova regresija na politiku 19. veka, pre radničkih borbi, koje su od pukog ideološko-represivnog aparata u rukama vladajuće klase, kapitalističku državu transformisale u biopolitičku mašinu koja ipak „vodi računa“ o zdravstveno-socijalno-penzionom održavanju građana u upotrebljivom i pacifikovanom stanju. Na neki način, tek desni populistički suverenizam dovršava neoliberalni globalistički projekat. Jer jačanje državnog suvereniteta, u stvari znači jače oslanjanje na državnu represiju. Ako ste kapitalistička super sila koja dominira svetom onda vaš suverenizam i gledanje „svog posla“, znači upravo to da vas nije briga za posledice koje ta „vaša posla“ ostavljaju na druge, šta više, u uslovima podele rada na svetskom tržištu, vaša posla su upravo ti drugi.
Današnjem kapitalizmu više ne odgovara buržujska demokratija „kapitalno-parlamentarizma“, ona mu više-manje smeta u sprovođenju odluka koje se donose u krugu korporativnih magnata, neizabanih „eksperata“ kakvi ne podležu nikakvoj javnoj odgovornosti. Aktuelna forma kapitalizma zahteva jaču intervenciju državnog aparata, ili kao autoritarnu izvršnu vlast efikasnu u zaštiti interesa „tržišta“ – takav obrazac ilustruju: Brazil, Indija, Filipini, Turska, Izrael, Mađarska, Poljska, itd. Ili, kako je prošle godine zaključeno u Davosu (navodno) socijalno odgovrni, ograničeni, kapitalizam, što je bledi pokušaj preventive protiv bilo kakve socijalističke alternative. Farsično je da bi kandidat takvog kapitalizma s „humanijim“, podmačađenim licem trebao biti ovejani Bajden, koga su – O tempora, o mores! – njegovi protivnici tokom kampanje nazivali „socijalistom“! Uostalom ništa čudno, jer i kod nas se vladajući neoliberali, već 30 godina nazivaju komunjarama!
Ipak u Americi se liberalni kapitalizam još uvek kiti perjem, koje je pokrao od emancipatornih pokreta 1960-ih i 1970-ih – demokratskim procedurama, poštovanjem različitih seksualnih orjentacija, anti-rasizmom, ekološkom svešću itd, vodeći, pritom, tako okićen, neprestani klasni rat protiv većine stanovništva i imperijalistički rat protiv cele planete (bilo oružani bilo ekološki). Međutim takvo perje sve više opada i ispod njega se pokazuje gvozdeni oklop pod kojim nema nikog, jer tu nije u pitanju čovek ili zver, đavo ili Bog, u pitanju je mašina koju pokreće profit. Zbog toga nije čudno da su prošli put, pored KKK (I sličnih fan klubova) u zemlji, u inostranstvu Trampovu pobedu pozdravili i Mari le Pen, Pegida, Zlatna zora, Partija slobode itd, kao i (desnim Srbima srcu draga, mada im Turčin tu baš ne prija, al’ kad je u dobrom društvu ni on nije Turčin, a možda ni Mađar nije Mađar nego Rus, jer „s kim si takav si“) 3N državnička ekipa: Putin, Erdogan, Orban. Oni će ga ovaj put i dostojno i ožaliti.
Tramp je bio monstruozni prelazni oblik vlasti u poslednjoj fazi kapitalizma. Njegov prošli mandat bio je dobra stvar utoliko što je pokazao da populizam nije alternativa (da to što liberalna oligarhija populističke moćnike i sirotinju podjednako naziva glupacima, ne sme biti dovoljno za poistovećenje poslednjih sa prvima), da „satana ne izgoni satanu“ i da tajkun – reprezent bankara ne može biti borac protiv establišmenta, pošto je tek jedna od njegovih suprotstavljenih personifikacija.
Znaci vremena
Ipak i progresivne snage u Americi tokom njegovog mandata su ojačale (sada su na izborima za senat i predstavnički dom, koji su se odvijali u senci predsedničkih, izabrani mnogi progresivni, demokratski socijalisti, između ostalih i jedna bivša beskućnica), tako da socijalizam više nije psovka (čak se prema različitim istraživanjima javnog mnjenja većina mlađe američke populacije izjašnjava u korist socijalizma kao poželjnijeg društvenog oblika od kapitalizma).
Progresivci su Trampov mandat iskoristili dvostruko: za opstrukciju mnogih antinarodnih mera, i za zaštitu nekih od onih koji su prvi bili na udaru „nove“ politike: radnika bez papira, emigranata, „latinosa“ itd (jer populizam udarom na slabe navodne „štetočine“, prikriva kolaboraciju s pogubnim moćnicima). Narod (u izvornom smislu neo sankilota) je, pak, uspeo da manifestuje svoje biće u protestima. Ostaje nada da će ta energija biti iskorišćena za organizaciju i jačanje istinskog pokreta otpora „ovom (kapitalističkom) svetu“ čije „obličje prolazi“. Seme koje su posejali „Occupy“, „Black Lives Matter“, pokret oko Bernija Sandersa (bez obzira na samog Bernija koji je na sve načine pokušao da se umili establišmentu, kakav, poput super ega, uvek traži – još) itd., nije propalo, uskoro će nići. To su, kako je govorio Lenjin, „prve daleke munje pred pravu opštu oluju“. Nebo na horizontu, već je crveno!
„Govorite… danas će biti nepogoda, jer je nebo crveno i mutno. Licemeri, lice nebesko umete raspoznavati, a znake vremena ne možete?“ (Mt 16, 3)
