Аутографи

Алтернативно а не фиктивно друштво [Секс без закона и моћ без краља II]

Валтер Батис

„Доминација је екстериорност“, тврди Силван Лазарус. При првом покушају ослобођења од јарма суверена, „довести у питање краљев поредак значило је довести у питање божански поредак“ (Силван Лазарус, Мај 68. Политика, повијест), зауставити идолатријску машину која биће претвара у хијерархију а живот у субординацију. Али поставља се питање да ли је то могуће.

„Да ли је могућа једна политика државе која не би била поредак, заповедање, екстериорност? У основи се трага, поготово Саинт-Јуст, за спојем између интериорности (врлина, добро) и општег поретка.“ (Ibid)

Идеалистичко дистанцирање од доминације кроз замишљени спој интериорности – врлине, и „општег поретка“ (суверене власти), овде оцртава обрисе „дуалне власти“. Врлина међутим, у француској револуцији још нема своје институције. Њих је назначила тек Париска комуна, а отеловили су је пред-револуционарни руски совјети. У оквиру дуалне власти какву прижељкујемо, нова већа или совјети морали би заиста бити „алтернативно друштво“, како су своје хришћанске заједнице називали рани оци, а не фиктивно друштво, тј. идеолошки апарати „цивилног сектора“ – невладине организације, које су у ствари државне а не друштвене институције. Не сме се упасти у затворени круг у ком се државни монолог представља као друштвени дијалог.

Како примећује Лазарус: „Уочавамо и сав интерес власти да се одржи фикција егзистенције друштва, друштвене формације. Она тако креира извесног саговорника који није друго него она сама“. (Ibid) Према Лазарусу, најављени либерални крај историје, „отвара пут некој врсти перенијалне Државе.“ Насупрот томе, дуална власт би могла да „циља на нестанак Државе, као и њене екстериорности“ кроз преливање у интериорност друштва, чега су совјети полемични знак какав истовремено означава отвореност историје и антагонизам наспрам сваке државе. Односно политику „са становишта људи“ или „мноштва“ (како би рекли Вирно, Харт, Негри).

Демократија одоздо – власт из бездана

У демократији „власт је празно место.“ Тако макар гласи позната формула Клода Лефора који рађање демократије види као разоваплоћење народа који се свлачи, не до голе коже већ до самог ништавила, извлачећи се из полтичког тела краља у какво је у старом режиму био укључен, тако да моћ сада постаје бестелесна. Јер да би се обукло у новог човека мора се, најпре, скинути стари. „Модерна демократска револуција најбоље се препознаје у овој мутацији: нема власти која је везана за тело. Власт се појављује као празно место, а они који је врше као обични смртници који га заузимају само привремено или који се у њега могу инсталирати једино лукавошћу или силом“. (Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society)

She’s Lost Control

Без отеловљеног суверенитета, суштински нема више ничега што се не би могло довести у питање нити више постоји икакав опипљиви центар новог друштва које сада губи контуре тела. „Демократија инаугурише искуство несхватљивог друштва које се не може контролисати у коме ће, наравно, бити речено како је народ суверен, али чији ће идентитет непрестано бити отворен за пропитивање, чији ће идентитет остати латентан“. (Ibid)

У разговору са јеврејским кнезом Никодимом, Исус сличну латенцију приписује члановима своје месијанске заједнице. „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде; тако је сваки који је рођен од Духа“. (Јн 3, 8) Изгледа да је тешко тако описану демократију издржати до краја. Све док је друштво подељено, све док демократија „себе представља као ничију власт“ и „док се чини како се креће ка свом латентном фокусу – наиме ка народу“ она је у опасности да се „на плану фантазије актуализује као слика народа-као једног“. (Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society)

Тоталитаризам је могући одговор на демократску фантазију о јединству, он је њено форсирање у реалности. Друштвена разуђеност захтева сублимацију центрипеталних тенденција у нове облике заједништва. Али када се политичка тензија артикулише као захтев за неподељеним идентитетом, могуће је да „свемогућа“ држава ревитализује злокобно политичко тело разорено догађајем демократије.

