Autografi

Sveto Pismo o bolestima i epidemijama

U biblijska vremena čovek je bio pogođen bolestima i zarazama mnogo više nego što je to danas slučaj, a brojna biblijska mesta to opisuju i beleže. Nedostatkom osnovne higijene, naročito među siromašnima, stvarano je plodno tle za nastanak mnogih infekcija. Uprkos višestruko boljim uslovima života po pitanju higijene i ishrane i zabavljen sadržajima svetlećih ekrana, čovek sa početka treće decenije trećeg milenijuma po Hristovom rođenju suočio se kao i brojni njegovi preci sa surovom činjenicom da živi u telu od krvi i mesa koje na postelju ili u grob može da obori organizam nevidljiv golim okom. To je činjenica koja je u samodovoljnoj opčinjenosti „progresom“ bila zaboravljana, a ono što poslednjih nedelja proživljavamo oci Istoka praktikovali su svakodnevno kao „sećanje na smrt“. Zato je u ovakvim trenucima neophodno podsetiti se i šta Sveto Pismo govori o bolestima i epidemijama.

Knjiga koju mnogi nepravedno zaobilaze tokom čitanja Starog Zaveta zbog brojnih uputstava za žrtvoprinošenje kao i raznih propisa jeste Knjiga levitska. Čitanje propisa o gubi (lepri) koje Bog obznanjuje Aronu i Mojsiju i na koju nailazimo u 13. glavi istoimene knjige danas nam se čini posve aktuelnom. Naime, tu se nalaze detaljni opisi promena na koži koje služe prepoznavanju ranih faza ove kožne bolesti (izazvane prenosom visoko zarazne bakterije Mycobacterium leprae). Kao i danas, svaki pojedinac na kome bi se ispoljili simptomi smeštan je u karantin: „Onda neka zatvori sveštenik za sedam dana čoveka sa takvom boljkom. Pa će ga sedmoga dana pogledati sveštenik, ako se bude raširila po koži, tada će ga proglasiti da je nečist, guba je“ (13, 4.27). Takođe, Gospod govori da takav čovek treba ići svuda gologlav i poluodeven kako bi se videle rane, da drži šaku preko svojih usta i da druge upozorava da je bolestan (13, 45). Pošto mnogima nije bilo isceljenja, karantin je često bio doživotan: „Neka živi sam, iza okola neka mu bude stan“ (13, 46). Od strogih mera karantina nisu bili izuzeti ni carevi što nam primer cara Azarije jasno pokazuje (2Car 15, 5).

Tu Božiji saveti ne prestaju, već se Izrailj upozorava da ne dodiruje čak ni stvari koje su pripadale obolelom, a ukoliko se pokaže da i u njegovoj kući ljudi i dalje oboljevaju, kuća treba zajedno sa stvarima da se spali i potpuno sruši (Lev 14, 34-57). Međutim, ukoliko se pokaže da su simptomi bili bezazleni, u tom slučaju sveštenik, takođe po zavesti Gospodnjoj, prinosi žrtvu koju je čovek doneo i ponovo ga integriše u zajednicu, odnosno svima objavljuje da ne predstavlja opasnost po druge. On pomazuje (maslinovim) uljem (koje je i danas osnova mnogih lekova i kozmetičkih preparata) glavu čoveka, a vodom potopljenom u isop (biljka iz porodice nane poznata po svom lekovitom dejstvu) kropi njegove ukućane i pokućstvo. Iz ovoga vidimo da preko sveštenika u ulozi vidara Bog brine i o telesnom zdravlju Izrailja.

Mnoga Božija uputstva odnose se ne samo na lečenje zaraze, nego i na uklanjanje njenih uzroka, tj. sprečavanje. U Lev 11 zapoveđeno je, recimo, da se ne jedu ptice koje su lešinari kao i mnoge od nečistih životinja (za koje se pokazalo da sadrže veliku količinu toksina). Svim Izrailjcima, a naročito sveštenicima, bilo je zabranjeno da dodiruju telo pokojnika, jer se uzrok smrti često nije znao (da li je bila infektivna bolest ili nešto drugo). Ukoliko se upokojio bliski član porodice, oni koji su ga sahranjivali provodili su određeno vreme u karantinu. Zanimljiv je podatak da je tradicionalni i religiozni običaj celivanja i kupanja pokojnika u Africi bio jedan od glavnih razloga nekontrolisanog širenja ebole tokom epidemije 2014-16. od koje je umrlo 11323 ljudi.

