Vaša Svetosti, Gospodine Gospodine Irineju! Vaše preosveštenstvo čestvovani oče Dekane Irineju! Vaša preosveštenstva Episkopi! Visokočasni i časni oci naši! Uvažene ekselencije i dobrodošli gosti! Časni oci i sestre monasi! Gospodo studenti! Draga braćo i sestre! — pred vama kao prijateljima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i Srpske pravoslavne crkve, pripala mi je, evo, nezaslužena čast da povodom današnjeg crkvenog Praznika iskažem skromne ali iskrene reči o velikom prijatelju Hrista (Lk 12, 4; Jn 3, 29; Jn 15, 14), sâmim tim o vašem prijatelju — o Svetom Savi Srpskom! Zato, kako bi on sâm preporučio, zatražiću od njega blagoslov i podršku kako bih ga, iako nemušt, pokušao dostojno među nas da prizovem, Kondakom 1 Akatista Svetom Savi:
„Izabrani od Cara silâ, Gospoda Isusa Hrista, i, blagodaću prizvani od kraljevskoga roda u monaštvo i arhijerejstvo, prvi svetitelju Srpske Crkve, bogonosni oče Savo, dopusti nam da Te hvalimo sa ljubavlju od Boga darovanog nam pastira i učitelja…“
1. Identitet je priča o tome ko smo, odakle dolazimo i čemu idemo. Iz tog razloga identitet je i razmišljanje o tome ko sam ja i ko su moji drugi. Identitet je i svest o tom pitanju. Identitet je i savest kojom se na to pitanje traži ili daje odgovor, i to uživo: u individualnoj i kolektivoj istoriji, pošto nikad nismo sami. Identitet se ostvaruje utemeljenjem u osovinskim vrednostima. A vrednosti su sve ono što služi čistom i dobrom životu. Sveti Sava je naš identitet jer on je naša osnovna vrednost i naš temeljni smisao. Zato Jovan Dučić njega s pravom prepoznaje kao „veliki pečat srpske istorije“. O Savi Crkva daje predanje kao svetu priču: da ne bismo izgubili identitet. Kad Crkva o Svetom Savi priča, tad on govori. Tad se on obraća nama iz nas sâmih. Jer Crkvu je Srbima darovao Sveti Sava. On je nas usinovio Bogu Ocu u Hristu. Mi smo stoga njihova deca a oni naši duhovni roditelji. Ništa manje od toga Sveti Sava nama nije dao. A to nam je Sava mogao dati jer se on identifikovao bezostatno sa Gospodom Isusom Hristom, Sinom Boga Živog. Hristos i Crkva dva su lica iste Ljubavi Boga Oca prema ljudima. Prva strana posmatra tebe lično, druga strana posmatra nas sabornolično. Ljubav Očeva prema svekolikoj tvari, vidljivoj i nevidljivoj, predata je nama kroz Sina njegovog Isusa Hrista kako ne bismo bili plen smrti i kako bismo imali život večni, kako bismo taj život započeli u Hristu – ovde i sada. „Kakav dar!“, govori naš Svetitelj, „da ne umremo nikad!“ To je smisao naše lične borbe i saborne istorije. To je put Svetοg Save. To je dinamika svetosavskog identiteta. Kako je kazao Vasko Popa:
„I zemlju od stare hrastovine / Za stajaće zvezde vezuje / Pere šape svojim vukovima / Da tragovi mračne zemlje / Na njima ne prežive / Putuje bez puta / I put se za njim rađa“.
