Излагање Ивана Јовића на симпозијуму „Простори сећања“ у организацији Универзитета у Бечу, 16-17. март 2023.
Одлучио сам да започнем ово излагање поезијом и да га завршим поезијом највећег српског песника двадесетог века, Ивана В. Лалића. Чиним то зато што не постоји прецизнији језик од поетског. Чак и оно што изгубимо у преводу речитије је од већине других начина људског изражавања. Једно успело поетско дело заувек сведочи о дубокој и несносној лажи тврдње да слика говори више од хиљаду речи. Ја се бавим филмом, дакле сликом, и тврдим да је то глупост. Па стога, песма прва.
Места која волимо
Места која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно.
Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором: улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели, која се стално понавља,
И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,
И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;
Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.
Ова Лалићева песма свакога од нас сусреће са јединственим доживљајем односа простора и времена. Свако од нас суочен је са непрекидним разарањем простора – нема више кућа у којима смо провели детињство и младост, трајно су се промениле улице кроз које пролазимо, понекад је потребно да себи доказујемо да смо на неком месту уопште постојали. Простор се непрекидно круни на наше очи, током наше кратке и ограничене егзистенције. То нас непрекидно приморава да се питамо шта смо, заправо, проживели.
Насупрот том трошном и пролазном простору, стојимо суочени са „сталним временом” које наткриљује нашу егзистенцију бивајући на свој начин најближе искуству вечности које нам је дато да доживимо. Зато је тако дубоко и посебно прослављање Шабата у јеврејској традицији, која на тај начин подиже јединствен храм у времену.
Кад сам снимао Завештање био сам можда понајвише суочен са овим проблемом – иако је на први поглед било много непосреднијих проблема везаних за тај уметнички пројекат. Требало је да интервјуишем за потребе филма – који сам одмах замислио као филмски споменик – велики број старих људи који је требало да говоре о најтрауматичнијем искуству свог живота. Био сам свестан свих импликација – почевши од тога колико је важно искуство непосредних сведока у изучавању Холокауста.
Па опет, све време ми је кроз главу пролазила мисао да је оно чиме се моји сведоци баве – и чиме се онда и тај филм у једном важном слоју бави – само на један начин радикализовано искуство односа простора и времена које свако од нас покушава да савлада кроз живот. Њихова велика траума – која укључује разорене домове, насилно прекинуте животе драгих и блиских људи – ово искуство чини на чудан начин видљивијим, опипљивијим, доведеним до крајности – али оно је доступно сваком људском бићу без обзира на околности са којима је у животу суочено.
Тако да сам се одмах, заправо, запитао: како да потенцирам то искуство у доживљају филма? Како је на крају дошло до тога да тај филм буде толико минималистички у изразу – зашто у њему сведоци само говоре, без икаквих других могућих изражајних средстава?
На ово питање могу дати два уметничка одговора. Први се тиче приближавања филмског израза поезији – или прецизније – моћи речи да евоцира одређену слику код реципијента. Сведоци Завештања су слични древним приповедачима – они преносе искуство свог живота речју, која у нама ствара слике. То од гледаоца тражи непрекидни напор замишљања, без иједног средства које би му у том помогло. Од гледаоца то захтева радикалну емпатију и уживљавање. Од гледаочеве имагинације тражи се исто оно што се тражи од читаочеве – да у својој свести формира читаве светове слика и искустава.
У Завештању је снимљена, између осталог, бака моје супруге. У једном тренутку она, да би описала како се осећала у тренуцима ратног страха, каже да човек тада „дрхти као грана над водом”. Замислимо само какву дубину доживљаја та слика мора изазвати код онога који слуша. Он постаје пуни саучесник тог искуства – пред њим је лице старе жене, а иза тог лица, у дубини, јесте једна грана која дрхти над водом као метафора човекове угрожености у ратном вихору.
Други уметнички одговор тиче се управо лица старе жене – то лице је икона, која пројављује једну другачију реалност. Гледалац се пита шта је иза тог лица, он чини напор созерцавања духовне димензије. Како се лица смењују она на свој начин формирају иконостас.
Њихове приче износе искуство разореног простора који постаје привид у сталном времену, они говоре о местима које волимо која су заувек део нас и која не можемо никада напустити. Зашто нисам посегнуо за архивским снимцима? Зашто у мом документарном филму нема мапа, података, историчара, наратора који објашњава? Зато што нисам желео објективацију доживљаја већ сам доживљај.
На неки начин, желео сам да тај филм буде храм у времену – да посведочи о човековом путу ка пуноћи есхатона. Из црно-белих икона на крају филма улазимо у боју, чиме отварамо есхатолошку димензију наших живота.
Зато ћемо излагање завршити песмом, изнова. Нека на крају свега увек буде поезија.
Простори наде
Имам искуства са просторима наде,
Са просторима одмерене милости. Искуства
С тим пределима који изненада чврсну
У било који облик: у врт са јоргованом,
Улицу у Фиренци, јутарњу собу, море
Премазано сребром пред олују, или
У ноћ без звезда када светли само
Књига на столу. Простори наде
У времену су, и неповезани
У систем чуда или у јединство;
Напросто, они постоје. У Канфанару на пример,
На железничкој станици; ветар у дивљој лози
Пре четврт века: један простор наде.
Други, постављен негде у будућност
Већ разара празнину око себе,
Нејасан али стваран. Вероватан.
У просторима наде расте светлост,
Бесплатно, и гласови су јаснији,
Смрт има лепу сенку, јоргован цвета касније,
Али га зато гледаш као да цвета први пут.