Obično se misli da, zbog mnogih zapovesti koje se tiču greha (moralnog rasuđivanja), Gospod brine samo za duševno zdravlje ljudi, ali ovi primeri jasno svedoče da nije tako, već da se svojim uputstvima On brine i za telesno zdravlje. Zanimljivo je kako u Svetom Pismu ne postoji toliko upadljivo podvajanje između duše i tela i da je čovek zaista sagledavan kao jedinstveno biće u svim svojim aspektima: duševnom i telesnom. U mnogim slučajevima je jasno da kada bilo koji od ovih aspekata čoveka boluje, onaj drugi takođe biva pogođen, tj. čovek je ranjen u svojoj sveukupnosti: možda bi najpravilnije bilo reći da je svaka bolest poznata čoveku istovremeno psihosomatska i somatopsihološka. Da je Gospod dao samo zapovesti kojima se čovek čuva samo od greha kao moralne kategorije, bez instrukcija o bolestima i zarazama, prva veća epidemija zbrisala bi Izrailj i ostavila istoriju spasenja u neizvesnosti.

Na takvu jednu epidemiju nailazimo već u knjizi nakon Levitske, Knjizi brojeva. U Br 25 izabrani narod se nalazi ulogoren u zemlji Moavskoj na putu ka Obećanoj zemlji, a brojni Izrailjci tu vide priliku da bludniče sa ženama iz susednih naseobina (kćerima Moavskim). Ubrzo se u narodu širi bolest za koju tekst sugeriše da je prenesena polnim putem i da od nje umire 24 hiljade ljudi. Ne možemo sa sigurnošću reći o kojoj bolesti je ovde reč, ali je u Lev 15 razmatran slučaj čoveka koji ima „tečenje semena“ odnosno gonoreju, te možemo zaključiti da su polne bolesti bile poznate kao visoko zarazne. Uprkos Mojsijevom upozorenju, sin jednog kneza uvodi tuđinku u šator naočigled svih kao čin drskosti, ali ga u toku polnog čina zajedno sa ženom kopljem probada revnosni Fines, unuk Aronov. Uplašeni od ovakve kazne, kao i od Levita okupljenih oko Finesa, ostali Izrailjci prestaju da čine blud sa tuđinkama i „pogibija“ prestaje. Ovde je naznačeno da je epidemija posledica greha. Širenje bolesti kroz greh bluda prestalo je tek strogim Finesovim pristupom, dok je Mojsije prethodno nemoćno posmatrao šta se dešava (plakao na vratima Skinije). Teška vremena zahtevala su teške mere.

Sledeća u nizu epidemija opisana je Prvoj knjizi Samuilovoj 4-6. Filistejci koji su nakon pobede nad Izrailjem preoteli Kovčeg zaveta bivaju zatečeni epidemijom. Ona je označena jevrejskom rečju efalim i Daničić je prevodi kao epidemija „šuljeva“ što je zbunjujuć prevod. Međutim, Filisteji prave zlatne figure u obliku miševa i „otoka“ kakve imaju, vraćaju Kovčeg sa tim poklonima što ukazuje da se radi o nekoj infektivnoj bolesti poput mišje groznice ili kakvoj drugoj crevnoj pošasti koja uzrokuje akutnu dijareju. Bolest Filistejaca prestaje kada Kovčeg stiže u kuću Avinadavovu.

Zanimljiv slučaj nalazimo u opisima opsade Jerusalima iz 702. godine pre Hrista u Drugoj knjizi o carevima 18-19. Naime, car Jezekija dobija ultimatum asirskog cara Senahirima da preda grad i stanovnike njegove. Suočen sa katastrofom, Jezekija se vapajno moli Bogu da sveti Grad spase od najezde tada najopremljenije, najmasovnije i najdisciplinovanije armije na svetu. Proroka Isaiju Gospod šalje da mu kaže da grad neće pasti. U dramatičnoj noći nestaje asirski logor sa 185000 vojnika, a Biblija to opisuje ovako: „anđeo Gospodnji pobi u okolu asirskom 185 tisuća i kad ustaše ujutru to sve sami mrtvaci“. Kasniji tumači ovaj događaj interpretiraju kao posledicu visoko zarazne epidemije koja je po Božijem promislu izbila među Asircima. Imajući u vidu loše i nehigijenske uslove vojničkih logora tokom opsade sasvim je logičan ovakav razvoj događaja. Ono što je u ovom slučaju zanimljivo je sledeće: ovoga puta epidemija je bila spas za jedne, a propast za druge.