Osvedočivši se u Hristov Put kao Istinu, u tu Istinu kao Život, Sveti Sava je odlučio da se sa Hristom poistoveti — do smrti. On je to učino za Hrista, a Hristos za njega. To je delo: to je put divan (Otkr 15, 3). To delo Svetitelj je ostvario ispunivši pravilo pobožnosti i zakon bogopodobnosti. Takvo zakonopravilo vodi spasenju i nadasve ljubavi prema Bogu i svemu Božijem. U srpskoslovenskom jeziku izraz „identifikacija“ prevodi se upravo rečju poistovećenje. U Crkvi kao zajednici spasenja „identitet“ se utemeljuje na osnovu poistovećenja sa životom Isusa Hrista, stoga i kao život u Isusu Hristu. S kim se poistovetimo s njim ćemo vezati svoju sudbu: u njemu ćemo zasnovati bitije i žitije, i budućnost. Taj neko, ili to „nešto“, biće naš identitet. Sveti Sava je svoj identitet svezao Isusom Hristom. Najmlađi sin Stefana Nemanje tako je izgubio Rastka, starog sebe, a stekao Savu, to jest večnog sebe. On se pogruzio u sebe, sakrivši se grehu, a njega je izronio u javnost naše povesti Spasitelj. Sakrio se Sava grehu, ne i slavi od Hrista. Putovao je on po bezdanima samopreispitivanja, a doputovao do nas – da nam svetošću postavi pitanje: ko ste, gde ste, čemu sledujete – i čemu sve to, ako ne vodi povrh greha, zla i smrti. Ako odgovor bude svetost, onda srpstvo može realizovati svetosavlje kao svoj idealni identitet. Lice Savino jeste sapodobno Obrazu Isusa Hrista. To je ikona ovaploćene božanske Ljubavi. Ta Ljubav lično daje smisao, energiju i podršku Savinom sveživotnom projektu. To je projekat ohristovljenja, oduhovljenja i osvećenja srpskog roda i naroda. Drugim rečima, to je svetosavlje. ┼ Kriza identiteta srpskog naroda, i svakog pojedinca u njemu, kad bismo Savu pitali, nije drugo nego kriza poistovećenja sa Isusom Hristom. Tačnije, naši raskoli, lutanja, stradanja pre svega jesu izraz kidanja odnosa poistovećenja sa Gospodom Ljubavi i njegovim Svetiteljem, Ravnoapostolom, Arhijerejem i Pastirom. A taj pastir učinio je sve da izrastemo u narod Božiji (1Pet 2, 9), Novi Izrailj (Mt 15, 24), kako bi se oteli svakom faraonskom ropstvu. To je naznačio Branislav Crnčević kada je kazao:
„Ne znam stado toliko raštrkano / pa pastira toliko zaposlenog: / crkve su Savine i Hilandar i Jasenovac, jednom rukom valja upaliti milion sveća / jesi li se umorio, Sveče“.
Nisu nas raštrkavali samo neprijatelji. Mi smo najbolnije raštrkani neozbiljnošću grehâ, kao i grešnom neozbiljnošću našeg odnosa prema Svetom Savi. To je poigravanje sa našim identitetom. Kako identitet ne bi bio upitan uputno je ići prema Savi. Jer on je zadati otac, a darovani brat – da nas miri, prizove pameti i na podvig uputi. To je nadasve podvig pokajanja i rada – pre svega rada na tome. Ostalo će se od Boga nama dodati kroz svetitelje u kojima je divan (2Sol 1, 10). Do tada opominju reči Ljubomira Simovića:
„… Na Tvom smo grobu, oče Savo, ostavili štake, al’ ne stigosmo kud smo naumili!“
2. Pošto je Isus Hristos lično punina mira i ljubavi što prevazilaze svaki um (Fil 4, 7), Sveti Sava život i smisao u Hristu štiti upravo mirom i ljubavlju — drugim rečima, svetošću. Svetost i nije drugo nego sušti Sveti, to jest Bog. Bog živi radi darivanja mira i ljubavi Drugome. Otud Sava svetost štiti Svetim: životom po Hristu, u Hristu, ka Hristu i za Hrista. Svetost je tako sebeodricanje koje Ljubav i Mir daruje drugom. Kad to postignemo u nas se useljuju (a) Duh Boga kroz Hrista, (b) Božiji način postojanja i sâmim tim (v) svetost i svi sveti, to jest Crkva. Kako nam je pokazao Sveti Sava kao srpski obraz Hrista – način postojanja Boga određen je dragovoljnim žrtvovanjem. Žrtva i žrtvenik, tako, izviru iz srca božanskog života: Sin je sve predao Ocu, a Otac Sinu – Duhom Svetim (Jn 19, 30). I za nas važi, žrtva je slovesna i bogougodna ako