Nedavno je objavljen snimak emisije „Agape“ pod nazivom „Mediji“, emitovan na Studiju B pre petnaest godina. Bilo razložno ili ne što je taj snimak tek sada objavljen na Jutjub kanalu serijala Agape, nesumnjivo je značajno osveženje, podsetnik (ili možda opomena?) i analitičko meso spremno za obradu nakon dugogodišnjeg procesa ishrane. Za razliku od emisija iz istog serijala koje su, takođe, objavljene nedavno, a emitovanje im datira pre više od decenije (o ličnosti, braku itd), ovaj snimak nam pokazuje šta znači govoriti o fenomenu ili pojavi koja je isečak, blesak jednog trajnijeg fenomena, a koji trenutno nezaustavljivo buja.
Sama emisija u kojoj su na temu medija govorili prof. Miroljub Radojković sa Fakulteta političkih nauka i akademik Vladeta Jerotić, pojavljuje se kao postupak metaprikaza, slike u slici, slikarskog postupka slikanja samog sebe kako slika. Iako je veći deo razgovora o štampanim medijima, pitanje o rijaliti programu dolazi pred kraj emisije. Tada prof. Radojković iznosi zanimljiv pogled na fenomen rijaliti programā, koji su u trenutku snimanja emisije kod nas bili u zametku i predstavljali tek subfenomen šireg fenomena masovnih medija. Njegova teza o inherentnoj ljudskoj potrebi da u rukama ima mogućnost ocenjivanja i elimisanja (iz takmičenja) učesnika rijaliti programa danas je prilično zapostavljena kao jedan od važnijih uzroka masovnosti i popularnosti rijaliti programa, ra razliku od voajerizma o kojem se često govori.
Na taj način nam profesor pokazuje da jedan od dubljih uzroka raširenosti „rijaliti svesti“ u svetu i kod nas treba da bude predmet i politikološke analize, jer zadire u polje političkog – a to je, između ostalog, polje na kom pojedinac nastupa ili želi da nastupa sa pozicije moći ili joj se samo, često uzaludno, priklanja, ne bi li dobio mogućnost upravljanja, kontrole, suđenja i elimisanja drugog. Između uloge sudije i sudeonika (učesnika), čovek bi uvek pre izabrao prvu ulogu, ali (na žalost ili na sreću? ) nema uvek mogućnost da bira.
Da li sudija ima moć?
Jevanđelska reč da ne sudimo da nam se ne bi sudilo (Mt. 7, 1) verovatno je potcenjena još onog momenta kada je, u formativnim godinama hrišćanstva, jedan hrišćanin pomislio da razbojnik, ipak, nije trebalo da prvi uđe u raj. Danas bi ljudi verovatno rekli: našao se u pravo vreme na pravom mestu, iako takvo vreme, a još manje mesto, oni nikada ne bi poželeli. Hristos tog momenta, prvi i jedini put tokom života na zemlji, nastupa sa pozicije sudije i razbojniku određuje presudu da će ući raj. Ali, iako je Hristos izrekao presudu, ostavio je – istina, vrlo malo – prostora za apelaciju: ispunjenje presude je uslovljeno razbojnikovim verovanjem. Pretpostavljamo da je znao da razbojniku nije ostalo vremena za neverovanje i da će presuda biti ispunjena, ali mogućnost krajnjeg neverovanja ostavljena je kao potvrda slobode ličnosti razbojnika.
Da je ova presuda, kao one koje se izriču u zemaljskim sudovima, počela rečima „U ime naroda“ umesto „Zaista ti kažem“, priroda stvari bi bila radikalno drugačija. „U ime naroda“ je izvor legitimacije sudijskog autoriteta. To je, svakako, ispravna titulacija. Međutim, u njoj nema potvrde moći sudije, nego samo njegove arbitrarnosti, mogućnosti da izrekne konačnu ocenu postupka koja povlači određenu sankciju. Sudija ne nastupa sa pozicije moći, jer se moć ne legitimiše ničim drugim do sobom. Sva njegova moć je u tuđim rukama (i to, najčešće, nisu ruke naroda). Zato sudija svoju presudu ne počinje uslovom verovanja u ispravnost njegove ocene, a time ni njegove etičnosti i pravednosti, nego se poziva na bezličan narodni suverenitet. Zato sudija nikada ne bi presudio da razbojnik treba da uđe u raj.
