Недавно је објављен снимак емисије „Агапе“ под називом „Медији“, емитован на Студију Б пре петнаест година. Било разложно или не што је тај снимак тек сада објављен на Јутјуб каналу серијала Агапе, несумњиво је значајно освежење, подсетник (или можда опомена?) и аналитичко месо спремно за обраду након дугогодишњег процеса исхране. За разлику од емисија из истог серијала које су, такође, објављене недавно, а емитовање им датира пре више од деценије (о личности, браку итд), овај снимак нам показује шта значи говорити о феномену или појави која је исечак, блесак једног трајнијег феномена, а који тренутно незаустављиво буја.
Сама емисија у којој су на тему медија говорили проф. Мирољуб Радојковић са Факултета политичких наука и академик Владета Јеротић, појављује се као поступак метаприказа, слике у слици, сликарског поступка сликања самог себе како слика. Иако је већи део разговора о штампаним медијима, питање о ријалити програму долази пред крај емисије. Тада проф. Радојковић износи занимљив поглед на феномен ријалити програмā, који су у тренутку снимања емисије код нас били у заметку и представљали тек субфеномен ширег феномена масовних медија. Његова теза о инхерентној људској потреби да у рукама има могућност оцењивања и елимисања (из такмичења) учесника ријалити програма данас је прилично запостављена као један од важнијих узрока масовности и популарности ријалити програма, ра разлику од воајеризма о којем се често говори.
На тај начин нам професор показује да један од дубљих узрока раширености „ријалити свести“ у свету и код нас треба да буде предмет и политиколошке анализе, јер задире у поље политичког – а то је, између осталог, поље на ком појединац наступа или жели да наступа са позиције моћи или јој се само, често узалудно, приклања, не би ли добио могућност управљања, контроле, суђења и елимисања другог. Између улоге судије и судеоника (учесника), човек би увек пре изабрао прву улогу, али (на жалост или на срећу? ) нема увек могућност да бира.
Да ли судија има моћ?
Јеванђелска реч да не судимо да нам се не би судило (Мт. 7, 1) вероватно је потцењена још оног момента када је, у формативним годинама хришћанства, један хришћанин помислио да разбојник, ипак, није требало да први уђе у рај. Данас би људи вероватно рекли: нашао се у право време на правом месту, иако такво време, а још мање место, они никада не би пожелели. Христос тог момента, први и једини пут током живота на земљи, наступа са позиције судије и разбојнику одређује пресуду да ће ући рај. Али, иако је Христос изрекао пресуду, оставио је – истина, врло мало – простора за апелацију: испуњење пресуде је условљено разбојниковим веровањем. Претпостављамо да је знао да разбојнику није остало времена за неверовање и да ће пресуда бити испуњена, али могућност крајњег неверовања остављена је као потврда слободе личности разбојника.
Да је ова пресуда, као оне које се изричу у земаљским судовима, почела речима „У име народа“ уместо „Заиста ти кажем“, природа ствари би била радикално другачија. „У име народа“ је извор легитимације судијског ауторитета. То је, свакако, исправна титулација. Међутим, у њој нема потврде моћи судије, него само његове арбитрарности, могућности да изрекне коначну оцену поступка која повлачи одређену санкцију. Судија не наступа са позиције моћи, јер се моћ не легитимише ничим другим до собом. Сва његова моћ је у туђим рукама (и то, најчешће, нису руке народа). Зато судија своју пресуду не почиње условом веровања у исправност његове оцене, а тиме ни његове етичности и праведности, него се позива на безличан народни суверенитет. Зато судија никада не би пресудио да разбојник треба да уђе у рај.
Судеоници који мисле да су судије
Реч не толико честа у говору, а која показује исправну природу улоге безличне масе која је, само декларативно, носилац суверености, јесте судеоник (учесник). Како путем сваког феномена, појаве (fainomenon – оно што се појављује) до нас долази суштина, тако нам феномен ријалити програм п(р)ојављује суштину људске потребе, порива, жеље да суди – да буде судија, а не судеоник, учесник спорних збивања. Јер ако је само судеоник (учесник), постоји вероватна могућност да ће му бити суђено као и осталима.
Ријалити програм је експериментални простор у ком се, скоро научном методологијом, може испитати природа појављујућег. Привидна могућност сталног надзора и учешћа у контролисању ситуације коментарима и сугестијама од стране гледалаца (читај: судеоника), вреднована посвећеност и пожртвованост у приступу („гледање до раних јутарњих сати“) и, најважније, коначна процена и оцена поступка и целине наступа учесника гласањем, што за последицу има награду останка или казну избацивања из ријалити програма, потврђује почетну тезу о унутрашњем пориву или жељи за поседовањем „моћи“ пресуђивања.
Међутим, како је ријалити програм у својој целини експериментални простор, тако она страна која за себе мисли да је страна која суди (као у Милграмовом експерименту) у ствари је експериментална, а не контролна група. Друга страна, која се налази у привидно некомфорном простору изопштеном од остатка популације (насупрот групи која се налази у комфорности свога дома), сходно логици експерименталног поступка би била контролна група на коју се не примењује независна варијабла. Ипак, остаје питање да ли је и друга група у ствари експериментална, што би из темеља пољуљало традиционалне постулате експерименталног поступка.
За експериментатора/е је од подједнаке важности посматрање понашања обе групе испитаника. Али само особа која је наручилац експеримента поседује стварну моћ. И то не зато што има лукративну корист од понашања испитаника, него зато што кокетира или манипулише са људском слободом да бира и да буде биран. Овде долазимо до почетног става да је овај феномен важан за политикологе.
Отпор који надилази моћ
У познатом Веберовом одређењу да је моћ „сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива та вероватноћа“ [Mihajlo Đurić, Sociologija Maksa Vebera, Zagreb 1964, 285], овој могућности или потенцијалу остављен је простор за опирање или накнадно напуштање односа моћи, чиме се тај однос деконструише. То је потврда да су наводни имаоци моћи, попут народа који прати ријалити програме и мисли да „дели правду“ учесницима иако је и сам учесник, у ствари само њен објекат.
Моћ мора да долази од слободног избора субјекта моћи да је „стави у погон“, као и од деловања према објекту који је слободоносна особа. Често тумачење моћи без погледа на слободу је погрешно.
Вебер истиче да може постојати отпор, али да ће код „правог“ имаоца моћи тај отпор увек бити недовољан. Тиме нам се отвара простор „бескрајности“ моћи, али и потврда да отпор никада не може бити ограничен! Зато у Веберовој дефиницији није кључно то што ималац моћи може да савлада сваки отпор, него могућност бескрајног опирања насупрот бескрајном потенцијалу моћи. Само особа свесна своје слободе и њене неограничености може да пружи довољан отпор. Отпор је пројава слободности особе и зато она може бити исказана чак и у моменту када је у питању и сам живот или спасење. Разбојник је, напослетку, могао да не поверује Христу.
Моћ може да има само онај који је свестан слободе личности онога кога жели да подреди својим интересима или да утиче на његов живот. Да ли ће то користити на морално исправан начин као Христос или на неморалан као наручилац експеримента званог ријалити програм, на његовој је свести и савести. Али, ради лакшег сналажења у свету судија и судеоника, треба закључити: моћ је увек свесна своје немоћи пред слободом личности.