se njome otržemo od sebe radi nekog drugog, u ime Boga. To se postiže (a) pokajanjem radi pročišćenja, to se projavljuje (b) prosvetljenjem radi učenja, to se usavršava (v) oduhovljenjem radi osvećenja i oboženja u Istini. Sve to zajedno jeste kruna slavlja kojem nas priziva najveći među nama – svetitelj srpski Sava. Prethodno je Sava hodao bos. Savine stope simbolišu razrešenje od ỹza boguprotivnog sveta. One ujedno simbolišu iskrenost ogoljenja sveg srca, sveg uma i sve snage njegove pred jedinim Svetim (Mr 12, 30, 33; Lk 10, 27). Sava je Svetom Gorom, i kasnije Svetom Zemljom, hodao dostojno jer je prohodao svetošću. Tabani grubi, obraz mekan. Surovost prema sebi, prema drugima nedoreciva blagost služenja. ┼ U bosim stopama Savinim vidimo to preko potrebno pokajno samoogoljenje pred Bogom, kako bismo se u Božiji blagoslov obukli. Kako bi on nama kazao, kao njemu njegov telesni otac: „Blagosloven da si blagoslove moj“. Sveti Sava se pred Bogom ogolio, ali se Hristom Bogom opasao. Ukoliko nismo na to spremni, utoliko sebe i našu narodno-nacionalnu istoriju samoprepoznajemo kao razgolićenu i raspojasanu. Naše krize tako nisu samo krize identiteta već i krize spremnosti na svetost po obrazu svetosavskog Hrista. Bezobraznost je tako reč koja označava gubitak identiteta i svetosti, gubitak dostojanstva i dostojnosti, odnosno ispalost iz povesti spasenja.
3. Svetost jeste jedino sredstvo kojim se prisustvo Boga u prostoru i vremenu može svedočiti i štititi, koliko stoji do ljudi pomognutih Bogom. Vrlinom svetosti, i to Savine, dolaze nam i sva bogodolična i bogonosna utemeljenja kojima srpski hrišćanski narod štiti prisustvo svog sveštenog prizvanja, kojim narod stoji i pada. Rečju: Sveti Sava utemeljuje svetost kako se naši temelji ne bi obesvetili, kako se ne bi ljuljali niti osipali – nikad. U to proniče reč Vojislava Ilića:
„Vekovi su prohujali, od čudesne one noći, / Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći – Al’ to dete jošte živi, jer živi njegova slava“.
Drugim rečima, svetost Savina istáče svetlost i slavu Hrista u naše temelje. Ona to čini budući da Duhom Svetim osvedočava prisustvo Hrista u sili. To prisustvo jeste „krajeugaoni kamen“ (1Pet 2, 4; 2, 6) što podleži svakom dobrom nazidanju. Svetost Savina osvedočava silu Hrista kao temeljnu „rekapitulaciju“ (Ef 1, 22; 1Kor 15, 24) svakog damara našeg bića i žića, kao fundament svake ličnosti, svake istorije, svakog dela — ako želi da preostane. Otud legat Svetog Save jeste sledeće: svaka prosveta – i manastirska i fakultetska – mora da rekapitulira svoju posvetu, svaka vlast – i crkvena i državna – mora da rekapitulira svoju bestrasnost, svaka delatnost – i diplomatska i kulturna – mora da rekapitulira svoju duhovnu obzirnost. Iz tih razloga Sveti Sava je utemeljio liturgijski, evharistijski i pričasni sveuslov naših odnosâ: kao blagoslov našoj budućnosti — a to je: sjedinjenje sa Hristom. Jedino se evharistijom možemo u potpunosti poistovetiti sa Hristom i sa drugima. Jedino tako možemo obnavljati zalog identiteta, svetosti i utemeljenja u sili Božijoj (Rim 1, 16). Vrlinom opisanih podvigâ Svetog Save mi smo pravoslavna zavetna zajednica u Isusu Hristu kojim se pričešćujemo i kojim živimo (Ef 8, 10). Evo iz usta Svetog Save naših zavetnih ustava:
„Mi koji smo hrišćani obećali smo: moliti se svome Bogu svagda, držati zapovesti njegove i tvoriti volju njegovu. Jer je ‘vera bez dela mrtva’ […] Jer duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja ljudskih, nego je to […] sveta vera Božija na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Gospodu našem…“, „kao na nevidljivom krajeugaonom Kamenu crkvenom“; „ako ovo sačuvate, bićete blaženi od Boga u vekove vi koji ste primili veru Božiju i sačuvali je u čistoti“.
