Valter Batis
„Dominacija je eksteriornost“, tvrdi Silvan Lazarus. Pri prvom pokušaju oslobođenja od jarma suverena, „dovesti u pitanje kraljev poredak značilo je dovesti u pitanje božanski poredak“ (Silvan Lazarus, Maj 68. Politika, povijest), zaustaviti idolatrijsku mašinu koja biće pretvara u hijerarhiju a život u subordinaciju. Ali postavlja se pitanje da li je to moguće.
„Da li je moguća jedna politika države koja ne bi bila poredak, zapovedanje, eksteriornost? U osnovi se traga, pogotovo Saint-Just, za spojem između interiornosti (vrlina, dobro) i opšteg poretka.“ (Ibid)
Idealističko distanciranje od dominacije kroz zamišljeni spoj interiornosti – vrline, i „opšteg poretka“ (suverene vlasti), ovde ocrtava obrise „dualne vlasti“. Vrlina međutim, u francuskoj revoluciji još nema svoje institucije. Njih je naznačila tek Pariska komuna, a otelovili su je pred-revolucionarni ruski sovjeti. U okviru dualne vlasti kakvu priželjkujemo, nova veća ili sovjeti morali bi zaista biti „alternativno društvo“, kako su svoje hrišćanske zajednice nazivali rani oci, a ne fiktivno društvo, tj. ideološki aparati „civilnog sektora“ – nevladine organizacije, koje su u stvari državne a ne društvene institucije. Ne sme se upasti u zatvoreni krug u kom se državni monolog predstavlja kao društveni dijalog.
Kako primećuje Lazarus: „Uočavamo i sav interes vlasti da se održi fikcija egzistencije društva, društvene formacije. Ona tako kreira izvesnog sagovornika koji nije drugo nego ona sama“. (Ibid) Prema Lazarusu, najavljeni liberalni kraj istorije, „otvara put nekoj vrsti perenijalne Države.“ Nasuprot tome, dualna vlast bi mogla da „cilja na nestanak Države, kao i njene eksteriornosti“ kroz prelivanje u interiornost društva, čega su sovjeti polemični znak kakav istovremeno označava otvorenost istorije i antagonizam naspram svake države. Odnosno politiku „sa stanovišta ljudi“ ili „mnoštva“ (kako bi rekli Virno, Hart, Negri).
Demokratija odozdo – vlast iz bezdana
U demokratiji „vlast je prazno mesto.“ Tako makar glasi poznata formula Kloda Lefora koji rađanje demokratije vidi kao razovaploćenje naroda koji se svlači, ne do gole kože već do samog ništavila, izvlačeći se iz poltičkog tela kralja u kakvo je u starom režimu bio uključen, tako da moć sada postaje bestelesna. Jer da bi se obuklo u novog čoveka mora se, najpre, skinuti stari. „Moderna demokratska revolucija najbolje se prepoznaje u ovoj mutaciji: nema vlasti koja je vezana za telo. Vlast se pojavljuje kao prazno mesto, a oni koji je vrše kao obični smrtnici koji ga zauzimaju samo privremeno ili koji se u njega mogu instalirati jedino lukavošću ili silom“. (Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society)
She’s Lost Control
Bez otelovljenog suvereniteta, suštinski nema više ničega što se ne bi moglo dovesti u pitanje niti više postoji ikakav opipljivi centar novog društva koje sada gubi konture tela. „Demokratija inauguriše iskustvo neshvatljivog društva koje se ne može kontrolisati u kome će, naravno, biti rečeno kako je narod suveren, ali čiji će identitet neprestano biti otvoren za propitivanje, čiji će identitet ostati latentan“. (Ibid)
U razgovoru sa jevrejskim knezom Nikodimom, Isus sličnu latenciju pripisuje članovima svoje mesijanske zajednice. „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki koji je rođen od Duha“. (Jn 3, 8) Izgleda da je teško tako opisanu demokratiju izdržati do kraja. Sve dok je društvo podeljeno, sve dok demokratija „sebe predstavlja kao ničiju vlast“ i „dok se čini kako se kreće ka svom latentnom fokusu – naime ka narodu“ ona je u opasnosti da se „na planu fantazije aktualizuje kao slika naroda-kao jednog“. (Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society)
Totalitarizam je mogući odgovor na demokratsku fantaziju o jedinstvu, on je njeno forsiranje u realnosti. Društvena razuđenost zahteva sublimaciju centripetalnih tendencija u nove oblike zajedništva. Ali kada se politička tenzija artikuliše kao zahtev za nepodeljenim identitetom, moguće je da „svemoguća“ država revitalizuje zlokobno političko telo razoreno događajem demokratije.