Sudeonici koji misle da su sudije
Reč ne toliko česta u govoru, a koja pokazuje ispravnu prirodu uloge bezlične mase koja je, samo deklarativno, nosilac suverenosti, jeste sudeonik (učesnik). Kako putem svakog fenomena, pojave (fainomenon – ono što se pojavljuje) do nas dolazi suština, tako nam fenomen rijaliti program p(r)ojavljuje suštinu ljudske potrebe, poriva, želje da sudi – da bude sudija, a ne sudeonik, učesnik spornih zbivanja. Jer ako je samo sudeonik (učesnik), postoji verovatna mogućnost da će mu biti suđeno kao i ostalima.
Rijaliti program je eksperimentalni prostor u kom se, skoro naučnom metodologijom, može ispitati priroda pojavljujućeg. Prividna mogućnost stalnog nadzora i učešća u kontrolisanju situacije komentarima i sugestijama od strane gledalaca (čitaj: sudeonika), vrednovana posvećenost i požrtvovanost u pristupu („gledanje do ranih jutarnjih sati“) i, najvažnije, konačna procena i ocena postupka i celine nastupa učesnika glasanjem, što za posledicu ima nagradu ostanka ili kaznu izbacivanja iz rijaliti programa, potvrđuje početnu tezu o unutrašnjem porivu ili želji za posedovanjem „moći“ presuđivanja.
Međutim, kako je rijaliti program u svojoj celini eksperimentalni prostor, tako ona strana koja za sebe misli da je strana koja sudi (kao u Milgramovom eksperimentu) u stvari je eksperimentalna, a ne kontrolna grupa. Druga strana, koja se nalazi u prividno nekomfornom prostoru izopštenom od ostatka populacije (nasuprot grupi koja se nalazi u komfornosti svoga doma), shodno logici eksperimentalnog postupka bi bila kontrolna grupa na koju se ne primenjuje nezavisna varijabla. Ipak, ostaje pitanje da li je i druga grupa u stvari eksperimentalna, što bi iz temelja poljuljalo tradicionalne postulate eksperimentalnog postupka.
Za eksperimentatora/e je od podjednake važnosti posmatranje ponašanja obe grupe ispitanika. Ali samo osoba koja je naručilac eksperimenta poseduje stvarnu moć. I to ne zato što ima lukrativnu korist od ponašanja ispitanika, nego zato što koketira ili manipuliše sa ljudskom slobodom da bira i da bude biran. Ovde dolazimo do početnog stava da je ovaj fenomen važan za politikologe.
Otpor koji nadilazi moć
U poznatom Veberovom određenju da je moć „svaki stepen verovatnoće da se nametne svoja volja u jednom društvenom odnosu uprkos otporu, bez obzira na čemu počiva ta verovatnoća“ [Mihajlo Đurić, Sociologija Maksa Vebera, Zagreb 1964, 285], ovoj mogućnosti ili potencijalu ostavljen je prostor za opiranje ili naknadno napuštanje odnosa moći, čime se taj odnos dekonstruiše. To je potvrda da su navodni imaoci moći, poput naroda koji prati rijaliti programe i misli da „deli pravdu“ učesnicima iako je i sam učesnik, u stvari samo njen objekat.
Moć mora da dolazi od slobodnog izbora subjekta moći da je „stavi u pogon“, kao i od delovanja prema objektu koji je slobodonosna osoba. Često tumačenje moći bez pogleda na slobodu je pogrešno.
Veber ističe da može postojati otpor, ali da će kod „pravog“ imaoca moći taj otpor uvek biti nedovoljan. Time nam se otvara prostor „beskrajnosti“ moći, ali i potvrda da otpor nikada ne može biti ograničen! Zato u Veberovoj definiciji nije ključno to što imalac moći može da savlada svaki otpor, nego mogućnost beskrajnog opiranja nasuprot beskrajnom potencijalu moći. Samo osoba svesna svoje slobode i njene neograničenosti može da pruži dovoljan otpor. Otpor je projava slobodnosti osobe i zato ona može biti iskazana čak i u momentu kada je u pitanju i sam život ili spasenje. Razbojnik je, naposletku, mogao da ne poveruje Hristu.
Moć može da ima samo onaj koji je svestan slobode ličnosti onoga koga želi da podredi svojim interesima ili da utiče na njegov život. Da li će to koristiti na moralno ispravan način kao Hristos ili na nemoralan kao naručilac eksperimenta zvanog rijaliti program, na njegovoj je svesti i savesti. Ali, radi lakšeg snalaženja u svetu sudija i sudeonika, treba zaključiti: moć je uvek svesna svoje nemoći pred slobodom ličnosti.