Upravo iz tih razloga Sveti Sava je utemeljio Zakonopravilo (posinivši nas Teodosiju I, Fotiju, Metodiju) primio Sinodik pravoslavlja (posinivši nas ocima sedam Vaseljenskih sabora: Atanasiju, Maksimu, Teodori, Damaskinu) i oglasio Besedu o pravoj veri (posinivši nas ognjenom Pavlu, bistrotočnom Grigoriju i zlatoustom Jovanu). Čemu ti i takvi zakoni? Zakoni su tu da štite Ljubav dakle Crkvu. Čemu ta i takva ljubav? Ljubav je tu da bude merilo pravde svih zakona: pravda svakom krštenom u Hrista, i svakom građaninu. Nije to pretenzija na stapanje države i Crkve nego je to poziv na saradnju radi najpotrebnijeg: radi slobode u Istini. Gospod Isus Hristos uzakonjuje i zapoveda upravo Ljubav prema drugima (Jn 13, 34; Rim 13, 8). Jer o ljubavi „vise sav zakon i proroci“ (Mt 22, 40; 7, 12). Utoliko Gospod nama zapoveda život po Svetom Savi, za Svetog Savu, ka Svetom Savi. ┼ Mi bismo trebali na to da odgovorimo, da budemo odgovorni, pa da uzvratimo: „Sve za Svetog Savu, Svetog Savu – nizašta!“ Nažalost nije uvek tako… Dotle bosonoge stope Savine ostaju stolpovi sa kojih, kao nekad sa Starog Rusika, on, kao stolp u stolpu, baca na nas svoje ruho kao pokrivalo blagoslova. To je pokrivalo ravnoapostolskog arhijerejstva, pastirstva, učiteljstva i svetiteljstva: pokrivalo hrišćanskog načina naše istorije, nacije i kulture. Kako svedoči Desanka Gračanička, iz podnožja Rusika gledajući Rastka-Savu:
„… rezaće sveti oci moje vlasi; / i duša pod nebom jutarnjim kao šéva biće visoko“.
Svetitelj naš je zakon Božiji ispunio bezostatno. Stoga je on izabrani zakonopolagatelj naših najfundamentalnijih ustanova. A to su Crkva – kao žrtvena ljubav prema bližnjem radi vaskrsenja života svih i svega, Država – kao pregovor, dogovor i pravilo radi dobrobiti svih i svega u slobodi i pravu, Sabornost – kao sebežrtvena solidarnost radi dobrobiti i Crkve i Države, radi dobra i naših drugih, Zavetnost – kao vernost Istini u Hristu, Svetosavlje – kao pravoslavlje srpskog stila radi očuvanja naše posebnosti u saboru svih i svega što je Sveto. Kako kazuje Domentijan, u svojoj Arhiepiskopiji, i Sava i brat mu Stefan
„gorahu Duhom Svetim o ispravljenij božestvenom i o zakonje vjerje svetjej“.