Bez demokratije nema totalitarizma
„Svemoguća“ i „sveprisutna“ država po Leforu nije reanimacija srednjovekovnog kraljevog tela, gde je suveren kao božanski posrednik i smrtni čovek bio major et minor se ipso istovremeno, manji i veći od sebe. Jer se za razliku od njega autoritarni „egokrata“ (izraz koji je Lefor preuzeo od Solženjicina), kao i totalitarno društvo, poklapaju sami sa sobom. Ipak, totalitarizam nije dobro definisan pojam i Leforov opis možda odgovara nacističkom fireru ali sigurno ne staljinističkom „gospodaru“ koji ne koincidira sa sobom pošto on upravo jeste major et minor se ipso, čak ne ni kao ovaploćenje već pre kao katalizator istorijske nužnosti i, istovremeno, njen ponizni sluga.
Dakle, rekcionarna autoritarna država nije ni povampireno feudalno političko telo, ni lična korupcija, nego sistemski perverzna okupacija praznog mesta demokratkse vlasti. Jer vlast tu nije ontološki vezana za telo diktatora po božanskom ili suverenom pravu, već je on sebe instalirao u nju silom (zakona, izbora, revolucije, istorije) legitimišući se pozivanjem na kontingentne pragmatične razloge, što je moguće samo u demokratiji.
Bez anarhije nema demokratije
Čak i ukoliko se odupre i perverziji „levog“ autoritarizma i iskušenju bega u fašističku psihozu, demokratija ne može da miruje odmarajući se u sigurnoj kući tzv. „ekstremnog centra“ (gde je svojevremeno ovom kovanicom želeo da je smesti Toni Bler). Želja za fiksiranjem sigurnosti, u uslovima diktata privatnog vlasništva, vodi demokratsko društvo u histeriju upravo zbog nedostatka hrabrosti da se uhvati u koštac sa tom neuralgičnom tačkom svog porekla, da se nadiđe posedovanje kao sopstveni temelj. Bestemeljnost, ne-suverenost, prazno mesto kao tačka u kojoj se artikuliše demokratija pokazuje se egzistencijalnom pretnjom za društvo koje je izgubilo garancije prirodnog i natprirodnog, stabilnog poretka stvari.
Građansko društvo suočeno sa nepostojanjem principa, pa ni demokratskog principa u demokratiji, u panici se brani od sopstvene anarhičnosti. „Institucije i proklamovane vrednosti – Vlasništvo, Porodica, Država, Autoritet, Nacija, Kultura – predstavljene su kao bastioni protiv varvarizma, protiv nepoznate sile izvan njih koja može uništiti društvo i civilizaciju. Pokušaj sakralizacije institucija putem diskursa direktno je povezan sa gubitkom društvene supstance sa raspadanjem tela“. (Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society)
Bez silaska u ad nema vaskrsenja
Po Marksu, negativni proces društvene dezintegracije kondenzovan je u svojoj najnižoj tački u pozitivnu mogućnost. „Gde je dakle pozitivna mogućnost… emancipacije? U formiranju jedne klase vezane radikalnim lancima… staleža koji je raspad svih staleža… koja je jednom rečju sveukupni gubitak čoveka, koja dakle može sebe zadobiti samo sveukupnim ponovnim zadobijanjem čoveka. Ovo raspadanje društva u obliku posebnog staleža jeste proletarijat“. (Marks, Prilog kritici Hegelove filozofije prava) U Marksovom viđenju proleterijata na delu je „mesijanski“ motiv prema kome spasenje dolazi sa dna a ne sa vrha, odozdo (ek ton kato, po izrazu Atanasija Velikog), i to kroz samoukidajuću klasu: mesijansko klisis/poziv od koga je eklisia/crkva koja emancipujući sebe emancipuje sve, ukidajući tako sebe u tom oslobođenom „sve“. „Revolucionarni subjekt“, sila u nemoći, uvek se otelovljuje u novom telu koje, po jevanđelju, prolazi kroz zaključana vrata ili, po Marksu, kruži kao duh. Danas nije presudno imenovati ga. Bitno je to da se ono, u procesu društvenog raspadanja, zgrušava na dnu – koje se uvek pomera. Koliko god bio dubok pad, na dnu je šansa.
Ili ili…
Varvarizam ili socijalizam, pisala je Roza. (Roza Luksemburg, Junius pamflet) Ali varvarizam koji preti građanskom društvu ne dolazi spolja: ni fašizam ni staljinizam, ni njihovi savremeni ekvivalenti nisu spoljašnje sile koje prete demokratiji, to su loši mehanizami odbrane sâme demokratije, njeno bežanje od sebe same. Treba se dakle suočiti sa onim što se dešava na bezdanom dnu: demokratija dolazi sa dna i mora ići do dna.