Без демократије нема тоталитаризма

„Свемогућа“ и „свеприсутна“ држава по Лефору није реанимација средњовековног краљевог тела, где је суверен као божански посредник и смртни човек био мајор ет минор се ипсо истовремено, мањи и већи од себе. Јер се за разлику од њега ауторитарни „егократа“ (израз који је Лефор преузео од Солжењицина), као и тоталитарно друштво, поклапају сами са собом. Ипак, тоталитаризам није добро дефинисан појам и Лефоров опис можда одговара нацистичком фиреру али сигурно не стаљинистичком „господару“ који не коинцидира са собом пошто он управо јесте мајор ет минор се ипсо, чак не ни као оваплоћење већ пре као катализатор историјске нужности и, истовремено, њен понизни слуга.

Дакле, рекционарна ауторитарна држава није ни повампирено феудално политичко тело, ни лична корупција, него системски перверзна окупација празног места демократксе власти. Јер власт ту није онтолошки везана за тело диктатора по божанском или сувереном праву, већ је он себе инсталирао у њу силом (закона, избора, револуције, историје) легитимишући се позивањем на контингентне прагматичне разлоге, што је могуће само у демократији.

Без анархије нема демократије

Чак и уколико се одупре и перверзији „левог“ ауторитаризма и искушењу бега у фашистичку психозу, демократија не може да мирује одмарајући се у сигурној кући тзв. „екстремног центра“ (где је својевремено овом кованицом желео да је смести Тони Блер). Жеља за фиксирањем сигурности, у условима диктата приватног власништва, води демократско друштво у хистерију управо због недостатка храбрости да се ухвати у коштац са том неуралгичном тачком свог порекла, да се надиђе поседовање као сопствени темељ. Бестемељност, не-сувереност, празно место као тачка у којој се артикулише демократија показује се егзистенцијалном претњом за друштво које је изгубило гаранције природног и натприродног, стабилног поретка ствари.

Грађанско друштво суочено са непостојањем принципа, па ни демократског принципа у демократији, у паници се брани од сопствене анархичности. „Институције и прокламоване вредности – Власништво, Породица, Држава, Ауторитет, Нација, Култура – представљене су као бастиони против варваризма, против непознате силе изван њих која може уништити друштво и цивилизацију. Покушај сакрализације институција путем дискурса директно је повезан са губитком друштвене супстанце са распадањем тела“. (Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society)

Без силаска у ад нема васкрсења

По Марксу, негативни процес друштвене дезинтеграције кондензован је у својој најнижој тачки у позитивну могућност. „Где је дакле позитивна могућност… еманципације? У формирању једне класе везане радикалним ланцима… сталежа који је распад свих сталежа… која је једном речју свеукупни губитак човека, која дакле може себе задобити само свеукупним поновним задобијањем човека. Ово распадање друштва у облику посебног сталежа јесте пролетаријат“. (Маркс, Прилог критици Хегелове филозофије права) У Марксовом виђењу пролетеријата на делу је „месијански“ мотив према коме спасење долази са дна а не са врха, одоздо (ек тон като, по изразу Атанасија Великог), и то кроз самоукидајућу класу: месијанско клисис/позив од кога је еклисиа/црква која еманципујући себе еманципује све, укидајући тако себе у том ослобођеном „све“. „Револуционарни субјект“, сила у немоћи, увек се отеловљује у новом телу које, по јеванђељу, пролази кроз закључана врата или, по Марксу, кружи као дух. Данас није пресудно именовати га. Битно је то да се оно, у процесу друштвеног распадања, згрушава на дну – које се увек помера. Колико год био дубок пад, на дну је шанса.