4. U temeljima tih ustanova, kao kamen u kamenu, kao Bog u vremenu, kao svetlost u tami, kao orijentir u raspuću, stoji Savina delotvoreća reč o dvojedinstvu prave vere radi pravog delanja i pravog delanja radi prave vere. Oboje postoje drugog radi. A naš Drugi je sve, pa i život svoj, dao drugima. Zato je naš Sava život svoj poklonio nama. ┼ Odstupanje od pravoverja i pravoživlja, kako naša državna i društvena kriza pokazuju, vodi u pometnju, rasipanje i stradanje. Katarakta našeg bezumlja, ogrezlost u grehu i zaboravu, zakriva katarku Savinu koja je oplovila svet. Ona se pritom nije razbila o sprudove neprijateljske. Ona nije potonula u ispalost iz sveštene povesti. Naprotiv: ona je doplovila u sve što je u svetu vredno Bogom: u Hilandar kao glavni grad Srbije, u Mediteran kao utrobu civilizacije, u Jerusalim gde se vaskrsenje toči iz Krsta, u Carigrad gde se dobija punina vere, u Studenicu i Žiču gde se blato pretvara u bronzu da živi kao krasota, u Istok i Zapad, i u još dalji Istok gde njega inoverni Sultan prizna za prijatelja i gospodina: najzad, ukotvila se u Onog koji je srce Istoka i Zapada – u Isusa Hrista. Iz tih razloga treba da odgovorimo Svetom Savi koji je odgovorio Bogu. Da odgovorimo pošteno – žrtvom ljubavi u Duhu i Istini (Kol 1, 6). Ta žrtva je Savin život. Naša je dužnost da tom žitiju sledujemo. Zato treba da budemo odgovorni i da prihavtimo Savinu radikalnost i Savin rad. Tako ćemo izbeći radikalne probleme. Pritom ne sumnjamo da Svetitelj stoji blizu – prisan kao koren, čist kao ovaj sneg, – i ne dvojimo da njegova ljubav pokriva naše nedostatke, kao sneg blato, „kako ne bi hramao“ život naš. Sve nam je dao Sveti Sava:
identitet i pažnju — od Hrista
svetost i brižnost — od Hrista
utemeljenje i vernost — od Hrista:
dao nam je očišćenje, prosvetljenje, oboženje
odgovornost i odgovor — od Hrista
zavet i obećanje — od Hrista:
dao nam je Crkvu, državu, sabornost, zavetnost i svetosavlje
nadu i budućnost — od Oca kroz Hrista Duhom Svetim
dao nam je sebe
a mi smo sebi dodali sebe i svoje bez Hrista
neki od nas su Svetom Savi dali sve od sebe radi Hrista
– kako bi pred sobom, svojima i drugima „bili ljudi“: ljudi Hristovi.
Stoga dopusti Sveti Savo Srpski i svehrišćanski, teologijo, filosofijo, poezijo i nauko naša!, ozbiljnosti naša, da ti molitveno zahvalimo, kako i dolikuje, drugim delom Kondaka 1 Akatista Tebi, evo, nesedeći makar u ovom času pred Tobom:
„… a Ti, koji imaš slobodu pred Gospodom, moli se neprestano, zajedno sa ocem i bratom svojim po telu, Simeonom Mirotočivim i prepodobnim Simonom, za spasenje roda svoga, pravoslavnog naroda srpskog, i za nas grešne, izbavljajući od svih zala, nevolja i žalosti nas, koji Ti kličemo“ raduj se Sveti Savo srpski svetitetlju i prosvetitelju“.
Neka prva i druga polovina Kondaka Savi budu jabuka našeg zdravlja i slavlja: jabuka nepresečena a sjedinjena – ne jabuka razdora već plod dostojan pokajanja. Radimo na tome. Amin!
Izvor: Svetosavska beseda na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 27. januar 2012, objavljena u: Bogoslovlje 1 (2012), 34–40.
