Аутографи

Божић и Стари Завет

Рођење Христово, Јерменија 1391.

Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. 

Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). 

Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42).

Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“

Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. 

Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“

Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу. 

error: Content is protected !!