Или или…

Варваризам или социјализам, писала је Роза. (Роза Луксембург, Јуниус памфлет) Али варваризам који прети грађанском друштву не долази споља: ни фашизам ни стаљинизам, ни њихови савремени еквиваленти нису спољашње силе које прете демократији, то су лоши механизами одбране сâме демократије, њено бежање од себе саме. Треба се дакле суочити са оним што се дешава на безданом дну: демократија долази са дна и мора ићи до дна.

Пошто у грађанском друштву „доминација не почива на ‘оствареним правима’ него на стварним економским односима“ (Роза Луксембург, Социјална реформа или револуција), онда на дну нису они који, просто, имају најмање права, већ они који се унутар класне доминације каква није правно видљива (јер није изражена у законима), налазе испод доњег краја командног ланца капитала. Они су последњи који ће бити први. Не тако што ће ланац субординација преокренути у своју корист, већ тако што ће га покидати, и први су јер се ново друштво зачиње у њима. Дискурс права и слобода, стога, није довољан. Демократско заједништво мора прожети економске односе: или ће солидарност социјализма прогутати посесивни варваризам власништва као капитала, или ће се, у супротном, демократија изгубити у аутодеструктивном „грађанском дезертерству“. Баш као што каже Луксембург, „дизањем руку од социјалистичких тежњи исто тако дижу се руке од демократије“.

Сва власт народу!

Фундамент: база већ самом својом етимологијом указује на дно, фундус. Ово је дно без дна и блиско „празном месту“ демократије. Управо то бездано дно јесте демос чију власт (кратос) и етимолошки и семантички имплицира демократија. Оно је непопулистички основ народне политике програмски изражене у старој пароли „сва власт народу”.

Народ који чини демократску базу је непопуларна мањина што је на својим најоштријим ивицама искључена и из тржишта и (често) из изборних процедура, и која својим искључењем доводи у питање и тржиште и буржоаску демократију. Ово је борбена мањина, без обзира на то да ли се већ бори, пошто је самом својом позицијом у конфликту са читавим друштвом.

Демократија ни у самом имену не значи власт већине, него власт народа. А таква власт у класном грађанском друштву значи власт мањине: или оне привилеговане мањине којој већина служи као легитимацијска гласачка машина, или депривилеговане мањине која власт над собом не може задобити а да то не буде самовласност читавог друштва. Већина (популације) не може остати неутрална. Она је увек принуђена да бира између две мањине: привилеговане или депривилеговане. Само сврставањем уз ову последњу, већина потцртава своју сопствену развлаштеност и разлику од владајуће мањине (на шта претендују називи протестних покрета 99% или Један од пет милона, итд.), остављајући демократски процес отвореним за квалитативни скок из фомалне у реалну демократију.

Ову истину јасно су изразиле прецизне Маркузеове речи: „‘Сва власт народу’. Народ на који се овде мисли не чине они који данас подржавају буржоаску демократију: бирачи, пореске платише, велики број оних који своје мишљење изражавају у писмима редакцији, за која мисле да су готова за штампу. Премда овај народ никако није суверен, он ипак – као бирачко тело оних који владају, као заведена од оних који владају зависна снага – врши уочљиву власт. ‘Власт народу’ не мисли се ту (на све друго сем ћутећу) већину савременог становништва, него на једну мањину – на жртве ове већине, на оне који можда никада нису гласали нити плаћали икакве порезе, јер немају ништа за опорезивање, на оне који седе у затворима и тамницама, на оне који не пишу никаква писма читалаца редакцији која се штампају. У амбиваленцији те пароле ипак се изражава истина да се ‘народ’, већина становништва, de facto разликује и одваја од његове владе, да се за самоуправу народа још мора борити. То значи да овај циљ претпоставља радикалну промену потреба и свести народа. Народ који би имао моћ да се ослободи, не би више био онај исти који данас репродукује статус кво – чак и када би се састојао од истих индивидуа. Као што је тачно да се народ сам мора ослободити из свог ропства, тако је тачно и то да се он најпре мора ослободити онога што је друштво у коме живи начинило од њега“. (Херберт Маркузе, Ум и револуција).