Natalija Rusecka, Novozavetna Trojica
Šta je demokratija? Da li je ona komunikacija i ustupak? Ili borbeni pluralizam i institucionalizovana suprotstavljenost? Drugo viđenje ističe da cvet demokratije klija nad metafizičkom prazninom, u odbijanju da nađemo konačno značenje u svetu i njegovom Stvoritelju, na način na koji demokratija pretpostavlja jednu vrstu praktičnog ateizma koji jedino osigurava programski pluralizam. Bilo bi zanimljivo treće viđenje gde hrišćanska kombinacija Raspeća i Vaskrsenja nudi etos i mentalitet na kojem cveta tako krhka sinteza slobode i jednakosti koja je potrebna i najosetljivijem uređenju.
U Raspeću Bog sam stvara metafizičku prazninu žrtvujući se i prihvatajući istorijski poraz. U nedelji stradanja, Hristos inauguriše sekularizaciju, razdvajajući Cezara od Boga. On čuva svoj gnev samo za predstavnike svoje religije, kada je brkaju sa vlašću i trgovinom. Ceni rasipništvo kada ono dolazi od seksualne radnice, čija strast čiste ljubavi predoslikava bolno staranje mironosice. Ćuti na pitanje „šta je istina?“.
On ne može čak ni da podigne svoj krst, identifikujući se sa onima koji su skrhani i ne uspevaju da postanu heroji. Kada na krstu kaže: „Bože moj, zašto si me ostavio?“, usklađuje se sa mučenicima koji se žrtvuju za nesigurne ideje, doživljavajući osujećenje smisla. Tada se razdire zavesa hrama, otkrivajući božansku odsutnost, koja, prema Leforu, predstavlja eliptični oslonac demokratije. Dvosmisleno „svrši se“ označava ispunjenje božanskog plana koji utemeljuje slobodu na beznadežnom porazu.
Raspeće je razodevanje Boga od moći, kako bi se spojila želja koja se hrani erotskim lišenošću i ljubav koja poseduje prisutnost voljenog. Na političkom polju, ulog je spoj ljubavi kao jednakosti ličnosti koje predstavljaju vrednost svaka za sebe i slobode kao mogućnosti institucionalizovanog pluralizma alternativnih glasova i vrednosti. Kao primer ljubavi, Hristos izabira jednog heterodoksnog, „milostivog Samarjanina“, postavljajući u srce ljubavi uključivanje heterodosije. Na krstu, uostalom, Bog se otkriva kao neko ko u samom svom Biću vodi dijalog, koji uključuje mnoštvo ličnosti, a na polju istorije, dijalog o napuštanju, neuspehu i, uprkos tome – poverenju.
U modernosti, demokratija je uređenje ne samo narodne (laičke) vladavine, već i institucionalnog uključivanja poraženih, za razliku od drevne demokratije koja je izgonila one koji su predstavljali pretnju. Hrišćanstvo uvodi mnoštvenost u Biće samog transcendentnog Boga, koji je Trojica. Postoje „mnoge stanovi“ u domu Oca, kao što se kroz ispražnjenje Boga u Raspeću sublimira želja čoveka. Vaskrsenje znači veru u univerzalnost jedinstvenog čovečanstva, koja je uključena u pozdrav „Hristos vaskrse“.
Politički, to znači da se svaka ličnost smatra samosvrhom sa punom ravnopravnošću i istom snagom u mnoštvu glasova. To, međutim, pretpostavlja Raspeće kao dobrovoljnu odsutnost Božije moći koja ostavlja prostor za ljudsku slobodu kao pluralizam puteva na horizontu traganja za zajedničkom istinom. Nije slučajno to što je moderna demokratija unapred izgrađena u hrišćanskim zajednicama koje su rekle „Bog je umro“ u himnama Velikog Petka, mnogo pre nego što je Niče to postavio kao krajnju dijagnozu naše kulture.
Izvor: Σταύρωση και δημοκρατία, Το Βήμα, 04.05.2024.
Prevod: Ep. Maksim (Vasiljević)