U kasnijem, novozavetnom, periodu dolazi do prenaglašavanja odnosno izobličenja izvornih zapovesti koje su čuvale duhovnu i telesnu čistotu Izrailja. Mnogi su bili izopštavani iz zajednice zbog bolesti čiji su simptomi delovali zbunjujuće, a oni koji su bili bolesni pored te tegobe nosili su i društvenu stigmu. Na ova izobličenja Zakona sa Sinaja na više mesta je ukazivao i Gospod Isus Hristos. Poznata nam je pripovest o krvotočivoj ženi iz Lk 8, 45, koja je po svemu sudeći bolovala od bolnog i dugog menstrualnog krvarenja. Kao takva, trebalo je da bude izopštena iz zajednice, a onaj ko je se dotakne bio bi označen kao nečist. Ova nesrećna žena se u gužvi koja se stvorila oko Hrista dotakla njegovog skuta, ne njegovog tela, i bila je isceljena, a Gospod navodi da „oseti silu kako izađe iz njega“. Od Hrista koji je za mnoge imao status učitelja (apostoli ga često zovu ravi – rabin) obično bi se očekivao ukor za takav postupak, ali on to ne čini već govori: „Ne boj se, kćeri, vjera tvoja spasla te je; idi u miru“. Time biva ponovo primljena u zajednicu. Slično tome, isceljene gubavce Gospod je poslao da se pokažu svešteniku kako bi se ponovo integrisali u zajednicu ne ukidajući prethodno navedeni zakon o karantinu, nego ispunjavajući njegovu svrhu (Lk 17, 12-20).

Ono što Sveto Pismo izdvaja od brojnih antičkih izveštaja o epidemijama jeste teološko promišljanje o razlozima bolesti. Međutim, Knjiga života na ovo pitanje ne daje jedan i jednoznačan odgovor. Stvar postaje još kompleksnija kada se bolest posmatra na ličnom i na kolektivnom planu. Mnogi se drže uvreženog mišljenja da je bolest „kazna za greh“ i ovo shvatanje nije neopravdano kako i vidimo iz gore navedenih biblijskih primera. Ovo, međutim, nije jedini odgovor na pitanje o razlozima bolesti. U našem narodu često čujemo da čovek koji je učinio neko zlodelo bližnjem doživi nesreću ili bolest pa se to objašnjava onim „sve se vraća“. Ovo, međutim, nije jedini odgovor na pitanje o razlozima bolesti. Navešću još jedan starozavetni i jedan novozavetni primer drugačijih odgovora ovo pitanje.

Poznat je primer Jova kako posle svih prethodnih nesreća biva pogođen „zlim prištem“ (Jov 2, 7-8) koji je stvorio takve kraste na telu da on „uze crijep pa se strugaše, i sjeđaše u pepelu.“ Kožni simptomi Jovove bolesti označavaju se jevrejskom rečju šehin što bi se danas najbolje odgovaralo boginjama. Iste se pominju i kao šesta pošast egipatska u Izl 8, 9-11, zatim u Lev 13, 18 i Pnz 28, 27.35 kao bubuljice po ekstremitetima praćene povišenom temperaturom, a u Jovovom slučaju praćene nesanicom (7, 4), nedostatkom apetita i bolom u stomaku (30, 27) i gubitkom telesne težine (33, 21).