Pošto u građanskom društvu „dominacija ne počiva na ‘ostvarenim pravima’ nego na stvarnim ekonomskim odnosima“ (Roza Luksemburg, Socijalna reforma ili revolucija), onda na dnu nisu oni koji, prosto, imaju najmanje prava, već oni koji se unutar klasne dominacije kakva nije pravno vidljiva (jer nije izražena u zakonima), nalaze ispod donjeg kraja komandnog lanca kapitala. Oni su poslednji koji će biti prvi. Ne tako što će lanac subordinacija preokrenuti u svoju korist, već tako što će ga pokidati, i prvi su jer se novo društvo začinje u njima. Diskurs prava i sloboda, stoga, nije dovoljan. Demokratsko zajedništvo mora prožeti ekonomske odnose: ili će solidarnost socijalizma progutati posesivni varvarizam vlasništva kao kapitala, ili će se, u suprotnom, demokratija izgubiti u autodestruktivnom „građanskom dezerterstvu“. Baš kao što kaže Luksemburg, „dizanjem ruku od socijalističkih težnji isto tako dižu se ruke od demokratije“.
Sva vlast narodu!
Fundament: baza već samom svojom etimologijom ukazuje na dno, fundus. Ovo je dno bez dna i blisko „praznom mestu“ demokratije. Upravo to bezdano dno jeste demos čiju vlast (kratos) i etimološki i semantički implicira demokratija. Ono je nepopulistički osnov narodne politike programski izražene u staroj paroli „sva vlast narodu”.
Narod koji čini demokratsku bazu je nepopularna manjina što je na svojim najoštrijim ivicama isključena i iz tržišta i (često) iz izbornih procedura, i koja svojim isključenjem dovodi u pitanje i tržište i buržoasku demokratiju. Ovo je borbena manjina, bez obzira na to da li se već bori, pošto je samom svojom pozicijom u konfliktu sa čitavim društvom.
Demokratija ni u samom imenu ne znači vlast većine, nego vlast naroda. A takva vlast u klasnom građanskom društvu znači vlast manjine: ili one privilegovane manjine kojoj većina služi kao legitimacijska glasačka mašina, ili deprivilegovane manjine koja vlast nad sobom ne može zadobiti a da to ne bude samovlasnost čitavog društva. Većina (populacije) ne može ostati neutralna. Ona je uvek prinuđena da bira između dve manjine: privilegovane ili deprivilegovane. Samo svrstavanjem uz ovu poslednju, većina potcrtava svoju sopstvenu razvlaštenost i razliku od vladajuće manjine (na šta pretenduju nazivi protestnih pokreta 99% ili Jedan od pet milona, itd.), ostavljajući demokratski proces otvorenim za kvalitativni skok iz fomalne u realnu demokratiju.
Ovu istinu jasno su izrazile precizne Markuzeove reči: „‘Sva vlast narodu’. Narod na koji se ovde misli ne čine oni koji danas podržavaju buržoasku demokratiju: birači, poreske platiše, veliki broj onih koji svoje mišljenje izražavaju u pismima redakciji, za koja misle da su gotova za štampu. Premda ovaj narod nikako nije suveren, on ipak – kao biračko telo onih koji vladaju, kao zavedena od onih koji vladaju zavisna snaga – vrši uočljivu vlast. ‘Vlast narodu’ ne misli se tu (na sve drugo sem ćuteću) većinu savremenog stanovništva, nego na jednu manjinu – na žrtve ove većine, na one koji možda nikada nisu glasali niti plaćali ikakve poreze, jer nemaju ništa za oporezivanje, na one koji sede u zatvorima i tamnicama, na one koji ne pišu nikakva pisma čitalaca redakciji koja se štampaju. U ambivalenciji te parole ipak se izražava istina da se ‘narod’, većina stanovništva, de facto razlikuje i odvaja od njegove vlade, da se za samoupravu naroda još mora boriti. To znači da ovaj cilj pretpostavlja radikalnu promenu potreba i svesti naroda. Narod koji bi imao moć da se oslobodi, ne bi više bio onaj isti koji danas reprodukuje status kvo – čak i kada bi se sastojao od istih individua. Kao što je tačno da se narod sam mora osloboditi iz svog ropstva, tako je tačno i to da se on najpre mora osloboditi onoga što je društvo u kome živi načinilo od njega“. (Herbert Markuze, Um i revolucija).
