Ове године се у Србији 3. априла одржавају парламентарни и председнички избори. Истога дана, Православна црква ће прославити средишњу недељу Великог поста, посвећену успомени на Светог Јована Лествичника. Предизборна кампања, која је увелико у току, поклопиће се са првом половином Великог поста. Зашто је то битно?
Са религијског аспекта, многи верници ће активно учествовати у предизборној кампањи: директним политичким ангажманом, расправом и дебатом, учешћем на предизборним скуповима итд. Са политичког аспекта, велики део гласачког тела политичких странака чине припадници Српске православне цркве, а мањи део те популације активно „практикује“ своју веру. У овом случају, пости. Међу њима нису само они „који бирају“, већ и они „који желе да буду бирани“, односно политичари. Колико год невероватно звучало, и политичари посте.
На крају, да је могуће повезати ова два, на први поглед, неспојива аспекта, указује нам отац Александар Шмеман у књизи Велики пост: „Данас људи посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући и политичке“. Политика некада занемарује религију и њен значај, али религија – која познаје све немире срца и људске страсти – политику никада.
У Великом посту Александра Шменана се не говори директно о односу поста и политике. Али, након прочитане реченице о „политичким разлозима за пошћење“, јавља се могућност за поновно ишчитавање текста из другачије перспективе.
Грађани и политика за време Великог поста
Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто?
Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“.
Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“
Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан.
Политичари у изборној трци за време Великог поста
Сваки политичар (би требало) да пази на осећања, жеље и визије будућности гласача. Ипак, поред пажљиве анализе и одмеравања јавног мњења и могућности, чешћа политичка тактика је инжењеринг мишљења јавности (engineering public opinion). Да ли политички делатник, који је истовремено члан Цркве, може да се служи оваквим методима?
Одговор се може пронаћи у следећој реченици: „Велики пост је време тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива“. Ове речи оца Шмемана указују на унутрашњи, дубински преображај делатности, професије, што долази као последица преображаја личности. „Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде ‘трансформисан’, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности“. Ако се професија измери мером људске вредности – Христове заповести да љубимо ближњег свог као самога себе – онда је незамислив политички метод манипулисања мишљењем јавности, гласачким преференцијама, инжењеринга свести.
Поред тога, отац Шмеман верницима скреће пажњу на говор. „Велики пост је време за контролу нашег говора“. Како без говора нема јавности, а без оба нема политике, контрола говора је досад најтежа препрека у помирењу Великог поста и предизборне кампање. Политички говор је на нашој политичкој сцени преплављен увредама, атацима, претњама… Шмеман зато каже: „Контролисати говор значи откривати његову озбиљност и светост, разумети да понекад и наивна ‘шала’, коју испричамо чак и не мислећи о њој, може да има ужасне последице“. Али, нажалост, такве последице се у предизборној кампањи неретко и прижељкују.
„Политички“ пост и преображај
На крају, вратићемо се на мисао која каже да „данас људи посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући и политичке“. У Србији је мало активних политичара који би пост искористили за политичку кампању. И то не зато што то сматрају неморалним или светогрдним поступком (иако, верујем, постоје и такви политичари), већ зато што бирачко тело у Србији није заинтересовано за такав вид политичког маркетинга. Треба обратити пажњу на то да је отац Шмеман живео у САД, где би такав вид прикупљања гласова био релевантна и делотворна политичка опција.
За цркве у САД се каже да су „мале школе за демократску праксу“. У Србији постоји једна доминантна верска заједница – Српска православна црква – и грађани природно изражавају највеће поверење управо у њу. Све Шмеманове смернице везане за Велики пост, које смо приказали у светлу политичке делатности, могу обогатити демократску праксу.
Грађани треба да избегну идолатризацију политике и политичара и да критички преиспитују информације које им се нуде. Политичари треба да своју професију и активности ставе на тест поштовања људске вредности и да укроте, наизглед неукротиву, звер језика.
Велики пост, за кога Шмеман каже да је „школа покајања“, у себи садржи и „школу демократије“: нико од верника неће захтевати да посте (уздржавају се) од политике, већ да политику, као и цео свој живот, активно преображавају у пут спасења. „Дође нам посно пролеће, цвет покајања“ (Триод).
Сваки преображај се мора догодити овде и сада. Ако га не остварујемо сада – било да смо у политичкој арени или топлини свога дома – не можемо га очекивати ни у будућности. Христос је рекао да је са нама „у све дане до свршетка света“ (Мт. 28, 20), а „Царство Оца и Сина и Светога Духа“ је благословено за „сада“ – овај дан, овај месец, ово посно и изборно пролеће – исто колико и за „векове векова“.