Na sve ove muke Jovovi prijatelji kažu da je on učinio neki greh zbog kojeg je bolestan, a Jov uporno odgovara da nije skrivio ništa. Zaista, i nije. Jov priziva Božiji sud na sebe da se dokaže njegova pravednost i tvrdoglavo traži odgovor zašto je bolestan. Ako pažljivo više puta iščitamo celu knjigu, videćemo da Bog, kada se na kraju knjige obraća Jovu, zapravo ne otkriva zašto je bolestan. On mu ne kaže da je dopustio Satanino kušanje kako bi pokazao primer njegove vere i pravednosti, nego mu saopštava kako je stvarao svet. Jov nije bio tu kad je Bog ustrojavao vasionu, niti razume čitavu nebesku i zemaljsku mehaniku, pa samim tim neke stvari jednostavno ne može da pojmi. Ovaj Božiji odgovor kazuje sledeće: čak i kada ne znamo zašto smo bolesni i kada nam deluje nepravedno da mi bolujemo (a mnogi dokazani zlikovci blaguju), treba da prihvatimo volju Božiju iako je ne shvatamo. To je svakom zaista teško, ali zato se i molimo „da bude volja Tvoja“. Objasniti poreklo ili uzrok nečije bolesti najčešće olako izgovorenim „bolest je plata za greh“ predstavlja površno pojednostavljenje kojim se Bog poistovećuje sa „osvetnikom“, s jedne, i sa Bićem koje dela po principu automatizma, s druge strane. Ono što je izvesno, Bog nijednog trenutka nije napustio Jova, niti se Jov razočarao i odbacio Boga, već je njegova vera ojačala.

Pored ovog starozavetnog, raspravu o razlozima bolesti nalazimo i na stranicama Jevanđelja po Jovanu (9). Videvši slepoga od rođenja apostoli čvrsto stoje u poznatom starozavetnom konceptu: nemaju nikakve sumnje da je on bolestan zbog greha, jedina im je nedoumica da li je on sagrešio ili njegovi roditelji. Nasuprot tome, Gospod na njihovo pitanje ruši jednostavnost primene ovog koncepta na sve slučajeve pa kaže: „ni on sagriješi ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Božija na njemu“ (9, 3). Stradanje koje je slepi doživeo kroz svoj hendikep bilo je priprema za ono što sledi, za prepoznavanje Hrista kao Mesije, a ne „plata za greh“. Tako se probudila njegova vera koja mu je promenila život pa je u ponovnom susretu sa Hristom u razgovoru rekao: „vjerujem, Gospode! I pokloni mu se“ (9, 38). Dakle, ukoliko obolimo mi ili naš bližnji, to se može videti i kao prilika za delo Gospodnje, za čudo isceljenja ili buđenje vere, a ne kao prosto prihvatanje bolesti kao kazne za greh i prepuštanje smrti.

Konačno, dolazimo do naše svakodnevne situacije. Na društvenim mrežama i preko poruka se dele tekstovi koji razloge pandemije naših dana vide kao kaznu za grešno čovečanstvo koje je duboko zatrovano u svojim međuljudskim odnosima i zaslepljeno konzumerizmom koji uništava bogodarovanu tvorevinu. Ovoga puta je upadljivo da epidemija ne pogađa samo neke – pravoslavne, katolike, protestante, muslimane, budiste, mnogobošce, nego baš – sve. Zato kod nekih ovi znaci bivaju tumačeni kao znaci vremena dok promišljanje o razlozima bolesti nosi apokaliptične tonove. Kao što znamo, nikome nije dato da zna čas Drugog Hristovog dolaska, pa se u našem razumevanju ovih događaja ni to ne može sasvim odbaciti kao mogućnost.

Međutim, isto tako ova epidemija može biti i prilika da se, kako Hristos kaže, „jave dela Božija.“ To ne mora biti samo čudo fizičkog isceljenja od bolesti ili prosto činjenica nedobijanja zaraze, iako može biti i to. To „delo Božije“ može biti i ponovno otkrivanje naših bližnjih i zbližavanje sa njima tokom karantinskih dana. U doba kada je zavladala zastrašujuća otuđenost možda je Božiji promisao da ponovo ojača porodicu, onu „domaću crkvu“? Zar i to ne bi bilo čudo dostojno divljenja? Ovom mišljenju sam lično najbliži. Naposletku, šta god bude od svega ovoga u rasponu od prolazne pošasti koju ćemo do leta zaboraviti pa do apokaliptičkih događaja iz Otkrivenja – sve je volja Božija (iako se loše stvari dešavaju ne zato što to Bog hoće, nego zato što to dopušta). Volju Božiju treba prihvatiti čak i onda kada kao Jov nemamo jasan odgovor zašto se sve dešava i kada je ne razumemo. Kao i za njega tada, jedino nam je pouzdanje stih psalmopojca: „ako i prođem posred senke smrti, neću se bojati zla, jer si Ti sa mnom“ (Ps 23, 4).